Priručnik za upotrebu života
Kozmetika kao arheologija lica
Kozmetika i šminka ne služi da sakrije lice.
Ona ga otkopava.
Svako nanošenje je mali iskop. Sloj po sloj, trag po trag, pokušaj da se pronađe ono što je lice nekada bilo, ili ono što želimo da bude. Puder ne prekriva — on izravnava vreme. Karmin ne boji — on vraća granicu koja je počela da se briše.
Možda je zato kozmetika najfinija forma arheologije.
U ogledalu se ne gleda samo sadašnjost.
Gleda se slojevita površina, u kojoj su ostale godine, izrazi, umor, radost, sve ono što je lice primilo i zadržalo. Kozmetika ne menja lice — ona pregovara sa njim.
Postoji nešto precizno u tom radu.
Kao četkica koja prelazi preko kože, kao da zna gde treba da se zaustavi, gde da naglasi, gde da ublaži. To nije dekoracija, nego tumačenje.
Lice je teren.
Kozmetika je mapa.
I kao svaka mapa, ona ne prikazuje sve. Ona bira šta će istaknuti, a šta ostaviti u pozadini. U tom izboru krije se odnos prema sebi — ne kao istina, nego kao verzija koja može da se podnese.
Zato kozmetika nikada nije ista dva puta.
Isto lice, a drugi dan, drugi raspored. Kao da svaki put počinjemo ispočetka, kao da svaki put pokušavamo da pronađemo pravi sloj koji će nas približiti sebi.
Ali ispod svega, lice ostaje.
Ne kao suprotnost, nego kao dubina. Kao ono što se ne može potpuno izmeniti, nego samo drugačije osvetliti. Kozmetika ne briše vreme — ona ga raspoređuje.
U tome ima nečeg nežnog i tvrdog u isto vreme.
Jer svaki potez priznaje da nešto postoji, ali i pokušava da ga pomeri.
Kozmetika je rad na sopstvenom licu bez iluzije da će ono postati nešto drugo.
I možda je najtačnije reći:
ne šminkamo se da bismo bili drugačiji —
nego da bismo iz slojeva sopstvenog lica
izabrali ono što ćemo tog dana pokazati.
Kao arheolog koji zna da ne može promeniti nalaz,
ali može odlučiti šta će izneti na svetlost.
***
Dok se šminkam ponekad zamišljam da sam slikarka. Pa, tu su palete!
A nekad mi se čini da sam kuvarica, pa dodajem začine baš za to jelo (dan).
Нема коментара:
Постави коментар