TRAMVAJ
Tramvaj je bio star i ništa na njemu nije bilo nostalgično.
Metalne šipke bile su izlizane od hiljada ruku. Prozori
mutni po ivicama. Crveni tapacirunzi na sedištima ispucali kao stara koža. Kad
bi skretao, čitavo vozilo proizvodilo je dubok, umoran zvuk, kao da šine više
ne podnose njegovu težinu.
Žena je ušla na trećoj stanici.
Nosila je tamni kaput neobičnog kroja, sa previše dugmadi i
jednim rukavom koji je izgledao kao da pripada drugom kompletu. Oko vrata
svilenu maramu sa motivima ptica i anatomskih crteža. Na prstima nekoliko
velikih prstenova od različitih metala koji nisu pristajali jedan uz drugi.
I ogromnu tašnu.
Bila je tamnozelena, meka, gotovo bez oblika, ali sa
neverovatnim brojem rajsferšlusa, džepova, kopči i pregrada. Delovala je više
kao komad nameštaja nego modni detalj.
Sela je blizu srednjih vrata.
Tek kada je tramvaj krenuo, počela je da traži ključeve. Najpre
mirno.
Otvorila je jedan džep. Pa drugi. Pa unutrašnju pregradu.
Nekoliko putnika podiglo je pogled tek kada je počela
nervozno da uzdiše.
Izvadila je novčanik. Pa ga vratila.
Naočare u futroli. Sitne račune. Kutijicu sa tabletama. Staru
kartu bioskopa. Dve olovke. Rukavice. Malu četku za kosu.
Ključeva nije bilo.
Tramvaj je prolazio stanice bez zaustavljanja.
Jedna žena prišla je vratima i pritisnula dugme. Ništa se
nije dogodilo. Pogledala je vozača kroz staklo kabine. On nije reagovao. Kao da
nije ni čuo zvonce.
Žena sa tašnom sada je već pretraživala unutrašnjost gotovo
panično.
Iz nje je počela da izvlači sve više stvari i spušta ih u
krilo: parfeme, stare fotografije, kozmetičke torbice, dva mala kišobrana, svilene
čarape još sa etiketom, džepnu pepeljaru od zelenog stakla, šolju za kafu, ručnu
vagu, lutku bez jednog oka.
Putnici su se zgledali.
Jedan mladić se nasmejao.
Onda je iz tašne izvadila telefonski aparat sa brojčanikom.
Ne mobilni. Crni, teški, kućni telefon iz nekog drugog
vremena.
Smeh je prestao.
Tramvaj je ubrzavao.
Metal je počeo da podrhtava. Prolazili su raskrsnice
prebrzo. Napolju su se svetla razvlačila po prozorima kao mokra boja.
Žena je spustila tašnu na pohabani gumeni pod između
sedišta.
Tada su stvari počele da izlaze brže.
Kao da ih sama tašna izbacuje.
Iz nje su izašli: stoni ventilator, veliki kavez za ptice, dečji
bicikl, luster sa kristalima, šivaća mašina, tri lubenice, velika slika ulja na
platnu, metalna stolica, lavabo.
Putnici su ustajali i povlačili se ka krajevima tramvaja.
Niko više nije govorio.
Jedna devojka je počela da plače.
Žena kao da ih nije primećivala. Disala je ubrzano i sve
dublje rukama ulazila u unutrašnjost tašne koja sada više nije izgledala meko.
Njeni rubovi širili su se po podu kao otvor od tkanine koji nema dno.
Vozač je pokušao da zakoči.
To se videlo po trzajima njegovih ramena.
Tramvaj nije usporavao.
Iz tašne je izašao veliki hotelski kofer. Zatim jelku sa
sijaličicama. Potom čitavu vitrinu sa porcelanom koji se razbio po podu.
Ljudi su vikali.
A onda se pojavila surla.
Siva, naborana, polako je izašla preko ivice tašne i
spustila se na pod tramvaja.
Niko nije uspeo ni da se pomeri kada je za njom izašao ceo
slon.
Ogroman.
Topao.
Sa mirisom blata i sena.
Njegovo telo zauzelo je skoro polovinu vagona.
Tramvaj je tada već jurio toliko brzo da su se zgrade
napolju pretvarale u neprekidnu svetlosnu liniju.
Žena je odjednom zastala.
Prsti su joj se ukočili duboko u unutrašnjosti tašne.
Na licu joj se prvi put pojavilo olakšanje.
Izvukla je mali privezak sa tri obična ključa.
U tom trenutku vazduh u tramvaju promenio je pravac.
Prvo su po podu krenuli papiri.
Zatim marame.
Potom sitni predmeti.
Kao da tašna diše unazad.
Putnici su pokušali da se uhvate za šipke.
Nije pomagalo.
Jedan po jedan počeli su da klize prema otvoru tašne.
Bez vriska.
Samo sa izrazom neverice.
Žena sa kesama iz marketa.
Mladić sa slušalicama.
Devojka koja je plakala.
Kontrolor.
Vozač.
Nestajali su unutra bez udara, bez otpora, kao da ih
unutrašnjost tašne trenutno smanjuje i usisava.
Poslednji je nestao slon.
Tramvaj je ostao potpuno prazan.
Na podu su ostali razbacani predmetimi: lavabo, polomljeni
porcelan, ventilatoro koji se još okretao, i jedna lubenica koja se kotrljala
levo-desno.
Tada je tramvaj iskočio iz šina.
Metal je vrisnuo.
Vagon je udario bočno u stub i ostao nakrivljen preko
raskrsnice.
Žena je mirno zatvorila tašnu.
Uzela ključeve.
Popravila maramu oko vrata.
I izašla kroz razbijena vrata tramvaja.
U daljini su se već čule sirene.
Policija.
Hitna pomoć.
Vatrogasci.
Ljudi su prilazili mestu nesreće.
Ali kada su otvorili tramvaj, unutra nije bilo nikoga.
Samo predmeti.
*
Dok je prelazila ulicu prema svojoj zgradi, hod joj je
postajao sve sporiji, tvrđi i pravilniji, kao da se telo postepeno prilagođava
nečemu težem od sopstvene težine, i kada je stigla do ulaza, više nije
izgledalo kao da stoji žena sa tašnom, nego spomenik ženi koja je zauvek nešto
tražila.
