Mokaćino i čaj od ružica u Hamametu

Jutros sam otkrila mokaćino.

Zvuči gotovo smešno priznati da čovek u šezdesetim godinama još može da otkriva napitke. Mislila sam da sam sa kafom odavno završila: turska, espresso, kapućino, produžena, kratka, sa mlekom, bez mleka, makijato, američka vodica od kafe… I onda me je u Hamametu sačekao mokaćino.

Topao, blag, mirisan. Ni kafa ni čokolada, a pomalo i jedno i drugo. Kao da ne može da se odluči šta želi da bude pa je rešio da bude sve odjednom.

Pored njega, čaj od ružica.

Nikada ne bih pomislila da će se miris ruže i ukus čokolade tako lepo slagati. Ruža je uvek pomalo aristokratska. Čokolada je utešna i domaća. A zajedno, u hotelskom restoranu u Hamametu, postale su mali jutarnji luksuz.

Napolju već počinje afrički dan. Palme stoje mirno. Vazduh je još blag. Niko nigde ne žuri. I upravo tada shvatam nešto važno.

Na putovanja ne odlazimo samo zbog gradova, muzeja i fotografija. Odlazimo zbog sitnih rituala koje nikada ne bismo izmislili kod kuće. Zbog šolje koju ćemo pamtiti. Zbog mirisa koji će nas jednog dana vratiti čitavom jednom jutru.

Možda ću zaboraviti šta sam obukla tog dana. Možda se više neću sećati ni tačnog datuma, godine.

Ali sigurna sam da ću se sećati ovog jutra u Hamametu.

Mokaćina.

I čaja od ružica.

 

 

Kafe El Marsa

 

U El Marsi sam na kratko postala čuvarka jednog starog prozora

 

Kafić El Marsa u luci Jasmin Hamameta. Ti prozori su mašrabije – spoj privatnosti, senke i dekoracije koji je veoma karakterističan za tradicionalnu severnoafričku arhitekturu.

Ponekad je dovoljno da sednete iza jednog starog prozora da se osetite kao da ste zakoračili u drugo vreme. Drvo, gvožđe, šare i prigušena svetlost. Tunis ume da napravi i od običnog pogleda mali prolaz u prošlost. A ja, iza rešetke koja više ukrašava nego što razdvaja, osećam se kao putnica u nekoj orijentalnoj priči.

Ova fotografija izgleda kao kadar iz nekog tuniskog filma. Kao da nisam u kafeu-čajdžinici nego sam ušla u staru kuću koja još čuva svoje priče.

Drveni čiviluk sa oslikanim panelima, niski divani u šarenim prugama, mali sto sa pustinjskim motivima – sve zajedno ima onu toplinu magrebskog enterijera u kojem se vreme uspori.

Ponekad je dovoljno ući u jednu prostoriju da se pređe granica između Evrope i Afrike. Drvo potamni od godina, jastuci se oboje kao pijaca začina, a čovek odjednom govori tiše. U El Marsi nisam sedela u kafiću. Sedela sam u priči. I pila čaj sa pinjolama i kafu začinjenu ružinim uljem.