Opslužujem sprave koje me opslužuju

 

Opslužujem sprave koje me opslužuju

Nekada su ljudi imali sluge. Danas imamo sprave. Razlika je samo u tome što su sluge nekada služile čoveku, a sprave danas zahtevaju da čovek služi njima.

Digitalna civilizacija obećala nam je komfor. U stvarnosti nam je dala novu vrstu kućnog posla. Dan počinje malim ritualom tehnološkog održavanja: punim telefon, tablet, laptop, pametni sat. Sve te naprave, kao mala metalna bića, tokom noći isprazne energiju i ujutru očekuju da ih nahranim strujom. Kao da imam digitalni akvarijum pun uređaja koje treba svakodnevno hraniti.

A tu je i bela tehnika, ta velika aristokratija kućnih mašina. Nekada je dovoljno bilo uključiti veš-mašinu. Danas ona zahteva pažnju skoro kao kućni ljubimac. Čistim filtere, brišem bubanj, dodajem so, proveravam programe. Svaka mašina ima svoju malu higijenu, svoj kapric, svoju tehnologiju održavanja.

Televizor, nekada najjednostavniji predmet u kući, postao je mala kosmička stanica. Tu su dva daljinska upravljača, podešavanja, aplikacije, mreže. Ponekad ne radi ruter, ponekad je slab internet, ponekad televizor odluči da više ne razume sopstveni signal. I tada počinje ritual ponovnog uspostavljanja reda između čoveka i sprave.

Ali najveći napor ipak pripada računarima. Oni su posebna vrsta nekretnine. Kao stan koji nikada nije završen. Uvek nešto treba urediti, popraviti, ažurirati. Piši mejlove, odgovaraj na poruke, čisti spamove, sređuj blog, uređuj sajt, instaliraj nove verzije programa. Digitalni prostor traži stalno održavanje, kao vrt koji neprestano zarasta.

Tako smo došli do paradoksa savremenog života. Sprave su napravljene da nam štede vreme, ali su stvorile novu vrstu nevidljivog rada. One rade za nas, ali istovremeno traže da mi radimo za njih.

Možda je to nova forma simbioze. Čovek i mašina žive zajedno, ali više nije jasno ko tu koga opslužuje.

Ponekad pomislim da su svi ti kablovi, punjači, filteri, ruteri i ažuriranja zapravo mala infrastruktura jednog novog sveta. U tom svetu tehnologija ne funkcioniše sama od sebe. Ona traži pažnju, disciplinu i strpljenje.

I tako svakog dana obavljam mali kućni ritual: opslužujem sprave koje me opslužuju.
One mi daju brzinu, informacije i komunikaciju. Ja im zauzvrat dajem struju, vreme i živce.

To je možda najtačniji opis digitalne civilizacije:
ne živimo među mašinama — živimo u domaćinstvu koje zajedno održavamo.