Mirisi detinjstva – kuća, grad i mašta

 

Detinjstvo nema kalendar.
Ima mirise.

Sve počinje u kuhinji.

Miris zaprške — ulje, brašno, crvena paprika.
To je miris koji dolazi naglo, prodire kroz stan, ulazi u kosu, u zidove, u odeću.
U njemu je toplina doma, ali i neka mala drama — jer zaprška se ne sme pogrešiti.

Odmah zatim —
miris pečenog hleba, kore koja pucketa.
To je jedan od retkih mirisa koji u sebi nosi potpunost.
Ništa mu ne treba dodati.

A onda, malo tiše, iz druge sobe:
miris starog ormara sa posteljinom.
Tkanina, sapun, zatvoren prostor, godine.
Kada se otvori, kao da se otvori jedno vreme koje više ne postoji.

Tu je i miris školskih knjiga i svesaka.
Papir, štampa, lepak.
To je miris početka obaveze, ali i početka sveta — jer kroz te stranice učimo šta postoji.

I miris sapuna iz detinjstva — čist, jednostavan, gotovo bez identiteta.
Ali baš zato nezamenljiv.

A onda dolaze oni dublji, lični slojevi:

Miris pečenih oraha na plotni kraljice peći.
Toplota koja nije samo temperatura, nego stanje sigurnosti.

Miris rolšua i Poni bicikla.
Metal, guma, detinjstvo u pokretu.

Mirisi stanova drugarica i drugova.
To su možda najčudniji mirisi — jer nisu naši.
U njima osećamo neki drugi život, koji nam je blizak, a stran.

Miris podruma u kojima smo se krili igrajući žmurke.
Vlaga, tama, uzbuđenje.
Strah i igra u istom dahu.

Miris olajisanog patosa u učionici.
Disciplina, red, škola — i nešto što podseća da je detinjstvo i obaveza.

Miris uglja kojim se ložilo.
Težak, crn, ali domaći.
To je miris zime kakve više nema.

Miris frizeraja.
Lak za kosu, hemija, razgovori žena.
Mesto gde se menjaju lica — i raspoloženja.

Miris maminih haljina i kostima.
Tkanina, parfem, njena prisutnost i kada nije tu.

Miris tatinih šivenih odela od engleskog štofa.
To je miris dostojanstva.
Tiha elegancija jednog vremena.

A onda — grad:

Miris pljeskavica za doručak.
Jer Niš ne čeka ručak.

Miris zadimljenih kafana sedamdesetih.
Pre kafića, pre čistog vazduha —
dim, razgovori, život.

Miris marihuane u hipi-dolini.
Jedan drugi svet, paralelan, slobodniji.

Miris sinih kamiona kroz centar grada.
Težak, grub, stvaran.
Grad bez obilaznice — grad koji prolazi kroz sebe.

Miris novog Fiata 1300.
Crveni skaj, prvi automobil.
Miris početka jedne porodične epohe.

Miris poplave u podrumu.
Voda, mulj, strah — i nešto neukrotivo.

I na kraju —
jedan od najlepših:

Miris krečenja valjkovima sa šarama.
Boja koja se suši, zid koji diše, i dete koje u tim šarama vidi
životinje, lica, demone, ptice.

Tu se završava detinjstvo —
u trenutku kada miris postane slika.

Mirisi detinjstva nisu samo uspomene.
Oni su temelj bića.

Jer pre nego što naučimo reči,
mi naučimo svet — kroz miris.