SITNI KVAROVI

Priručnik za pogrešnu upotrebu života

3. SITNI KVAROVI

Postoje kvarovi koji nisu kvarovi.
Oni rade — ali ne za nas.

Daljinski koji ne reaguje kada ga pritisnemo, ali proradi čim ga spustimo. Televizor koji se sam uključi, ali odbija da posluša kada ga gledamo pravo u ekran. Sijalica koja treperi samo kada pokušamo da je proverimo. Kao da stvari imaju sopstveni trenutak istine, i odbijaju da ga podele.

Možda je to najmanji oblik neposlušnosti sveta.

Sitni kvarovi ne kvare funkciju — oni kvare odnos.
Ne razbijaju predmet, nego poverenje u njega.

Zato nas nerviraju više nego veliki kvarovi. Kada nešto potpuno prestane da radi, znamo na čemu smo. Ali kada radi povremeno, selektivno, kao da bira trenutak — tada počinje sumnja.

Da li je do predmeta,
ili do nas?

Zatim dolazi trenutak kada počnemo da pregovaramo sa spravama.
Udarcem, blagim okretanjem, ponovnim pritiskom, kao da pokušavamo da pogodimo raspoloženje stvari. Kao da daljinski ima svoje „da” i „ne”, svoje male hirove koje treba naučiti.

I često uspemo.

Ali ne znamo zašto.

 

Sitni kvarovi uvode neizvesnost u svakodnevicu.
Oni pokazuju da ni najobičnije radnje nisu potpuno sigurne. Da između naše namere i izvršenja postoji mali, nevidljivi prostor u kojem se sve može poremetiti.

U tom prostoru, stvari počinju da liče na živa bića.

Odbijaju, pristaju, kasne, inate se. Kao da imaju svoje raspoloženje, svoje kratke pobune protiv reda koji im namećemo. I baš zato ih ne odbacujemo odmah. Kao da osećamo da kvar nije konačan, nego privremen, kao loš trenutak.

Zato daljinski koji ne radi ne bacamo.
Mi ga trpimo.

Jer znamo da će, u nekom trenutku, bez objašnjenja, ponovo poslušati. Kao da se ništa nije dogodilo.

I možda je najtačnije reći:
sitni kvarovi nisu greška u stvarima —
nego pukotina u našem uverenju da svet funkcioniše po našoj meri.

U toj pukotini, svakodnevica se na trenutak zaustavi,
i pokaže da ni najjednostavniji pokret
nije potpuno pod našom kontrolom.

***

Živim u tihoj ulici, bez mnogo saobraćaja, ali čim zakoračim da pređem, pojavi se kolona automobila.

U kafiću i restoranu, uvek ama baš uvek, sedam za sto na kojem nema pepeljare. Samo i jedino na njemu!

Kad prođem pored ulične svetiljke, ona se ugasi.