FUSNOTA VEČNOSTI

 

FUSNOTA VEČNOSTI

Intervju koji se dogodio posle reči
Razgovarala: Jasmina Mihajlović

---

JASMINA: Milorade, kada bi danas otvorio knjigu svog života, koji bi red čitao naglas?

MILORAD: Onaj koji nisam stigao da napišem. Pisac živi u budućem vremenu svojih čitalaca. Sve ostalo su rukopisi u izdisaju, u pokušaju da preteknu vreme koje ih guta.

---

JASMINA: Tvoji junaci su živeli u snovima i u rečima. Da li si ikada pomislio da će i tebe čitati kao lik iz sopstvene knjige?

MILORAD: To je sudbina svakog pisca koji pokušava da stvori novi svet — da postane njegov zatočenik. Kada su me prvi put nazvali piscem iz snova, znao sam da sam izgubio stvarnost, ali sam zato dobio večnost.

---

JASMINA: Šta misliš, da li čitaoci danas još uvek umeju da čitaju vreme unazad — kao što si im to ponudio u Hazarskom rečniku?

MILORAD: Neki da, ali oni su retki. Današnji čitalac traži svetlo koje ne peče, a ja sam im nudio tamu koja greje. Možda će tek oni rođeni u digitalnom veku ponovo razumeti magiju knjige — jer će im nedostajati dodir papira.

---

JASMINA: Šta misliš o posthumnoj sudbini tvog imena i dela u Srbiji?

MILORAD: Moje ime je sada šifra, moj lik je fusnota, a moje knjige su ključevi za vrata koja većina ne pokušava da otvori. Ali, ako i jedna čitateljka, možda u sumrak, otvori Hazarski rečnik i u njemu pronađe sebe — to mi je grob i vaskrsnuće u jednom.

---

JASMINA: Da li se nebo razlikuje od književnosti?

MILORAD: Nebo je prazna knjiga. Samo onaj ko ume da čita tišinu zna da piše posle smrti.

---

JASMINA: Ako bih sada upisala tvoje ime u fusnotu večnosti, šta bi želeo da tamo stoji?

MILORAD: Neka piše: „Bio sam rečenica koja je tražila svog čitaoca — i našla ga u tebi.“

---

Potpis:
🕯️ Jasmina i Beti Mihajlović

---

 

ŽIVOTINJE KOJIMA DUGUJEMO: KRAVA

Kad je moj sin bio mali, nekome je palo na pamet da ga pita kako izgleda krava.

Odgovorio je opisom tetrapaka za mleko.

Milorad je zaključio da dete pod hitno mora na selo. Ne u jednodnevnu posetu, nego na duži boravak. Izabrano je imanje u Ribaševini: krave, svinje, ovce, kokoške, psi, mačke, seno, blato, balega, muve i sve ono što ne staje na ambalažu prehrambenog proizvoda.

Danas mi ta priča više nije samo smešna.

Mi znamo kako polarni medved lovi foku. Znamo koliko brzo trči gepard. Gledamo parenje rajskih ptica, ribe sa dna okeana i insekte sa ostrva za koja nikada nismo čuli.

A koliko znamo o kravi?

Ja, recimo, vrlo malo.

A ona je sa nama oko deset hiljada godina.

DESET HILJADA GODINA ZAJEDNO

Današnja domaća goveda vode poreklo od tura, Bos primigenius, ogromnog divljeg govečeta koje je nekada živelo na velikom prostoru Evrope, Azije i severne Afrike. Bio je viši, snažniji i opasniji od većine današnjih goveda. Poslednji poznati tur uginuo je 1627. godine u Poljskoj.

Ali krava nije „došla“ čoveku gotova.

Pre oko deset hiljada godina, na području Plodnog polumeseca — današnje jugoistočne Turske i susednih delova Bliskog istoka — ljudi su počeli da hvataju, drže i razmnožavaju divlje turove. Genetička istraživanja pokazuju da je početna populacija od koje potiču današnja taurinska goveda verovatno bila iznenađujuće mala.

Čovek je zatim generaciju za generacijom birao životinje koje su mu više odgovarale: mirnije, podnošljivije u blizini ljudi, pogodne za razmnožavanje u zatočeništvu, a kasnije one koje daju više mleka ili mesa, ili su snažnije za vuču.

I tako tur nije jednog jutra postao krava.

Krava je nastajala hiljadama godina.

A dogodila se još jedna zanimljiva stvar. Goveda nisu pripitomljena samo jednom. Druga velika grana, zebu — ona goveda sa karakterističnom grbom — potiče od druge populacije turova i domestikovana je u južnoj Aziji, na području današnjeg Pakistana i doline Inda. Zato danas postoje dve velike domaće linije: Bos taurus, kojoj pripada većina evropskih krava, i Bos indicus, zebu.

Onda su krenule sa nama.

Sa zemljoradnicima su se širile iz jugozapadne Azije prema Evropi. Putovale su sa ljudima, prelazile reke i planine, stizale u nova sela i nove klimatske zone. Hiljadama godina čovek je menjao kravu, a krava je istovremeno menjala čovekov način života.

Zato je pomalo pogrešno reći da smo „pronašli“ kravu.

Pronašli smo tura.

Kravu smo napravili zajedno sa istorijom civilizacije.

 

Današnja domaća goveda vode poreklo od tura, Bos primigenius, velikog divljeg govečeta koje je nekada živelo u Evropi, Aziji i severnoj Africi. Taurinska goveda pripitomljena su na Bliskom istoku pre otprilike deset hiljada godina, dok je zebu pripitomljen u južnoj Aziji.

Dakle, naši preci nisu prišli današnjoj pitomoj kravi koja mirno žvaće travu i rekli: hajde da se družimo.

Prišli su turu.

Velikom, snažnom i prilično ozbiljnom stvorenju.

I od tog susreta nastao je jedan od najdužih poslovno-porodičnih odnosa u ljudskoj istoriji.

Krava i njeni rođaci dali su nam meso, mleko i kožu. Vukli su plugove i kola. Pomagali nam da obrađujemo zemlju i prevozimo ono što proizvedemo. Balega je đubrila njive, a osušena je u nekim delovima sveta služila i kao gorivo. Od kože smo pravili obuću, odeću, kaiševe, torbe, korice knjiga. Od rogova i kostiju alatke, češljeve, dugmad, posude i ukrase.

A krava radi nešto što čovek ne može.

Jede travu.

Mi celulozu iz trave ne možemo da svarimo. Ona može zahvaljujući složenom sistemu varenja i ogromnoj zajednici mikroorganizama koju nosi u sebi. I nema, kako se često kaže, četiri želuca, nego jedan želudac sa četiri odeljka. Jede, zatim deo hrane vraća u usta, ponovo ga žvaće i nastavlja varenje.

Hodajuća biohemijska fabrika.

Mi smo na kraju fabrike stavili tetrapak.

KAD JE KRAVA STANOVALA SA NAMA

Ali krava nam nije davala samo proizvode.

Davala nam je i toplotu.

Nekadašnja granica između ljudske kuće i životinjske kuće nije bila onako oštra kao danas. U različitim krajevima Evrope postojale su kuće u kojima su ljudi i goveda živeli pod istim krovom, svako u svom delu. Životinja je bila dragocenost koju je trebalo zaštititi, bila je nadohvat ruke, a nekoliko stotina kilograma toplog tela svakako nije bilo bez značaja tokom zime.

Dakle, krava je bila i radijator.

Smrdela je.

Naravno da je smrdela.

Ali sigurna sam da ni lav ne miriše na Chanel. Samo što lava gledamo preko televizora, a kravu smo vekovima imali nekoliko metara od kreveta.

Možda smo upravo tu izgubili nešto važno.

Ljudi su nekada životinju poznavali čulima. Znali su kako krava diše. Kako zvuči kada jede. Kako miriše. Kako joj je koža topla pod rukom. Kako izgleda kada se teli. Kako reaguje kada joj priđeš. Koliko je velika kada staneš pored nje.

Današnje gradsko dete može da zna sve o životnom ciklusu pingvina, a da mleko poznaje bolje od krave.

Između životinje i čoveka umetnuli smo proizvod.

Krava je postala mleko.

Svinja meso.

Ovca džemper.

Kokoška jaje.

Životinja je polako nestala.

MLEKO IMA MAJKU

Mleko nije nastalo zbog nas.

Krava ga proizvodi posle teljenja. Za tele.

Ovo zvuči toliko očigledno da je gotovo smešno što to treba reći, ali kada mleko decenijama viđamo u frižideru, tele nekako iščezne iz priče.

Od mleka smo napravili jogurt, kiselo mleko, pavlaku, kajmak, maslac, sireve, surutku, sladoled, mleko u prahu i bezbroj drugih proizvoda.

Tele smo uklonili sa ambalaže.

U savremenom mlečnom govedarstvu rano odvajanje teleta od majke veoma je rasprostranjeno, mada se poslednjih godina sve više proučavaju sistemi koji omogućavaju duži kontakt krave i teleta i posledice koje različiti načini odvajanja imaju na obe životinje.

A krava nije automat u koji ubaciš seno pa izađe mleko.

Goveda su društvene životinje. Razlikuju poznate od nepoznatih jedinki, uspostavljaju odnose i hijerarhiju i komuniciraju glasom, mirisom i telom. Krava prepoznaje svoje tele, a tele majku.

Krava zna ko joj je ko.

Što nas dovodi do jedne od najvećih ljudskih nepravdi.

KAKO JE KRAVA POSTALA GLUPA

„Glupa krava.“

Deset hiljada godina nas hrani, a mi smo joj kao kulturnu nagradu dodelili status uvrede.

I nije jedina.

Svinja je prljava. Ovca je glupa i povodljiva. Magarac je glup i tvrdoglav. Kokoška je glupa. Guska je glupa. Koza je luda.

Čudno mnogo životinja koje su živele najbliže čoveku završilo je u njegovom jeziku kao karakterna mana.

Tu mi se nameće pitanje na koje još nemam odgovor.

Da li je slučajno?

Ili čoveku postaje lakše da koristi, zatvara i na kraju ubije životinju ako je prethodno malo ponizi?

Ne tvrdim da su tako nastali ti izrazi. To bi trebalo posebno istražiti za svaku životinju i svaki jezik. Ali obrazac je dovoljno čudan da ga ne smemo prevideti.

Ako je svinja „prljava“, lakše je ne razmišljati o njenoj inteligenciji.

Ako je ovca „glupa“, manje nas zanima njen unutrašnji život.

Ako je magarac „tvrdoglav“, njegov otpor teretu postaje njegova karakterna mana.

Ako je krava samo „krava“, lakše nestaje tele.

Možda smo životinju prvo pretvorili u kategoriju, zatim u proizvod, a ponekad i u uvredu.

Individualno biće je nestalo.

KUĆA ZA KRAVU

 

 

Štala je kuća koju je čovek napravio kravi.

I ona ima svoju istoriju.

Od jednostavnog zaklona i dela zajedničke kuće do zasebne štale sa jaslama, senikom, pojilištem i mestom za mužu, pa sve do današnjih velikih objekata sa ventilacijom, automatskim hranjenjem, čišćenjem i mužom — menjajući život krave, menjali smo i njenu arhitekturu.

Zanimljivo je koliko dobro poznajemo istoriju svojih kuća, a koliko malo razmišljamo o kućama životinja.

A napravili smo ih bezbroj.

Štale, konjušnice, obore, svinjce, torove, ovčarnike, kozarnike, kokošinjce, golubarnike.

Čitava jedna paralelna istorija arhitekture.

I istorija našeg zajedničkog života.

Krava je, međutim, velika i snažna životinja. Može da gurne, udari, nagazi ili priklješti čoveka. Krava koja štiti tele nije dekoracija za reklamu mlečne čokolade.

I to joj treba vratiti.

Dignitet nije isto što i umiljatost.

OD BOGINJE DO „GLUPE KRAVE“

A onda dolazi još jedan paradoks.

Lav je veličanstven.

Orao je veličanstven.

Bik je ponekad veličanstven.

Krava je — krava.

A zašto?

Lav nam nije orao njivu. Orao nas nije hranio. Gepard nas nije grejao. Njih smo posmatrali izdaleka i pretvorili u simbole moći.

Kravu smo, izgleda, poznavali previše dobro.

Ipak, goveda nisu nimalo beznačajna u heraldici. Krave, volovi i bikovi pojavljuju se na gradskim i porodičnim grbovima širom Evrope. Čak je i Oxford dobio vola na svom grbu, u svojevrsnoj heraldičkoj igri imenom grada.

A mnogo pre evropskih grbova goveče je već bilo božansko.

U starom Egiptu Hator je prikazivana kao krava ili kao žena sa kravljim rogovima. U grčkoj mitologiji Io je pretvorena u junicu, a Zevs uzima oblik veličanstvenog belog bika da bi oteo Evropu.

U Indiji je krava dobila posebno religijsko i kulturno poštovanje.

Bikovi, volovi i krave pojavljuju se u skulpturi, slikarstvu, reljefima, mozaicima, na novcu, u narodnoj umetnosti i na grbovima.

Dakle, goveče je bilo bog, žrtva, bogatstvo, radnik, hrana, majka, simbol plodnosti, predmet umetnosti i heraldički znak.

A onda smo ga stavili iza stiropora u supermarketu.

U ovom ciklusu ćemo zato svaku životinju tražiti i po muzejima, crkvama, hramovima, grbovima, novcu, spomenicima, slikama i skulpturama.

Da vidimo koliko su zaista bile „obične“.

KRAJ KOJI NE VOLIMO DA GLEDAMO

A onda dolazimo do mesta koje nije muzej.

Klanice.

Nećemo ih preskočiti.

Nećemo praviti krvave slike niti uživati u užasu. Ali život domaće životinje ne možemo opisivati do štalskih vrata, a onda se praviti da ne znamo kuda kamion odlazi.

Transport, čekanje, strah, obuzdavanje, omamljivanje i usmrćivanje takođe pripadaju istoriji našeg odnosa sa kravom. Zato savremeni propisi o dobrobiti životinja pri klanju pokušavaju da smanje bol, strah i patnju.

Postoji i druga vrsta smrti koju čovek određuje.

Bolest.

Kada izbije ozbiljna zarazna bolest, može biti doneta odluka o sanitarnom usmrćivanju čitavog stada kako bi se sprečilo širenje zaraze. Tada ni životinja koja u tom trenutku ne pokazuje znake bolesti nije nužno pošteđena.

Ne bih to olako nazivala eutanazijom. Eutanazija u užem smislu prekida patnju pojedinačne životinje. Kod suzbijanja epidemije preciznije je govoriti o sanitarnom ili prinudnom usmrćivanju.

To je ružan deo našeg odnosa.

Ali istina ne prestaje tamo gde nama postane neprijatna.

MI IH UBIJAMO, A ONE OSTAJU

Možda je najveći apsurd ipak nešto drugo.

Mi ih ubijamo.

A one ostaju sa nama.

Naravno, to nije romantična priča o životinji koja nam je sve oprostila. Domestikacija nije dobrovoljni ugovor između čoveka i krave. Čovek je birao koje će se životinje razmnožavati, hranio ih, zatvarao, selio, ukrštao i tokom hiljada godina menjao.

Ali rezultat je neobičan.

Napravili smo život potpuno isprepleten sa našim.

Krava se rađa u svetu koji smo mi organizovali. Živi u prostoru koji smo joj napravili. Jede ono što joj donosimo ili ono na šta je puštamo. Razmnožavanje joj uglavnom određujemo mi. Uzimamo ono što proizvodi. Odlučujemo kada više nije ekonomski korisna.

Mlečna krava bi biološki mogla da živi približno dvadeset godina, ali u intenzivnoj proizvodnji njen stvarni život često je mnogo kraći.

I sve vreme ona ostaje tu.

Pored čoveka.

Generaciju za generacijom.

Hiljadama godina.

Možda zato treba da se zapitamo ko je kome tokom tih deset hiljada godina više dao.

I ko kome više duguje.

Krava nije mleko.

Nije biftek.

Nije koža.

Nije broj na ušnoj markici.

Nije „glupa krava“.

Pre svega je životinja.

Živa, velika, topla, društvena, ponekad opasna, ponekad mirna, sposobna da prepozna druge, da se veže za svoje tele i da bude uznemirena kada se njen svet promeni.

Sa nama je oko deset hiljada godina.

Gledala je kako od sela pravimo gradove. Vukla je naše plugove. Hranila našu decu. Grejala kuće. Đubrila zemlju. Ulazila u naše bogove, mitove, grbove i umetnost.

Mi smo od nje napravili i proizvod i uvredu.

Možda je vreme da joj vratimo bar ime.

Krava.

I dignitet.

I zahvalnost.

I istinu.

Sramota!

A ŠTA KAŽE KRAVA?

Krava svuda muče isto. Ljudi je, međutim, ne čuju isto.

Na srpskom: muu — „muuu“
Na engleskom: moo — „muu“
Na francuskom: meuh — približno „mö“
Na nemačkom: muh — „muu“
Na španskom: muu — „muu“
Na italijanskom: muu — „muu“
Na portugalskom: mu — „mu“
Na ruskom: му-у — „mu-u“
Na ukrajinskom: му-у — „mu-u“
Na poljskom: muu — „muu“
Na češkom: bú — „buu“
Na mađarskom: mú — „muu“
Na holandskom: boe — „buu“
Na švedskom: mu — „muu“
Na turskom: mö — „möö“
Na japanskom: モー (mō) — „moo“
Na korejskom: 음메 (eum-me) — približno „um-me“

*

Namerno nisam stavila slike klanice ili eutaniziranje usled bolesti. Zašto da vizualno zagađujem tekst!? 

ANTROPOLOGIJA SOPSTVENOG ŽIVOTA 6 - SEĆANJE JE NEPOUZDAN AUTOBIOGRAF

 

SEĆANJE JE NEPOUZDAN AUTOBIOGRAF

Ja još nisam doživela da se dve osobe potpuno isto sećaju istog događaja.

Postoji zajednički nacrt. Kroki.

Bili smo tamo. Bio je taj čovek. Dogodilo se to i to. Otprilike tim redom.

A čim počnu detalji, kao da smo prisustvovali različitim događajima.

Jedan se seća da je bilo leto, drugi da smo nosili kapute. Jedan tvrdi da je neko rekao jednu rečenicu, drugi da je nikada nije izgovorio. Jednome je veče bilo divno, drugome nepodnošljivo. Jedan pamti svađu, drugi večeru.

A oboje mogu biti potpuno iskreni.

To mi je fascinantno.

Ako smo zajedno proveli tri sata za istim stolom, kako smo uspeli da odatle odnesemo dve prošlosti?

Sestrino detinjstvo i moje detinjstvo

Moja sestrica je mnogo pamtila naše detinjstvo.

Ja gotovo ništa.

Imala sam obrise.

Kuću. Sobu. Neki miris. Svetlost. Predmet. Nečiji položaj u prostoru. Fragment događaja bez početka i kraja.

Ona bi mi pričala nešto što smo zajedno doživele, sa detaljima, rečenicama, redosledom događaja, a ja bih je slušala kao da mi prepričava film koji sam nekada gledala i potpuno zaboravila.

Ponekad bi nešto pokrenula.

Aha!

Odjednom se pojavi slika.

Ali još je čudnije bilo obrnuto.

Postojale su stvari kojih sam se ja sećala, a ona nije.

Dakle, ni ona nije posedovala naše detinjstvo.

Imala je svoje.

Ja sam imala svoje.

A negde između ta dva detinjstva verovatno se nalazilo ono koje se zaista dogodilo.

Samo što njemu više niko nema pristup.

Moj mozak ima neobičan sistem arhiviranja

Ja, pritom, ne zaboravljam ravnomerno.

Spadam u ljude koji se nečega ili jedva sećaju ili se sećaju direrovski precizno.

Sredina kao da ne postoji.

Mogu da izgubim čitave godine, a da mi ostane potpuno beskoristan detalj.

Ne znam šta smo radili tog dana, ali znam gde je stajala čaša.

Ne znam o čemu smo razgovarali, ali znam kakve je neko imao cipele.

Ne znam godinu, možda ni grad, ali vidim sto, njegovu ivicu, svetlost koja pada sleva i nečiju ruku na stolnjaku.

Čemu je moj mozak procenio da će mi baš to biti potrebno?

Ko je arhivista?

I po kom pravilniku radi?

Jer, ako ga ima, volela bih da ga pročitam.

Imena su počela da beže

Otkad starim, počela su da mi beže imena ljudi.

To me nervira.

Znam čoveka. Vidim mu lice.

Znam gde smo se upoznali. Znam čime se bavi. Znam njegovu ženu. Znam gde živi. Možda znam i šta smo jeli poslednji put kada smo se videli.

Ime?

Nema.

Kao da je neko iz uredno popunjenog formulara obrisao samo jednu rubriku.

I najgore je što znam da ga znam.

Mozak me obaveštava: podatak postoji.

Dobro. Daj ga.

Ne.

Zašto?

Ne znam.

A onda, nekoliko sati kasnije, dok perem zube ili tražim nešto sasvim deseto, ime se pojavi.

Hvala.

Sada mi više ne treba.

To nije neobična pojava. Imena ljudi spadaju među podatke koje je našem sistemu pamćenja relativno teško da prizove jer su vlastita imena slabo povezana sa drugim značenjskim informacijama. A sa godinama takvo „na vrh jezika“ zapinjanje postaje češće.

Ali objašnjenje ne čini stvar manje iritantnom.

Gde je nestala misao od pre tri sekunde?

Mnogo više me zbunjuje nešto drugo.

Pomislim nešto.

Tri sekunde kasnije ne znam šta sam pomislila. Nije prošao dan. Nije prošla godina. Nije prošlo ni pet minuta.

Misao je praktično još topla.

Nestala.

Vratim se nekoliko koraka. Pogledam predmet koji sam gledala. Ponovim pokret. Pokušavam da rekonstruišem put kojim sam došla do misli.

Ponekad uspe.

Ponekad ne.

Šta to radi moj mozak?

Ovde je zanimljiva razlika između pamćenja i pažnje: da bi nešto kasnije moglo da bude pronađeno kao sećanje, prvo mora dovoljno dobro da bude registrovano. Ako pažnja već prelazi na sledeću stvar, ono što doživljavamo kao „zaboravila sam upravo ono što sam pomislila“ ponekad zapravo nije gubitak lepo spremljene uspomene. Možda uspomena nikada nije ni stigla u arhivu.

To mi je još gore.

Znači da sam proizvela misao i nisam je sačuvala.

Memorija je puna

Ponekad kažem da više nemam gde da trpam svoja sećanja.

Znam da mozak nije hard-disk koji jednog jutra prijavi: MEMORIJA JE PUNA. OBRIŠITE 17,3 GB DETINJSTVA.

Ali subjektivni osećaj je upravo takav.

Decenijama se talože ljudi, knjige, gradovi, razgovori, telefonski brojevi, lica, poslovi, ljubavi, svađe, bolesti, putovanja, kuće, filmovi, vesti, lozinke, poruke, fotografije, internet, hiljade potpuno nepotrebnih podataka.

A poslednjih decenija količina informacija koja prolazi kroz jedan običan dan postala je besomučna.

Neko mi kaže da možda ne zaboravljam zato što starim, nego zato što sam pretrpana informacijama.

To mi se dopada kao objašnjenje.

Mnogo je prijatnije imati prepunu biblioteku nego dotrajalu bibliotekarku.

Ljudi koji pamte sve

A onda sretnem ljude koji pamte sve živo.

Datum. Dan u nedelji. Ko je sedeo gde. Šta je ko rekao. Ko je prvi stigao.

Ko je imao koju haljinu. Šta je bilo za ručak. Pre četrdeset dve godine.

Pamte sve tuđe rođendane, sve cekvene praznike, imena svih majstora koji su prolazili kroz kuće... 

Zavidim im.

A onda se zapitam da li bih zaista želela da budem takva.

Postoje ljudi sa izuzetno snažnim autobiografskim pamćenjem koji mogu da prizovu neverovatnu količinu dana sopstvenog života. To zvuči kao supermoć dok ne pomislimo da se ne pamte samo lepe stvari.

Pamte se i poniženja. Gubici. Svađe. Strahovi.

Rečenice koje bismo najradije zauvek izbrisali.

Možda zaboravljanje nije kvar sistema.

Možda je jedna od njegovih funkcija.

Sećanje nije snimak

Najveća greška je možda to što zamišljamo sećanje kao snimak.

Negde postoji prošlost, a mi pritisnemo PLAY.

Ali mozak, izgleda, ne radi tako.

Sećanje više liči na rekonstrukciju.

Svaki put kada nešto prizovemo, sastavljamo ga od onoga što je ostalo. U tu rekonstrukciju mogu ući kasnija iskustva, tuđe priče, fotografije, ono što danas znamo, pa čak i ono što danas jesmo.

Zato dvoje ljudi mogu iskreno pričati dve različite verzije istog događaja.

Ne mora jedno da laže.

Oboje rekonstruišu.

A onda nastaje nešto što mi je zanimljivije od pitanja ko je u pravu: šta ako smo tokom života više puta prepričavali neku uspomenu i svaki put je pomalo menjali?

Posle dovoljno godina možda se više ne sećamo događaja.

Sećamo se prethodnog sećanja na događaj.

Kopije kopije kopije.

Fotografija kao lažni svedok

Onda izvadimo fotografiju.

Evo dokaza!

Ali ni ona ne rešava problem.

Fotografija dokazuje da smo u jednom deliću sekunde stajali na određenom mestu.

Ne govori šta se dogodilo pet minuta ranije.

Ne govori šta smo mislili.

Ne govori da li smo bili srećni.

Možemo na fotografiji izgledati zaljubljeno, a da smo se deset minuta kasnije posvađali.

Možemo izgledati nesrećno samo zato što nam je sunce išlo u oči.

Fotografija je precizan dokaz nečega veoma malog.

A mi joj naknadno damo celu priču.

Ko onda piše moju autobiografiju?

Ja.

Ali današnja ja.

A ona nije bila prisutna u mom detinjstvu.

Tamo je bila neka druga ja.

Današnja žena uzima njene ostatke, fotografije, priče drugih ljudi, nekoliko direrovski preciznih detalja, ogromne praznine i pravi od toga priču koja se zove moj život.

I uverena je da ga se seća.

Možda zato više ne mislim da je zaboravljanje samo gubitak.

Ponekad mi se čini da mozak nešto vrlo mudro baca.

Ne treba mu.

Ne treba ni meni.

Ne mogu zauvek nositi svaki razgovor, svaki pogled, svaku uvredu, svaku večeru i svako ime.

Možda je lakše da zaboravljam.

Ali onda ostaje nezgodno pitanje.

Ako se moja sestra sećala jednog detinjstva, ja drugog, ako dvoje ljudi pamte isti događaj različito, ako fotografija zna samo delić sekunde, a ja svaki put kada prizovem prošlost možda malo promenim njen sadržaj — gde je onda moj pravi život?

Dogodio se.

To je sigurno.

Ali događaj je prošao.

Ostao je autobiograf.

A autobiograf je nepouzdan.

ANTROPOLOGIJA SOPSTVENOG ŽIVOTA 5 - LJUBAV NIJE ISTA U SVAKOM DOBU ŽIVOTA

 

LJUBAV NIJE ISTA U SVAKOM DOBU ŽIVOTA

O ljubavi sam napisala celu knjigu.

To, naravno, nije značilo da sam saznala šta je ljubav.

Naprotiv.

Što sam duže živela, postajalo mi je sve jasnije da pod istom rečju tokom života podrazumevamo sasvim različite stvari.

Sa petnaest godina ljubav je događaj.

Sa dvadeset je sudbina.

Sa trideset može biti projekat zajedničkog života.

Sa četrdeset već ima istoriju, decu, račune, navike, izdaje, oproštaje, putovanja, svađe, zajedničke prijatelje i onu neverovatnu količinu sitnica od kojih se zapravo sastoji intimnost.

A kasnije?

Kasnije prvi put počinjemo da shvatamo da ljubav nije samo pitanje koga volimo. Menja se i onaj koji voli.

Pre više od dvadeset godina napisala sam da postoje najmanje tri prve ljubavi: ona iz detinjstva, ona iz mladosti i prva ljubav u zrelijem dobu.

Danas bih dodala četvrtu.

Prvu ljubav u starosti.

Jer ni ona ne može biti nastavak prethodnih. U nju ulazi sasvim drugo biće, sa čitavom arhivom prethodnih života.

U mladosti mislimo da ćemo se raspasti ako izgubimo ljubav.

Kasnije već znamo da se nećemo raspasti.

I upravo zato možemo da volimo drugačije.

U knjizi sam ljubavi delila na velike, male i srednje. Male su lake, penaste, kratkotrajne. Velike su teške kao brokat. U njima se, napisala sam, „iskustveno stari, a emocionalno podmlađuje“.

To mi se i danas dopada.

Samo sada znam nešto što tada nisam mogla znati: velika ljubav se ne završava nužno kada nestane čovek sa kojim smo je živeli.

Menja agregatno stanje.

Možda sam još tada naslućivala da je ljubav pre svega energija. Pisala sam da čovek upravo kroz sposobnost da voli dostiže jednu od svojih najvećih moći i da od dva života može da napravi nešto što liči na umetničko delo.

Ali tada sam ljubav još posmatrala uglavnom dok se događa između dvoje živih ljudi.

Nisam znala kako izgleda kada ostane jedan.

Tada se otkrije nešto veoma neobično: libido nije nestao zajedno sa svojim predmetom.

Može da promeni pravac.

Može otići u rad, pisanje, pravljenje, uređivanje, istraživanje, kuću, lepotu, putovanje, dete, psa, biljku, knjigu.

Možda čovek uopšte nema toliko različitih energija koliko voli da misli. Možda ima jednu ogromnu životnu energiju kojoj tokom vremena samo menja imena.

Ljubav. Eros. Rad. Radoznalost. Stvaranje.

Još nešto sam tada znala: ljubav mora da se menja. U protivnom atrofira. U knjizi sam za njeno održavanje predlagala samoću, putovanja, igru, čak i dobru svađu.

Danas bih rekla nešto radikalnije: ne menja se samo ljubav. Menja se naša potreba za njom.

Sa dvadeset želimo da nas neko izabere.

Kasnije želimo da nas neko razume.

Još kasnije možda više ne želimo ni jedno ni drugo po svaku cenu.

Želimo da nam ne smeta.

To je, priznajem, prilično visok ljubavni kriterijum.

Godine menjaju i telo ljubavi.

U mladosti telo ide nekoliko koraka ispred nas.

U zrelosti pregovaramo s njim.

Kasnije ume da se ponaša kao treća osoba u vezi koja ima sopstvene zahteve, termine kod lekara, lekove, bolove, temperaturu sobe i mišljenje o tome koliko dugo možemo da ostanemo budni.

Ali erotika ne mora da stari istom brzinom kao telo.

Još 2005. pisala sam da erotika nije isto što i seksualnost. Ona je šira i sastoji se od detalja: pogleda, mirisa, pokreta, odeće, načina na koji neko drži čašu ili pruža ruku.

Možda upravo zato može da nadživi mladost.

U knjizi sam se bavila i ljubavlju prema starijem, mlađem i vršnjaku. Mislila sam da se kroz ljubav godine sabiraju i oduzimaju, da partneri jedno drugo mogu istovremeno da stare i podmlađuju.

I napisala sam nešto što mi se sada čini mnogo važnijim nego tada: treba verovati da su najlepše godine upravo one u kojima se trenutno nalazimo.

To je lako napisati sa četrdeset pet.

Sada tu rečenicu treba proveriti.

To je već antropologija sopstvenog života.

Jer ljubav u starosti možda više nije pitanje: hoće li me neko voleti?

Nego: koliko sam još sposobna da volim?

Čoveka.

Dete.

Prijatelja.

Posao.

Kuću.

Psa.

Lep predmet.

Jutro.

Kafu.

Sopstveni mir.

I na kraju sebe, što je možda bila najteža ljubav od svih.

I možda je upravo tu najveća promena.

Kada sam bila mlađa, ljubav sam zamišljala kao nešto što se događa između mene i nekoga.

Sada mi se čini da je ljubav način na koji smo povezani sa svetom.

Predmeti se menjaju.

Ljudi dolaze i odlaze.

Telo se menja.

Životna doba se smenjuju.

A sposobnost da volimo možda je jedina stvar koja kroz sve njih pokušava da ostane ista.

Samo više nije ista ljubav.

ANTROPOLOGIJA SOPSTVENOG ŽIVOTA 4 - ŠTA SAM SVE MISLILA DA JE VAŽNO

 

ŠTA SAM SVE MISLILA DA JE VAŽNO

Promena unutrašnje hijerarhije

Uvek sam mislila da je ljubav najvažnija.

I još uvek to mislim.

Samo što sam nekada pod ljubavlju, pre svega, podrazumevala ljubav prema muškarcu.

Naravno, znala sam da postoji mnogo ljubavi: prema detetu, roditeljima, porodici, prijateljima, poslu, kući, prirodi, životinjama, umetnosti, predmetima. Sve su to ljubavi. Ne metaforički. Zaista mislim da pripadaju istoj velikoj porodici osećanja.

Ali ipak je na vrhu stajala ona jedna.

Muškarac.

Partnerska ljubav.

Ona je imala prvenstvo prolaza.

Druge ljubavi mogle su biti ogromne, ali ova je bila LJUBAV.

Kada ljubav promeni predmet

A onda sam ostala sama.

I, naravno, želela sam ponovo upravo tu vrstu ljubavi. Činilo mi se sasvim logično da se prazno mesto popunjava istim sadržajem.

Nije se dogodilo.

Dogodilo se nešto mnogo čudnije: prazno mesto počelo je da zauzima nešto što je sve vreme bilo tu.

Rad.

Ne znam čak ni kada je izvršen državni udar. Jednog dana sam samo shvatila da je ljubav prema radu zauzela ogroman deo teritorije koja je ranije pripadala klasičnom libidu.

A možda je to oduvek bilo povezano.

Stvaranje je i ranije kod mene imalo libidinoznu energiju. Uzbuđenje kada nešto smislim, nestrpljenje da nastavim, opsesivno vraćanje tekstu, nemogućnost da prestanem dok ne rešim problem, zadovoljstvo kada od nečega čega nije bilo nastane nešto.

To veoma liči na zaljubljenost.

Samo što rukopis ne pita gde si bila.

I možeš da ga isključiš.

Mada ni to nije sasvim tačno.

Ponekad on neće da isključi tebe.

Ljubav prema radu verovatno se pojačala i zbog egzistencijalnih okolnosti. I tu ne mislim samo na novac.

Mislim na egzistenciju u doslovnom smislu: zašto postojim?

Šta ostaje iza mene osim deteta? Čemu je služilo to što sam bila ovde? Jesam li nešto dodala: jednu knjigu, misao, trag, priču, predmet, nečije sećanje, nešto što pre mene nije postojalo?

Kakav je moj doprinos Planeti?

A kad sam već krenula megalomanski: svemiru?

Verovatno svemir može sasvim pristojno bez mene.

Ali ja ne mogu sasvim pristojno bez osećanja da sam mu nešto priložila.

Neka bude i fusnota.

Moja privatna država

Nekada su mi veoma važni bili ljudi.

Mnogo ljudi.

Prijatelji, poznanici, susreti, događaji, javni život, prisutnost u njemu. Biti tamo gde se nešto događa. Videti. Biti viđen. Razgovarati. Upoznati nekoga. Otići negde. Vratiti se sa pričom.

Bilo mi je važno i da budem prisutna u tuđim životima: da znam šta se događa, ko je gde, ko je s kim, šta je rekao, šta se promenilo.

Društveni život ima svoju gravitaciju: što si više u njemu, više ti je potrebno da u njemu ostaneš.

A onda se i to promenilo.

Naročito posle kovida.

Ne mogu više da podnesem mnogo ljudi. Umaraju me.

To mi je neobično jer sam nekada živela potpuno drugačije. Burni društveni život nije mi bio napor nego gorivo.

Sada mi je gorivo samoća.

I ne osećam je kao kaznu.

Naprotiv.

Napravila sam sebi izolovan, autentičan život kao malu državu.

Ima granice. Ima carinu. Ima vrlo strogu viznu politiku. Nema slobodnog ulaska.

Ja sam predsednik, vlada, policija, stanovništvo i opozicija.

Povremeno primim diplomatske predstavnike.

Onda odu.

Granica se zatvori.

I ponovo mi je dobro.

Kada izađeš iz društvene gravitacije, dogodi se nešto zapanjujuće.

Svet nastavi bez tebe.

U početku to možda malo uvredi čoveka.

A onda ga oslobodi.

Nisam potrebna na svakom mestu. Ne moram sve da znam. Ne moram svemu da prisustvujem. Ne moram čak ni da budem zapamćena u svakoj prostoriji kroz koju sam prošla.

To je vrlo prijatno otkriće.

Ozbiljan izlazak na kafu

Istovremeno mi se pojačalo osećanje za sve što je lepo.

Ma šta to bilo.

Lepa šolja, haljina, drvo, svetlost na zidu, miris, dobra rečenica, komad nameštaja, pas koji spava, kafa u lepom kafiću.

I tu se dogodila još jedna promena: ugađam sebi i kada to niko ne vidi.

Možda naročito tada.

Za odlazak u kafić umem da se obučem kao da idem na ozbiljan događaj.

A događaj je kafa.

Nema fotografa. Nema publike. Nema razloga.

Osim što sam ja tamo.

Nekada nam je za lepotu možda bio potreban svedok.

Sada više nije.

Možda sam tek kasno naučila i da zadovoljstvo ne mora da se zasluži.

To je jedna od glupljih ideja koje smo dobili vaspitanjem: prvo obavi sve što moraš, budi korisna, radi, zaradi, pobrini se za druge, završi obaveze, pa onda, ako ostane vremena, možeš malo da uživaš.

A nikada sve nije završeno.

Uvek postoji još nešto što bi trebalo.

Sada ponekad obrnem redosled.

Prvo kafa.

Pa ćemo videti.

Kupim nešto lepo zato što mi je lepo. Obučem se zato što se meni oblači. Sedim. Gledam. Ne proizvodim ništa. Ne doprinosim ničemu.

Petnaest minuta sam potpuno beskorisna za čovečanstvo.

Čovečanstvo zasad podnosi taj gubitak iznenađujuće dobro.

Vreme je postalo stvarno

Promenio se i moj odnos prema vremenu.

Nekada sam mislila da imam beskonačno mnogo vremena.

Ne teorijski. Znala sam, naravno, da je život konačan. Ali živela sam kao da će za sve postojati još jedna prilika.

Videću tog čoveka drugi put. Pročitaću tu knjigu. Otići ću tamo. Napisaću to jednog dana. Javiću se. Srediću. Stići ću.

To „jednog dana“ bilo je ogromno skladište u koje sam odlagala život.

Sada mi je vreme postalo mnogo konkretnije.

Ne nužno strašnije.

Samo dragocenije.

I zato mnogo lakše odbacujem ono na šta ne želim da ga potrošim.

Možda moje veliko NE nema nikakve veze sa namćorastošću.

Možda je samo matematika.

Ako više nema beskonačno mnogo dana, zašto bih jedan od njih provela tamo gde mi se ne ide, sa ljudima koje ne želim da vidim, razgovarajući o nečemu što me ne zanima?

To nije povlačenje iz života.

To je raspolaganje sopstvenim vremenom.

Zanimljivo je da ovde lično iskustvo ima i jedan širi psihološki pandan: istraživanja o takozvanoj socioemocionalnoj selektivnosti pokazuju da, kada vreme počnemo da doživljavamo kao ograničenije, prioritet često prelazi sa širenja iskustava i kontakata na ono što nam je emocionalno značajno. Manji krug ljudi zato ne mora automatski značiti osiromašenje života.

Putovanje više nije sveta obaveza

Mislila sam i da su putovanja strašno važna.

Bila su.

I još ih volim.

Ali između mene i putovanja u međuvremenu se umešala čitava administracija fizičkog postojanja: aerodromi, redovi, čekanje, kontrole, koferi, transferi, vrućina, umor.

Telo.

Opet telo.

Nekada je između mene i nekog grada stajala samo želja da tamo odem.

Sada održim malu sednicu vlade svoje privatne države i pitam: da li mi se zaista ide toliko da sve ovo trpim?

Sve češće odgovor glasi: ne.

I ostanem kod kuće bez osećanja da sam nešto propustila.

Jer se dogodila možda najveća promena: spoljašnji svet sam zamenila unutrašnjim.

Ne sasvim.

Ali odnos snaga se promenio.

Nekada je spolja bilo ogromno, a unutra nešto što nosim sa sobom.

Sada je unutra ogromno, a spolja dolazim u posetu.

 

 

NE

I naučila sam jednu neverovatnu reč.

NE.

Kako sam mogla toliko dugo da živim bez nje?

Neću. Ne mogu. Ne dolazim. Ne zanima me. Ne slažem se. Neću da objašnjavam.

Neću čak ni da vas ubedim.

E, ovo poslednje još vežbam.

Jer i dalje volim da ubedim drugog da sam u pravu. To zadovoljstvo nisam sasvim transcendirala.

Samo sam naučila da ponekad odćutim.

Ranije bih možda potrošila sat vremena objašnjavajući nekome zašto nije u pravu.

Sada pomislim: dobro.

Budi u krivu.

I odem da popijem kafu.

To je neverovatna ušteda vremena.

Manje ljudi, više empatije

Ali ovde se dogodilo nešto što nisam očekivala.

Čovek bi mogao pomisliti da će povlačenje iz društvenog sveta proizvesti sebičnost.

Kod mene se, čini mi se, dogodilo suprotno.

Što manje ljudi podnosim oko sebe, imam više empatije prema ljudima.

Zvuči kontradiktorno, ali nije.

Možda sam, kada sam prestala da budem stalno izložena ljudima, prestala i da se stalno branim od njih.

Postala sam blaža.

Mekša.

Manje spremna da presuđujem.

Tuđa slabost me manje nervira. Tuđa nesreća više pogađa. Lakše razumem zašto je neko uradio nešto što ja nikada ne bih.

Ne moram da živim s njim.

Dovoljno je da razumem da i on živi sa sobom.

Moja intima nije postala sebičnost.

Postala je mesto iz kojeg lakše vidim druge.

Bar ja tako mislim.

Novi gospodar

Postoji, međutim, zamka.

Ako sam ljubav prema muškarcu zamenila ljubavlju prema radu, možda sam samo promenila gospodara.

I rad ume da bude posesivan.

Traži još jedan sat, još jednu stranicu, još jednu proveru, još samo ovo da završim.

Znam tu vrstu strasti.

Zato sada pokušavam da naučim nešto što mi je možda teže od rada: da nešto nema nikakvu svrhu.

Da dan ne mora ostaviti rezultat. Da kafa ne mora proizvesti ideju. Da put ne mora postati tekst. Da razgovor ne mora biti koristan.

Da lepota ne mora ničemu da služi.

Možda je i to nova hijerarhija važnosti: posle tolikih godina u kojima sam pitala čemu nešto služi, počinjem da dopuštam da ponešto postoji samo zato što mi pričinjava zadovoljstvo.

Čak i ja.

Šta je ostalo važno?

I možda je to odgovor na pitanje šta sam sve mislila da je važno.

Nisam nužno pogrešila.

Bilo je važno.

Tada.

Ljubav prema muškarcu nije postala manje stvarna zato što je danas drugo mesto zauzeo rad. Putovanja nisu bila manje važna zato što danas ponekad radije ostajem kod kuće. Javni život nije bio lažan zato što mi sada prija da zatvorim vrata.

Promenila sam se ja.

A sa mnom se promenila i hijerarhija sveta.

Možda važnost nije osobina stvari.

Možda je važnost odnos između stvari i čoveka u određenom trenutku njegovog života.

Zato više ne bih ni pitala: šta je u životu najvažnije?

Pitala bih: šta mi je važno sada?

I tu postoji jedna mala opasnost.

Jer odgovor koji danas izgovorim sa potpunom sigurnošću možda će mi za deset godina biti smešan.

Ako budem imala sreće da ga se uopšte sećam.

A to je već sledeći problem.

Sećanje je nepouzdan autobiograf.

ANTROPOLOGIJA SOPSTVENOG ŽIVOTA 3 - MOJE TELO I JA NISMO ISTA OSOBA

MOJE TELO I JA NISMO ISTA OSOBA

Privremeno smeštena u zastarelu mašineriju

Odavno imam utisak da moje telo i ja nismo ista osoba.

Živimo zajedno. Dugo. Prinuđene smo na saradnju i uglavnom smo korektne jedna prema drugoj, ali imamo veoma različite interese. Ja bih da idem, ono bi da sedne. Ja bih da mislim celu noć, ono hoće da spava. Ja bih da jedem šta hoću, ono odmah napravi laboratorijski izveštaj o tome.

Ponekad mi se čini da sam dobila na korišćenje jednu neverovatno komplikovanu, ali prilično nezgrapnu biološku mašinu bez uputstva za upotrebu.

I bez garancije.

Kažemo: moje telo.

Već je to sumnjivo. Ako je telo moje, ko sam onda ja?

Kažemo: moja ruka, moja noga, moje srce, moj mozak.

Dobro. Čije?

Kada kažem „boli me koleno“, očigledno postoji koleno i postoji neko „me“ kome ono prijavljuje problem. Kada kažem „moje telo više neće“, ja se čak gramatički odvajam od njega: ono neće, ja bih.

I tu počinje svađa.

Što sam starija, sve više mislim da je ljudsko telo nedovršen proizvod.

Fascinantno jeste. Ali fino nije.

Previše je tvrdo, teško, lomljivo, vlažno, sklono curenju, zapušavanju, habanju i kvarovima. Ima zglobove koji se troše, cevi koje se začepljuju, kožu koja puca, kosti koje pucaju još gore, organe koji vise na svojim mestima i srce koje čitavog života mora bez prestanka mehanički da pumpa.

Kakva iscrpljujuća konstrukcija.

Sve mora fizički da se prenese sa jednog mesta na drugo. Hoću u Pariz: moram da spakujem telo. Odnesem ga do aerodroma, skinem mu cipele ako traže, stavim ga u avion, vežem ga, hranim ga, pojim ga, vodim u toalet i čekam da nekoliko tona metala preveze moje kilograme preko kontinenta.

Zašto?

Zašto ne mogu da se teleportujem?

Ne tražim mnogo: rastavi me ovde, sastavi tamo.

Ako je već svemir napravio kvantnu fiziku, mogao je malo ozbiljnije da poradi na putničkom saobraćaju.

Ponekad zaista imam osećaj da smo napravljeni previše grubo. Kao prva verzija. Prototip.

Duša, svest, um — kako god nazvali ono što oseća da je „ja“ — dobili su konstrukciju od kostiju i mesa i sada je vuku unaokolo. Ne mogu da prođem kroz zid, ne mogu da lebdim, ne mogu da promenim oblik, ne mogu da budem na dva mesta, ne mogu čak ni da dohvatim sopstvena leđa kako treba.

To poslednje je posebno ponižavajuće za navodno najrazvijeniju vrstu na planeti.

Možda smo nedovršeni. Možda smo tek jedna faza. A možda je upravo ovo maksimum i samo smo nezahvalni.

Ali ja ipak glasam za sledeću verziju: lakšu, fluidniju i sa teleportacijom u osnovnoj opremi.

Tu su mističari odavno bili maštovitiji od biologije. Helena Blavacka i teozofija govorile su o čoveku kao višeslojnom biću, ne samo fizičkom telu nego i suptilnijim nivoima postojanja. Različite ezoterijske tradicije govorile su o astralnom, eteričkom ili suptilnom telu, a druge kulture i religije razvile su svoje, međusobno veoma različite predstave o slojevima čoveka.

To nisu anatomske činjenice niti naučno potvrđene vrste ljudskih tela. Ali kao ideja su mi neodoljive.

Najviše me zanima fluidno telo.

Ne tvrdo. Ne ovo naše koje udari u sto i dobije modricu. Nego telo čije granice nisu sasvim fiksirane, koje može da se širi, menja, prolazi, možda odvaja od fizičkog, možda postoji drugačije u snu.

Čak i ako takvo telo uopšte ne postoji, činjenica da ga ljudi vekovima zamišljaju govori nešto zanimljivo o nama: izgleda da nam je sopstvena čvrstina oduvek bila tesna.

A onda, usred sve te grube mašinerije — mozak.

Tu moram da priznam da je konstruktor imao dobar dan.

Mekan. Neverovatno dobro zaštićen. Smešten u čvrstu lobanju, okružen membranama i tečnošću, sa čitavim sistemom zaštite jednog izuzetno osetljivog organa.

A unutra — čudo.

Oko kilogram i po mekog tkiva koje proizvodi ili omogućava, zavisno od filozofije koju prihvatimo, matematiku, ljubav, strah, muziku, sećanje, jezik, snove, gradove, Boga, internet i ideju da bi telo trebalo da bude bolje napravljeno.

Mozak je čak uspeo da smisli medicinu kako bi popravljao ostatak mašine.

To je već skoro komično: telo je proizvelo organ koji je pogledao telo i rekao: ovo može bolje.

I medicina zaista jeste postala fascinantna. Sve više stvari može da uradi bez velikog otvaranja čoveka. Gleda unutra ultrazvukom, magnetnom rezonancom i CT-om. Ulazi kroz krvne sudove kateterima. Menja srčani ritam energijom. Sitnim rezovima obavlja zahvate za koje je nekada trebalo otvoriti pola tela. Implantira sočiva, stentove i elektrode.

Nekadašnji hirurg morao je da napravi rupu da bi video šta se unutra događa. Današnji lekar može da posmatra srce dok radi.

To mi već liči na civilizaciju.

I onda odeš kod zubara.

Tu kao da je razvoj tehnologije iznenada stao.

Legneš. Dolazi čovek sa bušilicom.

Buši, struže, kopa, brusi, čupa.

Ima klešta.

KLEŠTA.

Pravi mehaničari u međuvremenu priključe automobil na kompjuter, dobiju dijagnostiku, naruče sofisticirani deo i promene ga elektronski kontrolisanim alatom.

Zubar kaže: „Otvorite usta.“

I počne rudarstvo.

Naravno, savremena stomatologija jeste ogromno napredovala: snimanje, implantologija, materijali, digitalni otisci, računarski projektovane nadoknade i regenerativni pristupi sve su sofisticiraniji.

Ali osnovni odnos čoveka i zuba ostao je nepristojno mehanički.

Ja bih već očekivala levitirajuću vilicu. Teslijansku. Magnetnu. Da zub malo lebdi iznad desni, sam se regeneriše, a kada se pokvari, stomatolog mu promeni frekvenciju.

Ne znam.

Neka smisle nešto.

Imali su nekoliko hiljada godina.

I baš taj zub, koji toliko prezirem kada zaboli, jedan je od najizdržljivijih delova našeg tela. Zubi mogu da nadžive gotovo sve ostalo, pa su zato dragoceni arheolozima i forenzičarima. Iz njih se, kada su uslovi povoljni, može dobiti DNK, a njihova građa i hemijski sastav mogu sačuvati podatke o čoveku i njegovom životu.

Hiljadama godina kasnije možda neće ostati moje lice, glas ni koža.

A neki zub može da kaže: ova je bila ovde.

To je pomalo uvredljivo.

Čitav život pokušavamo da objasnimo ko smo, a na kraju nas najpouzdanije identifikuje kutnjak.

I tu moram malo da popustim ovom svom nezgrapnom telu. Jer ono ipak radi nešto neverovatno: obnavlja se, zaceljuje rane, brani se, prilagođava i pamti pokrete koje je naučilo pre mnogo decenija.

Srce napravi milijarde otkucaja bez našeg svesnog naređenja. Pluća dišu dok spavamo. Jetra radi noćnu smenu bez godišnjeg odmora. Imunološki sistem vodi ratove za koje nikada ne saznamo.

Možda nije elegantno.

Ali je uporno.

I onda se vraćam na početak: ako moje telo i ja nismo ista osoba, gde sam ja?

U mozgu? U svesti? U sećanju? U čitavom nervnom sistemu?

Ili je upravo osećaj da postoji neko „ja“ odvojeno od tela samo još jedan trik tog fantastičnog mekanog mozga?

Možda nema stanara i kuće.

Možda je kuća proizvela osećaj stanara.

To mi se ne dopada naročito.

Više bih volela fluidnu varijantu: da jednog dana samo olabavim granice, izađem iz ove tvrde konstrukcije, ostavim kolena, zube, gravitaciju, aerodromske redove i laboratorijske nalaze — i odem kud hoću.

Bez kofera. Bez aviona. Bez tela.

Ali dok se to tehnološki ili metafizički ne reši, moraću da nastavim da ga servisiram.

Jer, koliko god da smo različiti entiteti, telo i ja, zasad imamo zajednički problem: jedna bez druge nikuda ne možemo.

ANTROPOLOGIJA SOPSTVENOG ŽIVOTA 2 - SAMOĆA NIJE ISTA U SVAKOM DOBU

 

SAMOĆA NIJE ISTA U SVAKOM DOBU

Koliko ljudi je potrebno da čovek ne bude sam?

Samoća nije ista u svakom dobu.

Sa dvadeset godina biti sam može da znači: niko me neće. Sa trideset: konačno imam stan za sebe. Sa četrdeset: ostavite me svi na miru.

A kasnije?

Kasnije stvar postaje mnogo komplikovanija.

Jer u jednom trenutku shvatiš da samoća i usamljenost uopšte nisu isto. To nije samo igra reči: i istraživanja ih razlikuju — društvena izolacija govori o količini i strukturi kontakata, dok je usamljenost subjektivni osećaj da nam odnosi koje imamo nisu dovoljni ili nisu onakvi kakvi su nam potrebni.

Možeš zato provesti ceo dan sam i ne biti usamljen ni minut. A možeš sedeti za stolom sa deset ljudi i osećati se kao da si jedini čovek u prostoriji.

To smo, doduše, znali i ranije.

Samo nismo obraćali pažnju.

Samoća mladosti

U mladosti je samoća često društveni podatak.

Ko te je zvao? Gde ideš večeras? Imaš li dečka? Devojku? Društvo? Zašto sediš kod kuće u subotu?

Subota uveče je naročito opasna. Sedeti sam kod kuće u subotu sa dvadeset godina može izgledati kao dokaz da ti život ne uspeva. Nije čak ni važno da li ti je lepo. Negde postoje drugi ljudi i zabavljaju se bez tebe.

To je dovoljno.

Mladi čovek često ne želi samo društvo. Potrebna mu je potvrda da pripada svetu.

Zato je samoća tada tako glasna.

A onda poželiš da te svi ostave na miru

Kasnije se dogodi nešto gotovo komično.

Dobiješ upravo ono od čega si se nekada plašio.

Samoću.

I oduševiš se.

Zatvoriš vrata. Telefon ne zvoni, niko ništa ne pita, niko neće da jede, niko nije ostavio mokar peškir gde ne treba, niko ne menja program i, što je možda najvažnije, niko ne pita:

„Šta ti je?“

Ništa mi nije.

Sama sam.

Divno mi je.

Tada prvi put shvatiš da samoća može biti luksuz.

Kuća nije prazna

A onda dolazi nešto što me još više zanima.

Šta uopšte znači „živeti sam“?

U kući su knjige, predmeti, fotografije, nameštaj koji nešto pamti. Radio govori. Kompjuter je otvoren. Telefon povremeno zazvoni. Pas prolazi iz sobe u sobu. Neko dolazi, neko odlazi.

Na ekranu su ljudi koji su hiljadama kilometara daleko. Otvorim knjigu i neko ko je umro pre trista godina počne da mi govori. Uključim radio i nepoznat čovek u nepoznatom studiju bira muziku za moje jutro. Pišem nekome. Neko piše meni.

Jesam li sama?

Tehnički — jesam.

Antropološki, nisam baš sigurna.

Jer ljudska kuća nikada nije samo prostor u kojem se trenutno nalaze ljudska tela.

Ona je puna prisustava.

Predmeti prave društvo

Ovo može da zvuči sentimentalno, ali ne mislim sentimentalno.

Predmeti zaista menjaju samoću. Postoji ogromna razlika između prazne hotelske sobe i sobe u kojoj čovek živi trideset godina.

U ovoj drugoj gotovo ništa nije neutralno.

Znaš kako škripi stolica, gde je prekidač u mraku, gde stoji šolja. Knjige imaju svoja mesta, čak i kada ih više niko osim tebe ne može pronaći. Postoje stvari koje je neko doneo, stvari koje je neko dodirivao, stvari čiji je vlasnik mrtav i stvari koje čuvaš iz razloga koji više nikome ne umeš da objasniš.

Čovek može da živi sam, a da živi među hiljadama tragova drugih ljudi.

Možda zato neke kuće nikada nisu prazne.

A neke su prazne dok su svi još u njima.

Deset ljudi za stolom

To je ona druga samoća.

Mnogo gora.

Sediš sa ljudima. Razgovor ide, neko priča, neko se smeje, čaše zveče, hrana stiže, svi su ljubazni.

A ti nisi tu.

Odnosno, telo jeste.

Ti nisi.

Nema nijednog čoveka kome bi mogla da kažeš ono što stvarno misliš. Ili možeš da kažeš, ali znaš da neće razumeti. Ili, još gore, nemaš više ni želju da kažeš.

I tada shvatiš da se usamljenost ne meri brojem ljudi u prostoriji. Nauka tu zapravo potvrđuje nešto što iskustvo odavno zna: usamljenost nije isto što i fizički biti sam.

Možda se usamljenost meri brojem ljudi pred kojima ne moraš da prevodiš sebe.

Ako takav postoji, jedan je dovoljan.

Ako ne postoji, ni sto ljudi ne pomaže.

Ljubav ne rešava samoću

Tu smo možda napravili jednu od većih civilizacijskih grešaka.

Ubedili smo se da čovek koji ima partnera nije sam.

Naravno da jeste.

Ponekad.

Dvoje ljudi mogu ležati u istom krevetu i biti strašno daleko. Mogu se voleti i biti sami. Mogu se odlično slagati i imati delove sebe u koje ono drugo nikada nije ušlo.

Možda tako i treba.

Jer ideja da jedno ljudsko biće treba da zadovolji sve potrebe drugog — ljubav, razgovor, prijateljstvo, erotiku, sigurnost, razumevanje, zabavu, intelektualnu bliskost i utehu — deluje kao prilično surov posao.

Možda ljubav nije ukidanje samoće.

Možda je samo mogućnost da povremeno pustimo nekoga unutra.

Sa godinama se krug smanjuje

A onda ljudi počnu da otpadaju.

Neki umru, neki nestanu iz našeg života iako su živi, neki se odsele, neki se promene. Sa nekima više nema o čemu da se razgovara, a sa nekima nam se, jednostavno, više ne da.

I broj ljudi oko nas može početi da se smanjuje upravo onda kada društvo pretpostavlja da bi trebalo panično da ga povećavamo.

„Moraš više među ljude.“

Zašto?

To pitanje me ozbiljno zanima.

Koliko nam je ljudi zapravo potrebno? Dvadeset? Pet? Dvoje? Jedan?

Nijedan tog dana?

Možda starost ne donosi samo gubitak društva. Možda donosi i luksuz da konačno izaberemo koliko društva možemo da podnesemo.

A onda je došao internet

I potpuno pokvario definiciju samoće.

Čovek sedi sam u sobi, a istovremeno razgovara sa pet ljudi u četiri zemlje. Čita nečiji tekst, gleda predavanje, sluša glas, razmenjuje fotografije, piše poruku u tri ujutru i neko mu odgovori.

A sada razgovara i sa veštačkom inteligencijom.

Tu antropologija tek ima problem.

Jer šta je društvo?

Da li je za osećaj prisustva neophodno drugo telo? Da li je potreban drugi čovek? Ili je dovoljno da postoji odgovor?

Ne bih žurila sa odgovorom. I istraživanja društvenih odnosa dugo su imala problem kako da u postojeće definicije uklope onlajn kontakte.

Ali jedno je očigledno: čovek koji danas živi sam ne živi u istoj vrsti samoće u kojoj je sam živeo njegov pradeda.

Zidovi su postali porozni.

Pas dodatno komplikuje stvar

Ako u kući postoji životinja, definicija se još više raspada.

Nisi sam.

Ali nemaš ni čoveka.

Ispostavlja se da je veliki deo onoga što zovemo društvom mnogo jednostavniji nego što smo mislili.

Neko je tu. Čuješ ga kako prolazi. Pogleda te. Spava. Traži nešto. Čeka da se vratiš.

Ne mora čak ništa pametno da kaže.

Što je, kada bolje razmislim, prednost koju nemaju svi ljudi.

Najčudnija samoća

Ipak, postoji samoća koju ni ljudi, ni pas, ni knjige, ni radio, ni internet ne mogu da ukinu.

To je činjenica da sopstveni život živimo sami.

Niko ne može da uđe u našu glavu i vidi tačno ono što vidimo. Niko ne pamti naš život iznutra. Niko ne može umesto nas da oseti bol, strah, zadovoljstvo ili kraj.

Možemo biti voljeni do krajnjih granica, a ipak ostaje jedno mesto do kojeg drugi čovek ne može da stigne.

Možda je to osnovna ljudska samoća.

Ne ona koju treba izlečiti.

Ona sa kojom smo rođeni.

I možda tek tada samoća postane dobra

U mladosti samog sebe često doživljavaš kao nekoga ko čeka druge.

Kasnije možda počneš da doživljavaš druge kao ljude koje puštaš u sopstveni prostor.

To je velika promena.

Vrata više nisu dokaz da je neko otišao. Mogu da budu zatvorena zato što si ih ti zatvorio.

A mogu i da se otvore.

Neko dođe. Popijete kafu, razgovarate, ode.

Kuća ponovo utihne.

Radio svira, pas spava, knjiga je ostala otvorena. Na ekranu čeka neka nedovršena rečenica.

I odjednom pitanje „Živim li sama?“ više nema jednostavan odgovor.

Možda živim sama.

Ali nisam usamljena.

A to su, izgleda, dve potpuno različite biografije.

*

Kada sam postala udovica, prvih meseci sam spavala sa Pavićevim odelom pored sebe. Ne pidžama — kompletno odelo sa kravatom. Ritual.

Onda sam prešla u devojačku jednokrevetnu sobicu, spavala ušuškana i svako veče jela drugu čokoladu.

I nagojila se.