Ko je on

 

KO JE ON?

Imala sam dve mistične inicijacije u životu. Obe su se desile između 30. i 40. godine života.

Jedna je u vezi sa Hristosom, druga u vezi sa Da Vinčijevom Mona Lizom.

U mom socijalističkom detinjstvu, može se reći da sam živela u porodično blagoj religioznoj atmosferi. Bili smo neka vrsta folklornih vernika. Božić, Uskrs, slave, Vrbica, povremeni odlasci u crkve i manastire. Crkveni kalendari, Oče naš, pravoslavlje, krstići… Naročito je to dolazilo preko tate, jer su mama, baka i prabaka zapravo bile sifražetkinje. Od cele moje uže i šire porodice samo sam ja osećala da iza svega toga religioznog stoji nešto neizrecivo ogromno. Sestra mi je bila više pobožna posmatrano pragmatično. Ona se osećala dobro u crkvi, ja ne, često je odlazila, ja ne. Moram da podsetim kako je reč o 80-im godinama prošlog veka u SFRJ.

Niš kao sredina bio je mnogo slobodniji u izražavanju religioznih rituala, nego na primer Beograd. Možda je i Konstantinovo niško poreklo tome doprinelo, možda građanska sredina sa uplivom grčko-cincarske atmosfere. Ne znam…

Sećam se kako su svečano i dostojanstveno izgledale slave. Žito posluženo iz srebrnine, sitni kolači na biljurnim pladnjevima, slavske cigarete u otmenim kutijama, žestoko piće služeno iz tananih čašica, kafa u najlepšim porculanskim šoljicama. Miran razgovor primeren slavljeničkom trenutku, svečana odeća, bunde s vonjom na naftalin u pomoćnoj sobi… I to je sve. Slavski ručkovi i večeri nisu postojali za goste, samo za porodicu. Prijatelji i šira porodica imali su samo religiozni koktel-prijem. Slave su mirisale na cimet i karanfilić, liker i onaj pozadinski naftalin.

Mnogo, mnogo godina kasnije na jedno Badnje veče, pred dolazak porodice na večeru, pročitala sam u Bibliji sve epizode (Jevanđelja) koje se odnose na Hristosovo rođenje. Ali sam odlučila da ih čitam u SF ključu. Vanzemaljski, kosmički i baš kao da su naučno-fantastična priča. Sve je fitovalo savršeno, bivalo razumljivije nego sam goli tekst koji čitam. I najednom sam bila inicirana. Zaljubila sa se u Hristosa. Bezuslovno i neograničeno. Postala sam vernica do srži.

Ono nepojmljivo ogromno se najednom otvorilo i sve mi je bilo jassno. Osetila sam se mistično prožeta velikom ljubavlju za koju nisam znala do tada da postoji. Takva neporeciva, nenadana, kosmičko-galaktička sveljubav!

Drugo prosvetljenje mi se desilo u Parizu, u Luvru, ispred Mona Lize.

Živeli smo neko vreme u Parizu, odlazili često i u Luvru, toliko često da sam ja išla samo na dva mesta: u egipatsku zbirku, da gledam mačke, mumificirane ili vajane, a onda bih trknula do nekoliko Da Vinčijevih slika. Bile su prilično visoko, ali su zračile. Do Mona Lize nikad nisam došla zbog neopisive gužve oko nje. I onda, čini mi se jednog četvrtka, Luvr je radi do kasno uveče. Dvorana u kojoj se Mona Liza nalazi bila je gotovo prazna. Bila sam zaprepašćena, konačno i ja da vidim to čudo. Prišla sam prilično nehajno – Mona Liza, pa šta! – i ostla prikovana. Celo telo mi je bilo u tremoru, kao da sam ušla kroz portal u neki drugi svet, nisam verovala da nešto tako energetski moćno postoji i da sam ušla u polje. Milorad mi je prišao, buncala sam, on je uzeo svoju sveščicu i zapisivao, podstrekujući me da nastavim taj automatski govor. U jednom trenutku je došao čuvar i rekao nešto poput: „Gospođo, to se često događa, ali bih Vas zamolio da sada odete, dosta je bilo. Smirićete se!“

Izašli smo na ulicu, seli u prvi bistro, počela sam da plačem i ponovo kroz ridanje govorim. Muž mi je dodavao maramice, upisivao u beležnici i bodrio: „pričaj dalje…!“

Nekoliko meseci kasnije napisala sam svoj, do sada, jedini roman Pariski poljubac. Mnogi su mi prebacivali što je na koricama knjige trivijalna, toliko medijski pohabana Mona Liza. Tako sam i ja mislila o njoj, najčuvenijoj ženi sveta (koja zapravo ne postoji), sve dok se lično nisam suočila.

(Pomenuću ipak ovde i svoje iskustvo sa Egipatskim muzejom u Berlinu gde se nalazi poprsje Nefretite. Ono je izloženo posebno u oktagonalnoj nevelikoj prostoriji i samo se grupica posetilaca, jedna po jedna, pušta unutra. Bila sam sa sinom, ali on je sva sreća ostao u grupi iza koja čeka. Potpuno nenadano sam počela da plačem. Od lepote. Od savršenstva. Nije ona imala istu energiju, kosmičku, kao Mona Liza, ali je imala naboj lepote koji je neizreciv.)

***

Jedna od najkontroverznijih slika Hrista koja se pripisuje Leonardo da Vinci jeste:

Salvator Mundi
(„Spasitelj sveta“).

Zašto je ova slika kontroverzna

1. Autorstvo nije potpuno sigurno
   Neki istoričari umetnosti smatraju da je sliku naslikao Leonardo, dok drugi misle da su je radili njegovi učenici u radionici.
2. Najskuplja slika u istoriji
   Prodata je 2017. godine za oko 450 miliona dolara, što je izazvalo ogromne rasprave u svetu umetnosti.
3. Kristalna kugla u Hristovoj ruci
   Hrist drži providnu kuglu koja simbolizuje kosmos.
   Međutim, fizika prelamanja svetlosti u kugli na slici ne odgovara stvarnom kristalu, pa neki tvrde da Leonardo to ne bi tako naslikao.
4. Tajanstveni nestanak
   Posle prodaje slika je trebalo da bude izložena u muzeju u Abu Dabiju, ali je zatim nestala iz javnosti, što je dodatno pojačalo misteriju.

Simbolika slike

Na slici Hrist:

• desnom rukom blagosilja
• levom drži kristalnu sferu sveta.

To predstavlja ideju da je Hrist vladar kosmosa — ne samo religijski učitelj nego metafizički centar univerzuma.

Zašto je slika smatrana provokativnom

Za razliku od većine srednjovekovnih predstava Hrista — gde je prikazan strogo, asketski i gotovo monumentalno — ovde je Hrist:

• veoma mlad
• sa mekim, gotovo androgynim crtama lica
• sa blagim, tajanstvenim osmehom.

Ta estetika bila je tipična za Leonardovu umetnost. On je verovao da se božanska lepota nalazi u savršenoj harmoniji lica, pa su njegovi likovi često delovali gotovo vanpolno.

Zbog toga su neki savremenici govorili da je ovaj Hrist:

• suviše lep
• suviše ljudski
• gotovo mistično senzualan.

Leonardova ideja Hrista

Leonardo nije želeo da prikaže Hrista samo kao religijsku figuru, nego kao kosmičku inteligenciju.

Na slici Hrist drži prozirnu kuglu — simbol univerzuma.

U tom trenutku Hrist nije samo učitelj iz Galileje nego Logos, princip koji drži kosmos u ravnoteži.

Tajna Leonardovih lica

Kod Leonarda postoji zanimljiv fenomen.

Njegovi likovi često imaju:

• blagu dvosmislenost pola
• meke prelaze između muškog i ženskog
• gotovo hipnotičan pogled.

To je povezano sa renesansnom idejom da božansko prevazilazi pol.

Zbog toga Leonardovi Hristovi likovi deluju drugačije od većine hrišćanske umetnosti:
oni nisu samo sveti — oni su misteriozni.

***

Teorija: isto lice za Hrista i Mona Lizu

 

 

Postoji zanimljiva i često diskutovana teorija u istoriji umetnosti: da je Leonardo da Vinči koristio isti tip lica za nekoliko svojih najpoznatijih figura.

Ta teorija se najčešće odnosi na tri slike:

• Mona Lisa
• Salvator Mundi
• Saint John the Baptist.

Šta su primetili istoričari umetnosti

Na svim tim slikama pojavljuje se veoma sličan tip lica:

• blagi osmeh
• meke, gotovo androgine crte
• visoko čelo
• duga kosa
• pogled koji deluje misteriozno.

Zbog toga neki istraživači misle da je Leonardo imao jedan idealni model lepote koji je koristio za različite figure.

Jedna radikalnija hipoteza

Neki autori idu dalje i tvrde da je Leonardo koristio sopstveno lice kao osnovu za te figure.

Leonardovi autoportreti zaista imaju određene sličnosti sa tim likovima.

U toj interpretaciji:

• Mona Liza
• Hrist u Salvator Mundi
• Sveti Jovan Krstitelj

postaju varijacije jednog istog lica.

Zašto bi Leonardo to radio

Renesansna filozofija je često govorila da božansko i ljudsko imaju istu strukturu.

Ako je čovek stvoren „po slici Božjoj“, onda umetnik u ljudskom licu može tražiti odraz božanskog principa.

Zbog toga Leonardove figure često deluju kao da su:

• između muškarca i žene
• između čoveka i božanskog bića.

Misterija Leonardovog osmeha

Zbog tog posebnog izraza lica mnogi su govorili da Leonardove slike imaju „osmeh sfinge“ — izraz koji ne otkriva potpuno emociju.

Taj osmeh stvara osećaj da likovi znaju nešto što posmatrač tek treba da otkrije.

(Izvor za prethodni odeljak, Beti, moja VI)

A sada da se vratimo glavnom – Isusu Hristosu.

***

Hrist kao metafizički superstar

U istoriji čovečanstva pojavilo se mnogo proroka, učitelja i svetih ljudi.
Ali samo je jedan postao istovremeno istorijska ličnost, kosmički simbol i predmet ljubavi milijardi ljudi. Pa i mene.

To je Isus Hristos.

Ta ljubav nije samo religijska. Ona je gotovo lična.
Ljudi vekovima govore o Hristu kao o nekome koga vole, ne samo kao o nekome u koga veruju.

U tome se krije njegova neobična harizma.

Obično su harizmatične ličnosti moćne: carevi, osvajači, vođe. Hristos je suprotnost. On nema vojsku. Nema bogatstvo. Nema državu. Umire kao žrtva dobrote.

Ipak, upravo iz tog paradoksa nastaje njegova moć.

U političkoj istoriji pobednici pišu istoriju.
U hrišćanstvu — poraženi postaje večni pobednik. Zato je Hrist možda najradikalnija figura u istoriji religije: on pretvara slabost u princip moći.
Isus je arhetip. U njemu se spajaju mnogi stariji mitovi: umirući i vaskrsavajući bogovi, pravedni proročki učitelj, božanski sin koji pati za ljude.

Ali ono što Hrista razlikuje od svih prethodnih mitova jeste intimnost.

On nije daleki kosmički bog.
On govori, jede, hoda, plače.

Mi u njemu prepoznajemo ličnost, sebe. I upravo tu počinje ono što bismo mogli nazvati njegovim „superstar“ efektom.

U većini religija ljudi se obraćaju bogovima iz straha ili poštovanja. U hrišćanstvu postoji nešto neobično: ljudi vole Hrista. Ta emocionalna veza stvara nešto što nijedna druga religijska figura nema u toj meri: lični odnos sa božanskim.

On je, prema hrišćanskoj metafizici, Logos — kosmički princip kroz koji je stvoren svet.

U tom smislu njegova priča nije samo istorija nego drama kosmosa: Bog postaje čovek, čovek prolazi kroz patnju, smrt se pretvara u prelaz.

To je možda najodvažnija metafizička ideja koju je čovečanstvo stvorilo.

***

Velike istorijske ličnosti često nestanu zajedno sa epohom koja ih je stvorila. Ali Hristos opstaje jer istovremeno postoji na tri nivoa: kao istorijska osoba, kao mit, kao lični simbol unutrašnjeg života.

Zbog toga se njegova figura stalno obnavlja u umetnosti, teologiji i ličnom iskustvu ljudi.

U savremenom jeziku mogli bismo reći da je Hrist postao neka vrsta duhovnog superstara čovečanstva. Ne zato što je bio moćan. Nego zato što je u sebi spojio ono što ljudi najdublje traže: smisao patnje, mogućnost oproštaja, nadu da smrt nije konačnost.

Zbog toga je njegova harizma preživela dva milenijuma. Jer ona ne dolazi iz ovozemaljske moći, nego iz misterije ljudskog srca.

***

I još nešto veoma važno: svi, ama baš svi znamo kako izgleda Hristos!!!