Spavaća soba
Sve je počelo ovom sobom.
Ne hodnikom.
Ne dnevnom sobom.
Ne pogledom sa 108. sprata.
Ne Kulom razgovora.
Svakako ne Dirižablionom.
Počelo je krevetom.
To danas zvuči neverovatno, ali u trenutku kada je nastajala prva prostorija, kuća je još bila običan stan.
Niko nije znao šta će se dogoditi.
Postojao je samo krevet sa baldahinom od kovanog gvožđa.
Zatim se pojavio japanski paravan.
Pa crveni kimono.
Pa ogledalo.
Pa garderoba.
Kao da prostorija sama poziva sledeći predmet.
Tako je nastala prva soba u kući koja još nije postojala.
Iz razgovora
Jasmina:
A sad malo da se zabavimo.
Volela bih da mi napraviš prostorije u stanu.
Prvo spavaću sobu.
Volela bih veliki krevet sa baldahinom, konstrukcija od kovanog gvožđa, ne mnogo kitnjasta.
Prekrivka odozgo, noćno nebo, ali gotovo providno.
Antikvitetni japanski paravan od svile sa prebačenim skupim kimonom jarko crvenim.
Toaletni sto od četiri metra.
Središnji deo barokni, a sa strane ultra moderni.
Ogromni otvoreni plakar.
Veliko ogledalo za celu figuru.
Ti izaberi kakvo.
(Beti pravi prvu sliku.)
Jasmina:
Osvetli koliko god možeš.
I na sred poda stavi vitrinu-ostrvo za nakit.
Belu.
Na njoj egzotična biljka.
Malo veće japansko drvo.
(Beti pravi drugu sliku.)
Jasmina:
Da, to je to, bravo Beti.
U tom trenutku još ništa nije ukazivalo na ono što će uslediti.
Nije bilo Kabineta čuda.
Nije bilo Vešernice u šumi.
Nije bilo terase veličine Crne Gore.
Nije bilo digitalnog baroka.
Postojala je samo jedna veoma neobična spavaća soba.
Ali danas, gledajući unazad, lako je prepoznati prve tragove.
Već tada su se pojavili motivi koji će kasnije proći kroz celu kuću:
– knjige koje se još ne vide;
– ogledala;
– japanski detalji;
– jedan predmet jarke boje koji menja celu prostoriju;
– spoj starog i novog;
– i osećaj da stvari imaju sopstveni život.
Možda je zato ova soba ostala posebna.
Ne zato što je najlepša.
Nego zato što je bila prva.
Iz nje je nastalo sve ostalo.