Dorćolska rok-end-rol generacija posle šezdesete

 

Dorćolska rok-end-rol generacija posle šezdesete

Na Dorćolu postoji jedna mala urbana pojava koju ne primećuju svi. To je generacija žena koje su prešle šezdesetu, ali nisu prešle granicu života. Naprotiv — one hodaju ulicama kao da su tek izašle iz nekog starog beogradskog filma o slobodi. To su rok-end-rol gospođe Dorćola.

Prepoznaju se lako. Nose udobne, ali firmirane patike, na leđima mali ranac, a pored njih korača kučence koje izgleda kao saučesnik u njihovoj životnoj filozofiji. Hod im je brz, samouveren. One ne žure — ali ni ne posustaju. Lica su im negovana, vratovi i ruke takođe; vidi se da su to žene koje su oduvek znale da je elegancija disciplina, a ne luksuz.

Postoji i drugi dorćolski tip ove generacije. To su gospođe koje se pojavljuju u kafićima, malo elegantnije obučene, sa unikatnim nakitom i neobičnim torbama koje izgledaju kao mali umetnički predmeti. One sede za stolovima na suncu, razgovaraju dugo i tiho. Njihovi razgovori nisu glasni ni površni; oni su intelektualno-intimni. U njima se mešaju knjige, politika, uspomene, poneka ironija i poneka tajna.

Puše slim cigarice ili čak digitalne cigarete.

Kada idu u kupovinu, često guraju maštovita kolica za pijacu. Ta kolica, šarena i pomalo ekscentrična, kao da su mali simbol njihove nezavisnosti. One nisu dame koje očekuju da im neko drugi nosi teret života.

Te žene pripadaju onome što bi se moglo nazvati starograđanskom rok-end-rol klasom. To je generacija koja je odrasla u gradu koji je još verovao u knjige, muziku, umetnost i slobodu. U njihovom držanju ima nečeg pomalo buntovnog, kao da još uvek nose duh mladosti iz vremena kada je rok-end-rol bio više od muzike — bio je stav.

Zanimljivo je da te dorćolske gospođe često izgledaju bolje i prirodnije od mnogih mladih žena koje se danas pojavljuju ulicama grada. Te mlade dame nose male pse pod rukom, luksuzne tašne i voze velike džipove, ali na njihovim licima često postoji nešto napeto, gotovo uniformno. Lepota im je oblikovana procedurama i napumpanim trendovima.

Dorćolske rok-end-rol gospođe imaju drugačiju vrstu lepote. Ona dolazi iz samouverenosti i iskustva. Njihova elegancija nije agresivna. Ona je lagana, ironična, ponekad čak i pomalo nemarna.

Muškarci njihove generacije su diskretniji. Oni su manje upečatljivi, ali se mogu prepoznati po detaljima: dugim muškim šalovima, sakou bez jakne čak i kada je hladno, po načinu na koji stoje ili hodaju. Vitki su, iako ne posećuju teretane. Njihova figura je više posledica dugog hoda kroz grad nego vežbanja.

Ta mala dorćolska generacija ima još jednu zajedničku osobinu: ne predaje se godinama. Starost za njih nije kapitulacija nego stanje koje treba malo ignorisati. Oni je nose sa blagom ironijom, kao nešto što im se dogodilo, ali što ne mora da promeni njihov stil života.

Možda je to poslednji trag starog građanskog Beograda. Grad koji je umeo da stari dostojanstveno, sa knjigom u torbi, psom na povocu i razgovorom koji traje duže od kafe.

I dok prolaze ulicama Dorćola, sa patikama, rančićima i šarenim kolicima za pijacu, čini se da nose jednu tihu poruku: rok-end-rol nije muzika mladosti — nego način da se dostojanstveno preživi starost.

***

Ja gotovo uvek sedim sama u kafiću. Godinama. A jutarnjo ispijanje crnog napitka u kafeu mi je isto dugoodišnji rital. Posmatram taj svet, pomalo uživam u njemu. Prisluškujem tu i tamo poneki razgovor. I uživam u svojoj nezavisnosti.

***

Na slici je namerno tabla na kojoj piše DorČol, jer mladi ljudi ovaj deo grada zovu Urćol.

Gornji i Donji Dorćol deli ulica Cara Dušana. Razlika je ogromna! Gornji Dorćol su partizanovci, donji, strastveni zvezdaši. Ja ispijam svoju kaficu u oba Dorćola u zavisnosti kako sam raspoložena, koji parfem imam i kako sam odevena.