MIRISI LULE

MIRISI LULE  

Postoje radnje koje ne služe ničemu osim da uspore vreme.

Pušenje lule je jedna od njih.

Za razliku od cigarete, koja je nervozna, brza, gotovo utilitarna — lula traži pripremu. Traži prisustvo. Traži vreme koje danas gotovo niko više nema, niti želi da ima.

Sve počinje priborom.
Lula nije samo predmet, nego mali sistem: drvo koje je upilo godine, metalni delovi, usnik koji pamti dodire, tamper, kutija sa duvanom. Sve je tu, kao na nekom tihom oltaru svakodnevice.

Zatim dolazi ritual.
Duvan se ne ubacuje — on se slaže. Prstima, pažljivo, kao da se pravi mala unutrašnja arhitektura.
Previše sabijen — neće goreti.
Previše rastresit — izgubiće oblik.

Tu već počinje filozofija: prava mera.

Paljenje je drugi čin.
Plamen kratko dodirne površinu, pa se povlači. Dim se podiže prvi put — probni, kao da lula diše pre nego što zaista počne.

I onda — sporost.

 

Pušenje lule nije udisanje.
To je boravak u dimu.

Dim se zadržava u ustima, kruži, hladi, menja ukus.
U njemu ima drveta, zemlje, vatre i nečeg gotovo zaboravljenog — vremena koje nije rasparčano.

Miris lule nije agresivan kao cigareta.
On je dubok, topao, gotovo narativan.

Podseća na biblioteke, stare fotelje, razgovore koji traju satima.
Na ljude koji nisu žurili da završe rečenicu.

To je miris sporosti kao luksuza.

Lula traži da se sedne.
Da se ne radi ništa drugo.
Da se misli ili ne misli.

U tom dimu postoji neka vrsta unutrašnje tišine.
Ne potpune — nego one koja dozvoljava mislima da se pojave same.

Možda zato lula nije samo navika.
Ona je mali otpor savremenom svetu.

Svetu brzine, prekida, nervoze.

Pušenje lule je gotovo beskorisno — i upravo zato dragoceno.

Jer nas podseća da postoje radnje koje ne vode nigde,
a ipak nas vraćaju sebi.

***

Oba moja muža su lulaši. Tako se desilo! U osnovi ja ne volim miris lule, sem poneki duvan, jako retko. Lula pravi mnogo dima i ostavlja mnogo čađi. Neka masna čađ. Ja, koja sam strastveni pušač klasičnih cigareta, gušim se kada  ti muževi puše lulu u zatvorenom prostoru. Ćute, pućkaju, pucketaju, i stalno nešto rade oko njih.

Pavić mi je kupio malu žensku lulu. Pućkala sam i ja, sa gađenjem, jer se taj dim ne uvlači. Izem ti zadovoljstvo!? Nejasno!

Sada su glavna Miloradova lula i moja malecna u izložbenoj sali Matice srpske u Novom Sadu. Leže u jing-jang drvenim držačima.