FIOKE

 

Ovo je ciklus eseja o tome kako život ulazi u prostor, ostavlja tragove u stvarima, povlači se iz tela — i na kraju ostavlja prostor da nosi sve što je bilo.

FIOKE I FIOČICE

Fioke nisu komadi nameštaja nego mala podzemlja kuće. One ne stoje — one se talože. U njima se ne čuvaju stvari nego vreme, presavijeno i odloženo.

U ormaru držimo ono što jesmo pred svetom.
U fiokama ono što ne znamo šta smo.

Svaka fioka ima svoj mrak, ali taj mrak nije prazan. On je pun sitnačkih ostataka života: dugmad bez kaputa, ključevi bez brave, fotografije ljudi koji više ne gledaju nikoga. Tu su računi ugašenih dana, mirisi papira koji su upili nečiji glas, i one male, neobjašnjive stvari koje nikada ne bacamo jer ne znamo šta zapravo bacamo.

Možda je zato svaka fioka mala arhiva. Spajalice, upaljači, svenuli ovlaživači usana, poneko tajno pismo, papirne maramice, olovke i gumice, arsenal svaštarija.
Neuređena, nesistematična, nego lična arhiva u kojoj se ne čuva ono što je važno po pravilima sveta, nego ono što je preživelo naše zaboravljanje. ("Bože, odakle mi ovo?"; "A toliko sam ga tražila, ko bi rekao da je u fioci!") U fiokama nema hronologije — postoji samo gustina sećanja. Ono što je bilo beznačajno može postati središte, a ono što je nekada bilo presudno može se svesti na komadić papira bez glasa.

Kada je otvorimo, ne čuje se škripa drveta nego šum prošlosti. Nešto blago ustane iznutra, kao prašina koja nije samo prašina nego vreme koje se podiglo da nas prepozna. I tada ruka zastane. Jer u fiokama ne tražimo ono što nam treba — nego ono što ne možemo naći.

Postoje fioke koje otvaramo često, kao da proveravamo da li smo još tu. I postoje one druge, dublje, koje izbegavamo. Njih ne zatvara drvo nego strah da će se iz njih pojaviti nešto što smo jedva uspeli da odložimo. U takvim fiokama leže nedovršeni razgovori, pisma koja nisu poslata, i odluke koje nikada nisu izgovorene do kraja.

Fioka je mala grobnica bez smrti.

U njoj stvari ne umiru — one ostaju u stanju čekanja. Kao da će se neko vratiti po njih. Kao da će ruka koja ih je ostavila ponovo znati red kojim ih treba dodirnuti. Ali ruke se menjaju, a fioka ostaje verna prvobitnom rasporedu, tom tajnom poretku koji samo jedan život razume.

Zato je svaka fioka lična mapa nečijeg postojanja. Ne ona koju pokazujemo, nego ona koju krijemo čak i od sebe. U njoj nema logike, ali ima istine.

Jer jednog dana, kada nas više ne bude, neko će otvoriti tu istu fioku. Pogledaće stvari bez našeg značenja, dodirnuće ih bez naše namere. I sve će biti tu — a ništa više neće biti naše.

Tada fioka postaje nešto drugo:
ne mesto skrivanja,
nego mesto gde je jedan život ostao nedovršen,
ali sačuvan.

(Moja sestra je oproštajno pismo ostavila u fioci. Ne na stolu, ni pored kompjutera ili mobilnog. Nego skriveno. Kao da se kolebala...)