Mirisi grada i materije

 

Mirisi grada i materije

Grad se ne vidi samo očima.
Grad se udiše.

Postoje gradovi koji se pamte po arhitekturi, po trgovima, po svetlu.
Ali pravi grad ostaje u nama kroz mirise.

Miris kiše na asfaltu je možda njegov najpoetičniji trenutak.
U tom sudaru vode i prašine nastaje nešto novo — kao da se grad na trenutak opere i otkrije svoju skrivenu, tamnu dubinu.
To nije samo miris kiše, nego miris svega što je grad upio: koraka, dana, godina.

Zatim dolazi miris tramvaja i autobusa.
Metal, plastika, ljudi, vlaga, znoj, parfemi — sve pomešano u pokretu.
To je miris svakodnevice.
Miris života koji se ne zaustavlja.

Miris benzina i garaža je drugačiji.
Oštar, gotovo agresivan, ali i čudan, privlačan.
U njemu ima brzine, tehnologije, ali i nečeg podzemnog — kao da grad ima svoja pluća ispod zemlje, koja dišu kroz garaže i tunele.

A onda, sasvim drugačiji sloj:
miris starog bioskopa ili pozorišta.

U njemu ima prašine, baršuna, znoja publike i nečeg neuhvatljivog — tragova predstava koje su prošle.
To je miris vremena koje se taloži u prostoru.
Miris aplauza koji je već utihnuo.

I konačno —
miris kafe iz jutarnjih kafića.

To je miris početka dana.
Topao, pozivajući, gotovo utešan.
On okuplja ljude, zaustavlja ih, daje ritam gradu.
Bez njega, grad bi bio samo prostor.
Sa njim — postaje olfaktorni sistem života.

Ali grad ne čine samo njegovi živi mirisi.

Postoje i mirisi materije, oni koji dolaze iz stvari, iz vremena, iz propadanja i trajanja.

Miris rđe je miris sporog nestajanja.
Metal koji je nekada bio čvrst, sada se pretvara u prah.
U tom mirisu postoji tiha filozofija: ništa nije trajno.

Miris ulja za železničke pragove nosi u sebi putovanja. Poziv u nepoznate daljine.
Tamno, gusto, teško — kao da u sebi čuva tragove vozova, odlazaka i povrataka.
To je miris koji pripada granicama i rastancima.

Miris podruma je možda najdublji.
Vlaga, zemlja, starost — sve zajedno.
To je miris zemlje koja se uvlači u prostor, polako ga preuzima.
U njemu ima nečeg prvobitnog, gotovo arhetipskog.

Postoji trenutak u atmosferskom pritisku i ko zna čemu još, kada samo podrumi bljuju svoje zapahe

A onda —
miris stare biblioteke.

Papir, prašina, vreme.
To je miris misli koje su preživele svoje autore.
U tom mirisu postoji neka vrsta tišine koja nije prazna, nego puna.

I konačno —
miris stare kože, knjiga i torbi.

Topao, dubok, pomalo gorak. Žilav.
To je miris trajanja kroz upotrebu.
Predmeta koji su živeli sa ljudima.

Mirisi grada i materije zajedno čine jednu nevidljivu mapu sveta.

Grad nije samo ono što vidimo.
On je ono što ostaje u vazduhu posle nas.

A materija nas podseća na ono što grad zaboravlja:
da sve ima svoj vek,
svoj miris,
i svoj tihi kraj.

***

Uvek sam se u Parizu pitala, kuda nestaje miris otpadaka milona ljigavaca koji se dnevno pojede: školjki, rakova u svim mogućim vrstama. Buđavih sireva?

***

Miris islama, neuhvatljiv, misteriozan Evropljanima. Ne, nisu to mirišljavi štapići. Orijent. Jednom sam kupila podmetače za čaše obložene tankim reljefnim metalom, sa plavim plišom odozdo. Udisala sam taj miris i to je bio Magreb.