Biblioteka sveta

Postoji jedna stara metafizička pretpostavka: da svet nije sastavljen od stvari nego od knjiga koje još nisu napisane.
Mi živimo u ogromnoj biblioteci u kojoj svaka sudbina ima svoju policu, a svaka misao svoju knjigu.

Pisci su samo čitaoci koji su prvi stigli do nekog rukopisa.

U toj zamišljenoj biblioteci sveta postoje knjige koje nikada nećemo otvoriti, knjige koje ćemo samo naslutiti, i retke knjige koje deluju kao da iza sebe kriju još čitave biblioteke.

Takve knjige liče na vrata.

Kada ih otvorite, iza njih nije jedna priča nego čitav lavirint priča.

Zato su evropski kritičari često govorili da knjige Milorad Pavić imaju neobičnu strukturu: deluju kao da su romani, a zapravo funkcionišu kao biblioteke.

Francuski novinar i književni kritičar Jean‑Louis Ezine, pišući u listu Le Nouvel Observateur, jednom je primetio nešto što je postalo gotovo legendarna formulacija o Pavićevoj prozi:

„Pavićeve knjige su biblioteke koje se prave da su romani.“

Ta rečenica objašnjava osećaj koji čitalac ima pred njegovim delima.

Kada otvorite roman poput
Hazarski rečnik - Dictionary of the Khazars,
imate utisak da knjiga nije završena nego otvorena u svim pravcima.

Jedna priča vodi u drugu, druga u treću, a treća u neku knjigu koja možda nikada nije napisana.

Takva književnost ne pripoveda samo radnju; ona stvara prostor.

Čitalac ne prati put nego luta kroz tekst kao kroz grad ili biblioteku.

Možda zato velike knjige često liče na biblioteke:
one nisu samo niz stranica nego mali univerzumi u kojima svaka rečenica ima svoje susede, svoje tajne prolaze i svoje skrivene hodnike.

Ako je svet biblioteka, onda je svaka velika knjiga njen mali model.

A pisac je, možda, samo bibliotekar sudbine — onaj koji otvara vrata između polica koje već postoje, ali ih niko pre njega nije primetio.

 ***

Postoji jedan razlog zbog kojeg je baš Pavić u Evropi doživljen kao pisac iz „misteriozne književne zone“, a ne samo kao srpski pisac.

Razlog je zanimljiv i pomalo neobičan: u evropskoj percepciji Milorad Pavić nije doživljen samo kao pisac iz jedne nacionalne književnosti, nego kao autor koji dolazi iz „mistične zone između Istoka i Zapada“.

Evropski kritičari su često govorili da njegova proza dolazi iz prostora gde se prepliću tri velike tradicije.

1. Vizantijska imaginacija

Balkan je nosilac nasleđa Vizantije, a to znači drugačiji odnos prema:

• vremenu
• simbolima
• svetom i profanom
• misteriji teksta.

U zapadnoj književnosti vreme je linearno.
U vizantijskoj tradiciji vreme je ciklus, krug ili lavirint — baš kao u Pavićevim knjigama.

2. Orijentalna pripovedna tradicija

Balkan je vekovima bio deo osmanskog sveta, pa u njegovoj književnosti postoji nešto što Zapad prepoznaje kao blisko:

• pričama iz One Thousand and One Nights – Hiljadu i jedna noć
• pričama koje se granaju
• pričama u kojima tekst ima tajne slojeve.

To je drugačiji način pripovedanja nego u klasičnom evropskom romanu.

3. Srednjoevropska intelektualna igra

Istovremeno, Pavićeva proza ima intelektualni aspekt koji podseća na autore poput:

• Jorge Luis Borges (Borhes)
• Italo Calvino (Kalvino)
• Umberto Eco (Umberto Eko)

To je književnost koja se igra:

• enciklopedijama
• imaginarnim knjigama
• lavirintima teksta.

Zbog toga je Evropa videla nešto posebno

Kritičari su često govorili da Pavić dolazi iz prostora gde se susreću:

• Vizantija
• Orijent
• Srednja Evropa.

To je za zapadne čitaoce izgledalo kao neka vrsta književne arheologije Evrope.

Kao da se iz jedne knjige otvara mnogo starijih civilizacija.

Zato je njegova književnost delovala „egzotično“

Ne egzotično kao daleka kultura, nego kao zaboravljeni deo evropske duše.

Zbog toga je njegov najpoznatiji roman, Hazarski rečnik - Dictionary of the Khazars, u Evropi često opisivan kao:„roman koji izgleda kao da je iskopan iz neke izgubljene biblioteke.“

Metafora koju su neki evropski kritičari koristili za Milorad Pavić bila je gotovo proročanska.

Nazivali su ga „pisac pre interneta“ – “Prvi pisac XXI veka”.

To se posebno govorilo povodom romana Hazarski rečnik.

Kada je knjiga izašla 1984, čitaoci su primetili da ona funkcioniše potpuno drugačije od klasičnog romana.

Roman nije linearan.
Može se čitati:

• od bilo kog mesta
• u različitim pravcima
• preskakanjem
• povezivanjem pojmova.

Drugim rečima, knjiga se ponaša kao mreža, a ne kao priča.

To je upravo princip po kome danas funkcioniše internet:

• linkovi
• čvorovi
• skakanje sa jedne tačke na drugu.

Zato su mnogi kritičari govorili:

Pavić je napisao hipertekstualni roman pre nego što je hipertekst postojao.

Kada je internet postao dominantan, mnogi su počeli da čitaju Pavića na novi način.

Njegove knjige odjednom su izgledale kao:

• analogne verzije digitalnog razmišljanja
• književni lavirinti koji rade kao mreža.

Svaka Pavićeva knjiga deluje kao da iza nje postoji još mnogo skrivenih knjiga.

Kao mala književna galaksija.