U El Marsi sam na kratko postala čuvarka jednog starog prozora
Kafić El Marsa u luci Jasmin Hamameta. Ti prozori su mašrabije – spoj privatnosti, senke i dekoracije koji je veoma karakterističan za tradicionalnu severnoafričku arhitekturu.
Ponekad je dovoljno da sednete iza jednog starog prozora da se osetite kao da ste zakoračili u drugo vreme. Drvo, gvožđe, šare i prigušena svetlost. Tunis ume da napravi i od običnog pogleda mali prolaz u prošlost. A ja, iza rešetke koja više ukrašava nego što razdvaja, osećam se kao putnica u nekoj orijentalnoj priči.
Ova fotografija izgleda kao kadar iz nekog tuniskog filma. Kao da nisam u kafeu-čajdžinici nego sam ušla u staru kuću koja još čuva svoje priče.
Drveni čiviluk sa oslikanim panelima, niski divani u šarenim prugama, mali sto sa pustinjskim motivima – sve zajedno ima onu toplinu magrebskog enterijera u kojem se vreme uspori.
Ponekad je dovoljno ući u jednu prostoriju da se pređe granica između Evrope i Afrike. Drvo potamni od godina, jastuci se oboje kao pijaca začina, a čovek odjednom govori tiše. U El Marsi nisam sedela u kafiću. Sedela sam u priči. I pila čaj sa pinjolama i kafu začinjenu ružinim uljem.