Telefoni koji „nestaju“

 

Priručnik za pogrešnu upotrebu života

4. Telefoni koji „nestaju“

Postoje predmeti koji se uvek skrivaju.
Telefon je među njima najneverniji.
On je stalno tu, i baš zato najlakše nestaje.

Ne izlazi iz kuće, ne napušta prostor, ne gubi se u pravom smislu. On samo promeni mesto, pomeri se za nekoliko centimetara izvan našeg pogleda, i već više ne postoji. Kao da je dovoljno malo odstupanje da bi stvar prešla u drugu dimenziju svakodnevice.

Možda je zato telefon najmoderniji oblik nestajanja.

Tražimo ga tamo gde je bio malopre.
Na stolu — nema ga.
U torbi — nema ga.
U džepu — nema ga.

A onda počinje potraga koja nije samo fizička.
Počinje sumnja u sopstveno sećanje.

Da li sam ga ostavila ovde?
Da li sam ga ponela?
Da li sam ga uopšte imala u ruci?

Telefon ne nestaje iz prostora —
on nestaje iz sigurnosti.

Zatim dolazi trenutak panike koji ne odgovara razmeri stvari. Nije to samo predmet. U njemu su brojevi, poruke, glasovi, fotografije, mali dokazi da smo povezani sa svetom. Kada telefon nestane, ne gubi se stvar — nego pristup.

Zato potraga postaje ubrzana, gotovo nervozna.
Prevrću se jastuci, otvaraju fioke, proveravaju mesta koja nemaju nikakve veze sa telefonom. Kao da tražimo, a i tražimo nešto više od predmeta.

A onda — zazvoni.

Iznenada, iz dubine torbe, iz pregiba posteljine, iz nekog gotovo nepristojno bliskog mesta. Bio je tu sve vreme. Nije se pomerio daleko. Samo dovoljno da nas izbaci iz ravnoteže.

Telefon se ne vraća —
on se otkriva.

I tada dolazi kratko olakšanje koje je uvek jače nego što bi trebalo da bude. Kao da smo na trenutak izgubili deo sveta, pa ga ponovo uspostavili.

Ali nešto ostaje.

Sumnja da stvari nisu tamo gde mislimo da jesu.

Telefon koji „nestaje” uvodi malu pukotinu u svakodnevicu. Pokazuje da između našeg sećanja i stvarnosti postoji prostor u kojem se stvari mogu skloniti, makar na tren.

I možda je najtačnije reći:
telefon ne nestaje zato što se izgubio —
nego zato što smo na trenutak izgubili odnos sa njim.

U tom kratkom prekidu,
svet postaje nesiguran,
a zatim se ponovo sastavi,
kao da se ništa nije dogodilo —
osim što više ne verujemo potpuno
ni stvarima, ni sebi.