Garderoba i odsutno telo

 

Garderoba nikada nije prazna.
Čak i kada u njoj nema nikoga.

Odeća ne stoji kao stvar — ona čuva oblik tela koje je nosilo. Haljina pamti ramena, kaput pamti težinu pokreta, košulja zadržava nečiju blizinu duže nego što bi smela. U tkanini ostaje nešto što nije materijalno: raspored života.

Zato garderoba nije zbir stvari,
nego zbir odsustava.

Otvorimo vrata i sve je tu: red, boje, pažljivo poređani dani. Ali nema onoga koji ih je birao, koji je znao red kojim će se obući, koji je prepoznavao sebe u tom rasporedu. Odeća ostaje tačna — ali bez tela, ona gubi pravac.

Možda je zato garderoba najtiše mesto u kući.
Ne zato što nema zvuka, nego zato što nema odgovora na pitanje kome sve to pripada.

Postoji nešto gotovo neprijatno u gledanju tuđe garderobe. Kao da ulazimo u nečiji oblik bez dozvole. Odeća je bliža telu nego bilo koji drugi predmet, i kada telo nestane, ta blizina ostaje da lebdi.

Zato garderoba zadržava prisustvo duže od svega.
Miris, nabor, način na koji je nešto okačeno — sve govori o nekome ko više ne stoji tu. Kao da se prostor nije pomerio, ali je centar nestao.

I tada nastaje praznina koja nije prazna.

Vešalice i dalje drže težinu, ali ne stvarnu — nego zapamćenu. Rukavi vise kao da čekaju ruke, kragna kao da traži vrat. Sve je spremno za telo koje neće doći.

Odeća ne zna da je ostala sama.

U tome je njena nežnost, ali i njena nelagodnost. Jer ona ne pripada sebi. Stvorena je da prati, da obavija, da bude produžetak nečijeg kretanja. Bez toga, ona postaje forma bez svrhe, ali ne i bez značenja.

Zato se garderoba retko prazni do kraja.
Uvek ostane nešto.

Jedan kaput, jedna haljina, jedna košulja koju niko ne nosi, ali niko ne može ni da ukloni. Kao da bi uklanjanjem nestalo nešto što još uvek traje, samo bez oblika.

I možda je najtačnije reći:
garderoba ne čuva odeću —
ona čuva odsutno telo.

Jer telo odlazi, ali njegov raspored ostaje.
U tkanini, u naboru, u tišini između dve vešalice,
gde još uvek ima mesta za nekoga
ko se više neće pojaviti.