Mirisi prirode

Za razliku od grada, koji se nameće, priroda se otkriva polako — kroz vazduh koji dišemo, kroz tragove koje ostavlja na koži.

Miris lišća u jesen je miris završetka koji nije tužan.
U njemu ima suvoće, tišine i neke blage elegancije raspadanja.
Lišće ne umire naglo — ono prelazi u drugo stanje, šušteći pod nogama kao podsetnik da kraj može biti lep.

To je miris zrelosti.

Zatim dolazi miris zemlje posle kiše.
Dubok, pun, gotovo telesan.

Kao da se zemlja otvara i progovara.
U tom mirisu ima nečeg prvobitnog — nešto što nas vraća na početak sveta, pre gradova, pre jezika.

To je miris života koji dolazi iz tame.

Miris reke ili mora je drugačiji.
On je uvek u pokretu.

Reka nosi vlagu, travu, mulj, obalu — sve što dodirne.
More je slano, otvoreno, beskrajno.

U oba postoji osećaj širine.
Kao da taj miris širi i nas iznutra.

To je miris slobode.

Miris borovine i smole je gust i sunčan.
U njemu ima topline drveta, iglica, sunca koje se zadržava na kori.

To je miris leta koje traje i kad prođe.
Miris koji ostaje na koži, u kosi, u sećanju.

To je miris trajanja.

I konačno —
miris snega i hladnog vazduha.

To je gotovo nemiris.
Čistoća. Oštrina. Tišina.

Hladan vazduh nema težinu, ali ima preciznost.
U njemu se sve izoštrava — zvuk, misao, dah.

To je miris odsustva —
i upravo zato, jedan od najjačih.

Mirisi prirode nas ne opterećuju.
Ne traže ništa od nas.

Oni samo postoje — i pozivaju nas da budemo deo njih.

Možda zato priroda nikada ne zastareva.
Jer njeni mirisi ne pripadaju vremenu,
nego samom postojanju.

***

Proleće miriše na avanturu, daljine, pokret, moguću ljubav.

Leta danas mirišu na gušenje, nemoć (bar meni koja ne volim toplotu), na miris klima uređaja, na more koje se sada pretvara u atmosferu maglovite zaparske tmuše, a ne miriše više na lubenicu.

Jesen ima zapravo sličan miris proleću. Neki poziv ka nepoznatom. Jesen je troslojna – miriše na nekadašnja normalno topla leta, na miholjsko leto, pa zatim na tajnovitu jesen, koja se meša sa slutećom zimom.

Zima miriše na lenjost, toplotu doma, ali i na reski oštar brid snega i leda.

***

Jednom sam iz zimskog Tunisa donela kući mulj i morske trave sa priobalja. Stavila u teglu, pa u frižider. I onda bih povremeno udisala zimsko more, gotovo esenciju mora.