Apsurd ratova

Postoji nešto duboko besmisleno u istoriji čovečanstva.

Dok naučnici traže lek protiv raka, dok laboratorije proučavaju viruse i gene, dok se medicina približava čudima koja su nekada bila nezamisliva — istovremeno se troše ogromne sume novca da bi se ljudi ubijali.

Kao da civilizacija ima dve glave:
jedna leči, druga uništava.

Ponekad pomislim da je taj paradoks možda i polni.

Svet još uvek vode muškarci.
A muškarci, ma koliko bili sofisticirani, nose u sebi nešto takmičarsko i primitivno. Kao da se istorija povremeno pretvara u produženi ritual dokazivanja snage.

Ne verujem u ideologije, pa ni u feminizam kao političku formulu.
Ali činjenica ostaje jednostavna: žene rađaju, a muškarci vode ratove.

Jedni stvaraju život, drugi raspolažu smrću.

Naravno, svet nije tako jednostavan.
Ima žena koje vladaju ratovima i muškaraca koji leče svet.
Ali simbolika ostaje snažna.

Ratovi ponekad izgledaju kao ogromne partije pokera u kojima su ulozi tuđi životi.

A ja, gledajući to iz daljine, osećam samo jedno:
besmisao.

Jer dok se ljudi ubijaju zbog teritorije, moći ili prestiža, negde u nekoj laboratoriji neko pokušava da produži ljudski život za nekoliko godina.

Civilizacija istovremeno radi dve potpuno suprotne stvari:
pokušava da pobedi smrt — i neumorno je proizvodi.

I možda je najveća misterija istorije upravo to:
kako bi svet izgledao kada bi energija rata bila preusmerena u energiju života.

Možda bismo tada već živeli u drugačijem veku.