Kockanje životima a ne žetonima

 

Ne verujem u jednostavne bombe. Ne verujem ni u jednostavne krivce.

Iran mi nikada nije izgledao kao apokaliptična neman, već kao zemlja iscrpljena – pedeset godina pod sankcijama, pod nadzorom, pod pretnjom. U takvoj klimi nuklearni program više liči na štap samoodbrane nego na mač osvajanja. Možda grešim. Ali ne mogu da zaboravim koliko je poniženje dug proces (Srbija je jedno vreme bila pod sankcijama), a reakcija često samo njegov simptom.

Nuklearna priča je, naravno, realna. Tehnologija postoji. Ambicija postoji. Ali oko nje je sagrađena i čitava mitologija straha. Strah je najunosnija valuta savremenog sveta. On se prodaje biračima, tržištima, savezima. Sporazumi se potpisuju, pa poništavaju, pa opet prizivaju. I svaki put se fitilj malo produži, ali ostaje zapaljen.

A onda dolazi taj hiroviti stil – politika kao biznis-plan, svet kao parcela, resursi kao plen. Kada moć počne da zvuči kao trgovina, meni se javi nelagoda. Ne zato što ne razumem strategiju, već zato što razumem koliko je malo potrebno da strategija sklizne u surovost. Kada se govori o teritorijama, nafti, mineralima, to zvuči kao katalog. Ali iza svakog kataloga stoje gradovi, ljudi, istorije.

Bliski istok mi ne deluje kao jedna bomba, već kao prostor zasićen traumama – slojevi religije, granica, poniženja, ambicija. Svako tu ima svoju istinu i svoj strah. I zato je opasno kada se neko ponaša kao da drži upaljač.

Možda iza svega ipak postoji hladna računica. Velike sile znaju cenu totalnog rata. Možda se zato i igraju na ivici, verujući da nikada neće pasti. Ali istorija je puna onih koji su verovali da kontrolišu plamen.

Ono što mene muči nije ko je u pravu. Muči me ton sveta. Kao da je nestala mera. Kao da je glas razuma postao tiši od glasa ega.

I možda je to suština: ne plaši me samo Iran, niti samo Amerika, niti samo Izrael. Plaši me atmosfera u kojoj svi misle da mogu malo više nego što bi smeli.

Plaši mi Srbija i njen sujetni gospodar. Mogu sve što mi se prohte!

A svet je već dovoljno zapaljiv.

***

U SAD je važilo pravilo - repulikanski predsednik mir u svetu, okrenutost ka matičnoj zemlji; demokratski predsednik - ratovi. Kakav se to preokret desio sa Trampom, ne znam. On ratuje svuda, na sve načine, bezobzirno i bahato. Bolje da je Melaniji kupio rodnu Sloveniju kao poklon za neku godišnjicu, nego što baca bombe, otima predsednike tuđih država, "kupuje" Grenland... Šta se dešava sa tim čovekom? Putin je pogrešio misleći da će vojnu intervenciju završiti za dve nedelje i ušetati u Kijev gde mu bacaju karanfile. Pa se beskrupolozno uništavanje jedne zemlje produžilo na 4 godine. No obojica, Putin i Tramo, su kockari velikog stila. Zalozi su ne žetoni, nego životi.

***

Hiroviti Tramp hoće teritorije koje mu ne pripadaju, naftu, minerale, sve što mu padne na pamet. Uskoro će da pretenduje na Mesec ili Mars (Ilon Mask). Preterao je, boga mi! Ceo Bliski istok je "nuklearna bomba", a ne samo Iran. A on je sa Izraelcima započeo paljenje fitilja nad regionom a i mnogo, mnogo šire. 

Uskoro će da pređe na celu Južnu Ameriku, kopnenu i ostrvsku. A možda mu se neće, u jednom trenutku, sviđati piramida ispred Luvra, ili londonski Tauer...

O Bože!