Priručnik za pogrešnu upotrebu života 1. Ljudi koji pričaju a ništa ne kažu

 

Priručnik za pogrešnu upotrebu života (ciklus)

1. Ljudi koji pričaju a ništa ne kažu

 

Ima ljudi koji pričaju bez prestanka, ali nikada ništa ne kažu.
To su rečenice koje hodaju same, bez značenja, kao psi bez vlasnika.

Oni započinju sa: „Znaš kako je danas…“
i završe sa: „…u svakom slučaju, to je to.“

Između se desi sve i ništa.

Govore o vremenu kao da su ga lično izmislili.
O politici kao da su je preživeli. O ljudima koje ne poznaju, ali ih duboko razumeju. Raspoređuje sve sportske reprezentacije
O sebi ne govore— nikada.

Njihove reči imaju strukturu, ali nemaju težinu.
Kao prazne kutije uredno složene jedna na drugu.

Ako ih pažljivo slušaš, primetiš da stalno kruže oko jedne stvari koju ne smeju da izgovore.
Ali pošto je ne izgovaraju — ona raste.

I onda počnu da govore još više.

Najopasniji su oni koji umeju da zvuče pametno.
To je već viši nivo tišine.

Prozaične gluposti? 

Posle razgovora sa njima ne znaš šta je rečeno,
ali znaš da si umoran.

Jer praznina nije laka.
Ona traži mnogo reči da bi opstala.

I zato pričaju.

Da se ne bi čulo ono što nedostaje.

Nije najgore kad čovek nema šta da kaže.
Najgore je kad nema — a uspeva da govori.