Mirisi tela: između nagona i nežnosti

 

Mirisi tela: između nagona i nežnosti

Postoje mirisi koje kultura pokušava da ukroti, da parfemiše, da prikrije.
A postoje i oni koji se ne mogu sakriti — jer dolaze iz samog života.

Miris znoja je prvi među njima.
On je možda najiskreniji miris koji čovek ima.

U njemu nema laži, nema estetike, nema pokušaja da se nešto ulepša.
To je miris tela koje radi, koje se napreže, koje voli, koje se plaši.

Znoj je gotovo životinjski dokaz da smo živi.
U njemu postoji nešto arhaično, nešto što nas vraća daleko unazad — pre kulture, pre parfema, pre civilizacije.

I možda upravo zato taj miris izaziva nelagodu.
Jer nas podseća na ono što pokušavamo da zaboravimo:
da smo telo.

A onda, na drugom kraju tog istog spektra, nalazi se miris znoja novorođenčeta.

To je jedan od najnežnijih mirisa koji postoji.
Blag, mlečan, gotovo svetao. Kiselkasto-sladunjav.

On nema težinu znoja odraslog čoveka.
U njemu nema napora, nema straha, nema istorije.

To je miris početka.
Miris tela koje još nije upoznalo svet.

U njemu postoji nešto gotovo sveto — kao da je život tek sišao u telo i još uvek nije dobio svoju težinu.

Zatim dolazi miris kose posle spavanja.

To je miris intime u najtišem obliku.
U njemu se mešaju jastuk, noć, koža i san.

Kosa pamti noć bolje nego svest.
U njenom mirisu ostaju tragovi snova, nemira, topline tela.

To je miris koji se ne deli sa svetom.
On pripada samo onima koji su dovoljno blizu da ga osete.

I na kraju — miris poljupca.

Možda najneuhvatljiviji od svih.

On nije samo miris daha, niti samo miris kože.
To je spoj blizine.

Poljubac ima svoj miris jer spaja dve intime.
Dva tela.
Dve istorije.

U tom kratkom dodiru postoji čitav mali univerzum: toplota, strah, želja, poverenje.

Zato miris poljupca nikada nije isti.
On zavisi od osobe, od trenutka, od onoga što se ne vidi.

Ako su parfemi pokušaj da oblikujemo sebe za svet,
onda su ovi mirisi — znoj, kosa, poljubac —
istina o nama kada svet nestane.

Možda je upravo u njima skrivena najdublja estetika.

Ne ona koja se vidi,
nego ona koja se oseća.

***

“Tabuisani” mirisi: onaj iza ušne školjke, pa cerumena, sluzi iz nosa; isceđene bubuljice – masnog tkiva; bebine kake; pomešani mirisi intimne regije sa znojem pod pazuhom; miris sobe posle vođenja ljubavi; tinerđejski zapasi; kisela izmaglica u teretani; urin i feces, dijareja; javni neodržavani toaleti; prostorije u kojima je mnogo ljudi, pa makar bili naparfemisani; smrad klošara u javnom prevozu.

Da, da, nemojmo se lagati. Telsnost je bliža smradu nego mirisu, a i smrad je miris!