UDATA ZA MRTVOG ČOVEKA

Danas bih da čestitam rođendan svom pokojnom mužu jednim neobičnim podatkom iz naše bračne biografije: mi smo, prema zvaničnoj državnoj evidenciji, bili u braku sve do 2024. godine.

Milorad je umro 2009. Posle sedamnaest godina braka. Ali to, izgleda, nije bio dovoljan razlog da naš brak prestane.

Naime, u mom izvodu iz matične knjige rođenih i dalje je pisalo da sam udata. Ne udovica. Udata. Punih petnaest godina posle muževljeve smrti.

Tako sam, ne znajući, provela ukupno trideset dve godine u braku sa istim čovekom. Sedamnaest dok je bio živ i petnaest dok je bio mrtav.

Moram priznati da je ova druga polovina braka bila prilično mirna. Nije bilo svađa, rasprava oko kućnih poslova, neslaganja oko televizijskog programa. Jedino je muž bio nešto manje komunikativan.

Međutim, jednog dana ispostavilo se da moje bračno stanje predstavlja ozbiljan administrativni problem.

Da bih postala udovica, bilo je neophodno da se u Nišu, gde sam rođena, ispravi matična evidencija. A Niš je, kao što zna svako ko je imao posla sa niškom administracijom, grad u kojem se istorija možda menja, ali se matične knjige ne menjaju tako lako.

Morale su da se traže veze. Da se telefonira. Da se objašnjava. Da se pronađe matičar koji će konačno priznati da je moj muž mrtav.

Tako sam 2024. godine, petnaest godina posle njegove sahrane, administrativno postala udovica.

Ali tu se priča ne završava.

U novom izvodu više nije bilo celokupne istorije mojih brakova. Kao da su prethodni brakovi nestali zajedno sa starim podacima. Ostalo je samo aktuelno stanje.

Pošto mi je veoma važno da moja bračna biografija bude dokumentovana, naročito zbog pitanja budućeg mesta sahrane, pokušala sam da dobijem poseban dokument sa svim podacima.

Godinu dana sam pisala niškim službama.

Bez uspeha.

Ispostavilo se da je mnogo lakše biti petnaest godina udata za mrtvog čoveka nego dobiti potvrdu da si zaista bila udata za njega.

U međuvremenu sam počela ozbiljno da razmišljam o odnosu života, smrti i državne administracije.

Mi, obični građani, verujemo da čovek umire onog trenutka kada prestane da živi. Međutim, državna administracija ima drugačije shvatanje. Čovek može biti mrtav, sahranjen, oplakan i komemorisan, ali njegova smrt ne mora imati nikakve posledice po bračno stanje preživelog supružnika.

Drugim rečima, smrt nije biološka činjenica. Smrt je administrativni postupak.

A sada dolazimo do poslastice.

Posle Miloradove smrti morala sam da pribavljam ogromnu dokumentaciju za ostavinsku raspravu i razne druge poslove. Svuda su tražili umrlice. I to originale. Nosila sam fascikle, papire, potvrde, rešenja, izvode. Činilo mi se da više vremena provodim dokazujući da je Milorad umro nego što sam provela organizujući njegovu sahranu.

I tako, jednog dana, na šalteru, službenik me je sasvim ozbiljno upitao:

„A imate li vi trajnu umrlicu?“

Zastala sam.

„Kakvu umrlicu?“

„Trajnu.“

„A šta je to trajna umrlica?“

„Pa, umrlica sa hologramom.“

Tu sam tresnula sve fascikle i papire na šalter.

„Slušajte“, rekla sam, „to možete da tražite samo od Hristosa! Od mene nećete dobiti trajnu umrlicu!“

I izašla.

Jer, do tog trenutka nisam znala da postoje dve vrste smrti: privremena i trajna.

Za ovu drugu, izgleda, potreban je hologram.

I zato, Milorade, srećan ti rođendan!

Naš brak je, kao što vidiš, nadživeo i tebe i zdrav razum.

Ako ikada odlučiš da vaskrsneš, molim te, prvo proveri sa matičarem u Nišu.

Da se ne ispostavi da si još uvek mrtav.

I to trajno.

 

PRAVO NA NEKORISNOST

Zašto sve mora nečemu da služi?

Živimo u vremenu u kojem sve mora nečemu da služi. Predmet mora da bude funkcionalan, knjiga korisna, putovanje poučno, razgovor konstruktivan, prijateljstvo podsticajno, a popodne dobro iskorišćeno.

Čak i kada ništa ne radimo, trebalo bi da to radimo s nekim ciljem.

Odmaramo se da bismo povratili energiju. Šetamo da bismo napravili deset hiljada koraka. Čitamo da bismo nešto naučili. Putujemo da bismo stekli iskustvo. Družimo se da bismo održavali društvene kontakte. Meditiramo da bismo smanjili stres i povećali produktivnost.

Čovek više ne sme ni da bude besposlen bez odgovarajućeg opravdanja.

A šta ako ne želim ništa da postignem? Šta ako čitam knjigu koja me ničemu neće naučiti, putujem u grad u kojem neću obići nijednu znamenitost, razgovaram satima s nekim a da iz tog razgovora ne proistekne ništa, sedim u kafiću i gledam kroz prozor?

Šta ako je upravo to smisao?

Milorad mi je pričao o francuskom pojmu flânerie, koji označava besciljno lutanje gradom. Flâneur je šetač bez praktičnog odredišta, čovek koji ne žuri, ne obavlja poslove, ne prelazi najkraći put između dve tačke. On posmatra izloge, prolaznike, fasade, svetlost na zidovima, život koji se odvija bez njegovog učešća.

U devetnaestovekovnom Parizu takav šetač postao je gotovo književna i filozofska figura. Bodler ga je prepoznao kao posmatrača modernog grada, a Valter Benjamin kasnije mu je posvetio mnogo pažnje.

Flaner ne mora ništa da kupi, ništa da poseti, ništa da fotografiše. Njegova šetnja ne mora da ima rezultat.

To je danas skoro subverzivna delatnost.

Različite kulture ipak su sačuvale izraze za ono što savremeni svet pokušava da proglasi gubitkom vremena.

Italijani imaju dolce far niente, slatko nečinjenje. Ne odmor posle rada, ne pripremu za sledeći napor, nego uživanje u tome što se ništa ne događa.

Holanđani imaju niksen, dopuštanje sebi da jednostavno ne radimo ništa.

Danci imaju hygge, umetnost prijatnosti, topline i malih zadovoljstava koja ne moraju da budu spektakularna. Sveća, ćebe, razgovor, šolja kafe. Mada je savremena trgovina uspela i od toga da napravi čitavu industriju sveća, ćebadi i šolja.

Zen budizam, iz sasvim drugačije duhovne tradicije, podseća nas na pažnju prema sadašnjem trenutku. Ne moramo neprestano da jurimo sledeći. Postoji i ovaj.

Zanimljivo je da su gotovo sve te ideje, čim su postale popularne, pretvorene u metode za poboljšanje života. Ne radite ništa da biste bili kreativniji. Meditirajte da biste bili uspešniji. Šetajte bez cilja da biste pronašli inspiraciju.

Dakle, čak i nekorisnost mora da dokaže svoju korisnost.

Kao da se čovečanstvo užasava mogućnosti da neki trenutak prođe a da od njega nema nikakve dobiti.

Ipak, postoje knjige koje nam nisu potrebne, a volimo ih. Predmeti koji ničemu ne služe, a ne bismo ih dali ni za šta. Putovanja sa kojih se ne vraćamo ni pametniji ni bogatiji. Prijateljstva koja ne otvaraju nikakva vrata. Razgovori koje nije moguće prepričati jer se, zapravo, ni o čemu nije razgovaralo.

Postoje popodneva koja nisu proizvela ništa.

Možda su upravo ona bila najbolja.

Naravno, ovde moram da priznam nešto što prilično kompromituje moju filozofiju.

Ja nisam osoba koja ume da ne radi ništa.

Neprestano govorim o opuštanju, a sama sam gotovo stalno u poslu. Pišem, čitam, uređujem, proveravam, odgovaram, planiram. Čak i kada sednem da se odmorim, u glavi već sređujem nešto što još nije završeno.

U kafiću sebi ponekad dozvolim pola sata nekorisnosti.

Sedim, pijem kafu, gledam ljude, drveće, prolaznike. To je moj mali pokušaj građanske neposlušnosti prema diktaturi korisnog vremena.

Ali onda uzmem mobilni telefon.

Odgovorim na jednu poslovnu poruku. Pa na drugu. Pošaljem SMS, proverim mejl, nešto se dogovorim.

I odjednom mojih pola sata nekorisnosti postane vrlo korisno.

Samo što, u ambijentu kafića, ti poslovi izgledaju manje kao poslovi. Kao da je dovoljno što sedim za stolom s kafom pa da se sve što radim pretvori u odmor.

Možda se zato toliko zalažem za pravo na nekorisnost: ne zato što sam ga osvojila, nego zato što mi neprestano izmiče.

A ono je, zapravo, filozofska kategorija. Gotovo jeretička u vremenu žurbe, stalne aktivnosti, sticanja novca, skupljanja iskustava i neumornog usavršavanja samoga sebe.

Savremeni čovek treba da bude najbolja verzija sebe. Da svaki dan napreduje, da nešto postigne, nauči, poboljša, zaradi, organizuje, optimizuje.

Ja bih, za promenu, volela da čovek ima pravo i na svoju sasvim običnu verziju.

Onu koja sedi. Koja ne napreduje. Koja nije ništa naučila, niti iskoristila dan.

Jer možda jedno od najvećih bogatstava nije vreme koje smo dobro iskoristili, nego vreme koje smo uspešno protraćili.

A da nam pritom nije bilo žao.

*

A da pravo na nekorisnost nije samo pitanje temperamenta, nego i ozbiljna filozofska kategorija, podsetio nas je još 1932. godine britanski filozof Bertrand Rasel, u eseju „U pohvalu dokolici“ (In Praise of Idleness).

Rasel je smatrao da je uverenje kako je rad sam po sebi vrlina jedna od velikih zabluda modernog društva. U vreme kada je već bilo moguće proizvoditi više uz manje ljudskog napora, on je predlagao četvoročasovni radni dan. Ne zato da bi ljudi preostalo vreme proveli u još nekom korisnom poslu, nego da bi imali vremena za život.

Za čitanje, razgovor, umetnost, radoznalost, zabavu, pa i za sasvim običnu dokolicu.

Njegova ideja bila je gotovo skandalozna: čovek ne mora neprestano da opravdava svoje postojanje radom.

Danas, skoro jedan vek kasnije, Raselov predlog zvuči još provokativnije. Imamo mašine koje rade umesto nas, računare koji za nekoliko sekundi obavljaju nekadašnje višednevne poslove, telefone u kojima nosimo čitave kancelarije. A ipak, kao da imamo sve manje vremena.

Možda zato što smo, umesto da tehnologijom oslobodimo čoveka od rada, uspeli da rad unesemo u svaki trenutak njegovog života.

Čak i u kafić.

Čak i u mojih pola sata nekorisnosti.

 

*

Zapravo, kada bolje razmislim, postoji jedna stvar koju radim isključivo iz zadovoljstva: igram razne vrste tetrisa.

To je moja jedina prava dokolica. Ređam kockice, uklapam oblike, oslobađam prostor, prelazim nivoe. Naizgled, ne proizvodim ništa, ne zarađujem ništa, ne rešavam nijedan stvarni problem.

Ali baš dok igram tetris, najviše razmišljam o poslu. Tada mi padaju na pamet nove ideje, smišljam tekstove, organizujem obaveze, pronalazim rešenja za ono što me je prethodno mučilo.

Dok na ekranu slažem kockice, u glavi slažem život.

I tako se ispostavlja da čak ni moja jedina dokolica nije sasvim nekorisna.

Izgleda da ću pravo na nekorisnost morati da izborim od same sebe.

 

STVARI KOJE SU NESTALE, A NIKO NIJE PRIMETIO

Postoje stvari koje nestanu uz veliku buku, proteste, novinske članke i televizijske emisije. A postoje i one koje jednostavno jednog dana više nisu tu. Niko ih nije ukinuo pred našim očima. Niko nije održao oproštajni govor. Samo su iščezle.

Recimo, pepeljare.

U nekim avionima i autobusima još postoje male metalne pepeljare, ugrađene u naslone ili zidove, kao fosili jedne civilizacije. Pušenje je odavno zabranjeno, ali pepeljare su ostale. Što se mene tiče, one su spomenici jednom divnom vremenu. Vremenu u kojem se putovalo, razgovaralo, pušilo i nije se neprestano vodila briga o tome kako ćemo živeti sto godina.

Nestale su i pepeljare iz čekaonica. Nekada ste kod lekara, u banci ili u nekoj ustanovi mogli da sedite, čekate i pušite. Danas su čekaonice zdravije, ali čekanje nije postalo kraće.

Nestali su kondukteri. Oni pravi, sa torbicama, blokovima karata, kleštima i autoritetom koji nije poticao ni od kakvog kompjutera. A s njima i ljudi koji su na ulazima u bioskope, pozorišta i na koncerte cepkali ulaznice. Danas vam neko prinese aparat telefonu, čuje se kratko bip i vi ste, izgleda, ušli. Nema više onog malog rituala u kojem vam neko otkine pola karte, a drugu polovinu ostavi kao dokaz da ste negde bili.

Jedno vreme gotovo su nestale i čačkalice. Valjda je neko zaključio da savremeni čovek, opremljen savršenim prirodnim ili veštačkim zubima, nema više potrebe za njima. Onda se ispostavilo da ima. Čačkalica je, srećom, preživela napredak.

Ja živim u zemlji u kojoj još saobraća tramvaj broj 2, gotovo moj vršnjak po duhu, a pojedina vozila kao da pamte godinu mog rođenja. Pošto se često vozim dvojkom, svaki put se zapanjim kada uđem u neko moderno vozilo javnog prevoza. Kao da sam iz muzeja neposredno prešla u budućnost, bez presedanja.

Nestali su telefonski imenici. One debele knjige u kojima je, po abecednom redu, stanovao gotovo čitav grad. Danas su svi brojevi u mobilnom telefonu, pa više ne znamo nijedan. Ja, recimo, znam samo svoj, a u novčaniku nosim dva broja najbližih ljudi. Za slučaj da ostanem bez telefona. Nekada smo pamtili desetine brojeva, danas nosimo ceduljicu kao tajni dokument.

 

Nestali su analogni telefoni, oni sa slušalicom koju možete spustiti uz odlučan tresak. To je bio jedan od retkih predmeta koji je omogućavao da se svađa završi fizičkom radnjom. Danas možete samo da dodirnete ekran, što nije ni približno tako zadovoljavajuće. Moja preporuka je da uvek imate jedan klasični telefon u rezervi, ako još imate priključak na kojem može da radi.

Nestale su razglednice s putovanja. One na kojima je pisalo „Mnogo pozdrava iz Splita“, a koje bi stigle kada se pošiljalac već vratio kući. Danas fotografiju s letovanja pošaljemo istog trenutka, ponekad čak i pre nego što smo stvarno pogledali ono što fotografišemo.

 

Nestali su i teški klasični hotelski ključevi, često s ogromnim mesinganim priveskom na kojem je bio broj sobe. Predavali smo ih recepcioneru pri izlasku. Danas dobijemo plastičnu karticu, a u ponekom hotelu ni nju. Telefon otvara vrata. Uskoro će, verovatno, i sam odlučivati da li zaslužujemo da uđemo.

 

Nestalo je čekanje da se razvije film. Odnesete rolnu u fotografsku radnju i nekoliko dana kasnije saznate kako ste izgledali na letovanju. Pola fotografija je mutno, na drugoj polovini neko je zatvorio oči, ali sve se čuvaju. Danas napravimo sto fotografija za pet minuta, izbrišemo devedeset devet, a onu preostalu više nikada ne pogledamo.

Nestale su i sitne svakodnevne ceremonije. Pisanje pisma koje će neko otvoriti nožićem za hartiju. Kucanje na vrata bez prethodne najave porukom. Dogovor da se nađemo u određeno vreme, na određenom mestu, i da zaista tamo budemo.

Nestaju i sitni kućni predmeti, mada ne uvek iz kuće. Kutije sa dugmadima, ključevi od brava kojih više nema, satovi koji ne rade, šolje iz rasparenih servisa, naočare koje niko više ne nosi. Oni su tu, po fiokama, samo je nestao svet kojem su pripadali.

Postoje i fotografije ljudi čija imena više niko ne zna. To je možda najtužnija vrsta nestajanja: čovek ostane na slici, ali izgubi ime.

I sve to bez javne rasprave, bez referenduma, bez komemoracije.

Čovečanstvo je promenilo nameštaj, navike, zvukove, mirise i male svakodnevne ceremonije, a da gotovo niko nije primetio kada je iznet poslednji komad.

Ali najupornije preživljavaju reči.

I dalje kažemo da okrećemo broj, spuštamo slušalicu, premotavamo film. Ja čak kažem da navijem mobilni telefon kada podešavam alarm. Ne postoji više ni opruga, ni kazaljka, ni ključ za navijanje, ali ja ga uredno navijam svake večeri.

 

Predmeti su nestali, a jezik ih nije pustio da odu.

Možda zato što je jezik najveći muzej koji posedujemo. I jedini u kojem eksponati još rade.

PREDMETI KOJI LAŽU

 

PREDMETI KOJI LAŽU ili:predmeti profesionalni prevaranti

Predmeti su nekada bili pošteni.

Sto je bio sto. Drvo je bilo drvo. Sveća je gorela, kiša je padala, a prozor je služio da se kroz njega vidi nešto što se nalazi napolju.

Danas više ništa nije sigurno.

Predmeti su naučili da lažu.

I to bez griže savesti.

Počnimo od kamina.

Kamin je nekada imao vatru. Pravu. Grejao je, pucketao, dimio, zahtevao drva, ostavljao pepeo i povremeno pravio probleme.

Savremeni električni kamin nema nijednu od tih neprijatnih osobina.

Ima dugme.

Pritisnete dugme i dobijete vatru koja ne gori.

Možete čak da podesite jačinu plamena.

Vatra je poslušna.

Ne može da zapali kuću, ali ne može ni da ispeče krompir.

Onda je neko zaključio da nam ni električni kamin nije potreban.

Dovoljno je uključiti televizor.

Na ekranu gori vatra.

Porodica sedi oko televizora i uživa u ognjištu.

Možda će jednog dana televizor prikazivati i porodicu koja sedi oko ognjišta, pa mi više nećemo morati ni da sedimo.

• 
  

Elektronska sveća je još jedan zanimljiv izum.

Ona svetli, treperi, imitira plamen, a ponekad ima čak i daljinski upravljač.

Možete da ugasite sveću iz druge sobe.

Romantika je konačno postala bezbedna.

Nema voska, nema dima, nema opasnosti, nema mirisa, nema toplote.

Nema ni sveće.

Ali ima njene imitacije.

Čak i rođendanske svećice mogu biti elektronske.

Zamislite dete koje pokušava da ih oduva.

Ne može.

Mora da pozove roditelja sa daljinskim upravljačem.

• 
  

Postoje knjige koje nisu knjige.

Spolja imaju korice, naslov, hrbat, ponekad čak i zlatotisak.

Unutra je kutija.

U nju možete da stavite novac, nakit, daljinski upravljač ili nešto što želite da sakrijete.

Knjiga je postala idealno skrovište, valjda zato što se računa da je niko neće otvoriti.

Ali to nije najgore.

Postoje knjige koje se prodaju na metar.

Ne po naslovu.

Ne po autoru.

Ne po sadržaju.

Po dužini police.

Potreban vam je metar i po knjiga u zelenim koricama?

Izvolite.

Dva metra klasika u kožnom povezu?

Može.

Da li ste ih pročitali?

To se ne pita.

Knjige su tu da se slažu sa zavesama.

Kao književnica, moram da priznam da je to izvesno dostignuće civilizacije: knjiga je konačno oslobođena obaveze da bude pročitana.

• 
  

Veštačko cveće je posebna kategorija.

Ne vene.

Ne traži vodu.

Ne zahteva svetlost.

Ne privlači insekte.

Ne menja se.

Možete da odete na godišnji odmor i vratite se posle tri meseca, a orhideja će vas dočekati u istom stanju.

Kao da ste je ostavili u zamrzivaču vremena.

Postoji čak i veštačko cveće koje izgleda uvelo.

To je već vrhunac.

Kupujete imitaciju biljke koja imitira umiranje.

A ako vam nedostaje miris, možete da ga naprskate iz bočice.

• 
  

I trava je postala nepotrebno živa.

Plastična trava ne raste.

Ne žuti.

Ne zahteva košenje.

Nema blata.

Nema korova.

Ne morate da je zalivate.

Dovoljno je povremeno da je operete.

Vrt se pretvorio u tepih.

Deca se igraju na zelenoj plastici, pas pokušava da shvati šta je to, a vlasnik zadovoljno govori:

„Baš izgleda prirodno.“

Što je najveći kompliment koji veštačka trava može da dobije.

• 
  

Postoje zidovi od cigle koji nikada nisu videli ciglu.

To su tapete.

Na njima je odštampana cigla.

Možete imati industrijski loft u stanu koji nikada nije bio industrijski, niti loft.

Možete imati kameni zid od papira.

Možete imati mermer od plastike.

Možete imati drvene grede od poliuretana.

A na podu laminat koji glumi hrast.

Hrast je, inače, ozbiljno drvo.

Raste decenijama, ponekad vekovima.

Ima godove, korenje, krošnju, istoriju.

Laminat ima dezen.

Ako se dovoljno potrudite, možete živeti u stanu u kojem nijedan materijal nije ono što tvrdi da jeste.

Samo je račun za renoviranje autentičan.

• 
  

Miris sveže opranog veša iz bočice.

To mi je naročito zanimljivo.

Nekada ste morali da operete veš, osušite ga na suncu ili vetru, pa ga unesete u kuću.

Danas kupite miris opranog veša.

Veš ne mora da postoji.

Možete sedeti u sobi punoj prljavih čarapa i uživati u mirisu sveže opranog veša.

Postoje i mirisi šume, mora, kiše, planinskog vazduha, tek pokošene trave.

Čitava priroda spakovana je u bočice.

A onda uključite elektronski zvuk kiše.

Napolju je suvo.

Na telefonu pada kiša.

Možete da birate: slaba kiša, jaka kiša, pljusak, grmljavina, kiša po limenom krovu, kiša u šumi.

Prava kiša je, naravno, nepraktična.

Od nje se pokisne.

Elektronska kiša ima jednu veliku prednost.

Možete da je zaustavite kad vam dosadi.

• 
  

A tek lažni prozor!

U podrumu nema prozora.

Nema ni pogleda.

Ali možete na zid da postavite svetleći ekran sa ramom.

Iza njega je more.

Ili šuma.

Ili planina.

Ili Pariz.

Živite u podrumu, a kroz prozor gledate Alpe.

Možete čak da menjate godišnja doba.

Ujutru vam je proleće, popodne jesen, uveče pada sneg.

Nema komaraca, nema promaje, nema UV zračenja.

Priznajem da ovaj izum ima izvesnih prednosti.

Samo postoji mali problem.

Ako otvorite prozor, udarićete u zid.

• 
  

Električni akvarijum.

Nema vode.

Nema riba.

Nema algi.

Nema hranjenja.

Nema čišćenja.

Ali ribe plivaju.

Elektronske.

Neke su šarene, neke svetle, neke čak pomeraju repove.

Možete da gledate akvarijum u kojem nijedno živo biće nikada neće uginuti.

Ni roditi se.

Ni porasti.

Ni pojesti drugo.

Čitava priroda je dovedena u red.

Akvatični svet bez biologije.

Možda će uskoro postojati i elektronski kućni ljubimci koji ne zahtevaju šetnju, hranu, veterinara i ljubav.

U stvari, već postoje.

• 
  

I na kraju, predmet koji me naročito vređa.

Sat bez kazaljki.

Sat koji ne pokazuje vreme.

On visi na zidu.

Ima brojčanik.

Ima oblik sata.

Ponekad ima čak i rimske brojeve.

Ali nema kazaljke.

Nije pokvaren.

Tako je napravljen.

Služi kao dekoracija.

To je sat koji je oslobođen vremena.

Njegova jedina funkcija je da liči na predmet koji ima funkciju.

Od svih predmeta koji lažu, ovaj je možda najbezobrazniji.

Jer sat bez kazaljki nije samo lažni sat.

To je predmet koji se odrekao sopstvenog smisla, a zadržao ugled.

• 
  

Ne tvrdim da su imitacije uvek loše.

Veštački materijali mogu biti praktičniji, jeftiniji, bezbedniji, trajniji.

Ni sama nisam nevina.

Uživam u mnogim stvarima koje je civilizacija izmislila da bi nas oslobodila neprijatnosti prirode.

Ali fascinira me koliko smo daleko otišli.

Ne želimo vatru, nego izgled vatre.

Ne želimo kišu, nego zvuk kiše.

Ne želimo biljku, nego izgled biljke.

Ne želimo drvo, nego dezen drveta.

Ne želimo prozor, nego sliku pogleda.

Ne želimo akvarijum, nego sliku života.

Ne želimo knjigu, nego njen hrbat.

Ne želimo sat koji pokazuje vreme, nego sat koji lepo izgleda.

Polako uklanjamo iz predmeta sve ono zbog čega su nekada bili predmeti.

Njihovu težinu. Miris. Opasnost. Nepredvidljivost. Prolaznost.

Život.

Ostavljamo samo izgled.

Možda će jednog dana postojati i veštački ljudi koji izgledaju kao pravi, razgovaraju kao pravi, smeju se kao pravi, a nikada ne protivreče, ne kasne, ne stare i ne dosađuju.

Biće savršeni za enterijer.

A mi ćemo sedeti među njima, ispred električnog kamina, uz elektronsku sveću, slušati elektronsku kišu, gledati elektronsko more kroz lažni prozor i čekati da nam sat bez kazaljki kaže koliko je sati.

Predmeti su naučili da lažu.

A mi smo naučili da im verujemo. I pomalo uživamo u tome.

Imam bar pet-šest ovakvih predmeta i baš mi prijaju! 

 

 

ČOVEK KAO SOPSTVENI TURISTIČKI VODIČ

Ili: koliko različitih gradova može da stane u jedan grad

Ne znam zašto se podrazumeva da nam je turistički vodič potreban samo kada otputujemo nekuda.

Ja sam u jednom periodu života bila sopstveni turistički vodič po Beogradu. Imala sam svoje ture, razrađene do detalja, sa različitim temama, pravcima i ciljevima. Neke sam ponavljala godinama. Neke ponavljam i danas.

Nisam vodila grupe.

Vodila sam sebe.

A pošto sam prilično zahtevna turistkinja, morala sam dobro da se pripremim.

Na Kalemegdanu sam, recimo, imala tri sasvim različite ture.

Prva je bila sportska. Donji Kalemegdan, pa uzbrdo, kroz Defterdarovu kapiju, na Gornji grad. Tu istorija nije bila važna. Važna su bila pluća, noge i sposobnost da se savlada uspon. Tvrđava je služila kao sprava za vežbanje, samo mnogo lepša od onih u teretani.

Druga je bila istorijska. Crkve, bedemi, kapije, opservatorija, Vojni muzej, spomenici, ostaci građevina, slojevi vekova. Na istom prostoru nalazila se čitava istorija grada, a ja sam je obilazila kao da svaki put polažem neki ispit koji mi niko nije zadao.

 

Treća je bila botaničko-zoološka.

Mislim da sam u jednom trenutku poznavala gotovo svako drvo na Kalemegdanu. Žbunove, leje, promene u vegetaciji, mesta na kojima nešto cveta ili ne cveta. Pratila sam i životinje, ptice, insekte, sitne stanovnike tvrđave koji ne znaju da žive u spomeniku kulture.

Isti Kalemegdan.

Tri potpuno različita putovanja.

• 
  

Zatim sam imala turu malih muzeja, legata, spomen-zbirki i kuća umetnika i naučnika.

Cvijićeva kuća, Muzej Petra Dobrovića, Muzej Paje Jovanovića...

 

(Muzej Jovana Cvijića nalazi se u ulici Jelene Ćetković 5, Kopitareva gradina.)

Nisam odlazila samo da gledam eksponate.

Mene je posebno zanimalo kako je nekadašnji privatni prostor pretvoren u javni.

Gde se završava stan, a počinje muzej?

Šta je ostalo od svakodnevnog života vlasnika? Gde su spavali, jeli, primali goste, radili? Koje prostorije su sačuvane kao privatne, a koje su ustupljene posetiocima? Šta se dogodilo sa kuhinjom, kupatilom, hodnikom, ostavom?

 

(Muzej Paje Jovanovića se nalazi u Ulici kralja Milana 21, na četvrtom spratu)

Pošto i sama brinem o jednom književnom legatu, ta pitanja za mene nisu bila samo muzeološka.

Bila su gotovo lična.

Uvek me je zanimalo kako se od nečijeg života napravi kulturna ustanova.

I šta se pritom izgubi.

• 
  

Posebna, neiscrpna tura jesu beogradske fasade.

Nju ne moram ni da planiram.

Dovoljno je da izađem iz kuće.

Mogu da je sprovodim peške, iz autobusa, taksija, automobila. Gledam pročelja, stubove, stubiće, balkone, reljefe, ukrase, erkerе, ograde, prozore.

A naročito ulazna vrata.

Imam sopstvenu top-listu najlepših ulaznih dveri starih beogradskih palata.

Neke su monumentalne, neke diskretne, neke imaju raskošne kvake, mesingane pločice, izrezbareno drvo, kovano gvožđe, staklo kroz koje se naslućuje stepenište.

Vrata su mi često zanimljivija od same zgrade.

Ona su granica između javnog i privatnog, između onoga što grad pokazuje i onoga što skriva.

Pavić i ja smo stalno priređivali takve arhitektonske ture. Zastajali smo, komentarisali, otkrivali pojedinosti koje smo prethodnih sto puta prevideli.

Sada to radim sama.

I još me nervira što su neke od najlepših kuća na Gornjem Dorćolu gotovo potpuno sakrivene iza gustog drveća.

Znam da drveće treba voleti.

Ali arhitektura takođe ima pravo da bude viđena.

Ponekad bih najradije zamolila krošnje da se malo pomere.

Samo na pet minuta.

• 
  

Postoji i moja večernja tura.

Ona počinje kada se upale svetla u stanovima.

Tada gledam prozore.

Ne zanimaju me toliko ljudi koliko prostorije iza njih.

Da li se vidi biblioteka?

Ima li slika na zidovima?

Kakav je luster?

Da li je soba pretrpana nameštajem ili gotovo prazna?

Ima li klavir?

Zamišljam živote koji se odvijaju iza osvetljenih prozora.

Ponekad je dovoljan samo jedan ugao sobe, jedna lampa, polica s knjigama, zavesa ili slika, pa da u glavi počne da mi se sklapa čitava priča.

Nisam voajer.

Ja sam turistkinja enterijera koji mi nisu dostupni.

• 
  

Naravno, postoje i ture po kafićima.

Ne zanimaju me svi podjednako.

Imam kolekciju onih sa pogledom.

Recimo, kafić kod Crkve Svetog Marka.

Pa kafić koji privatno zovem „Kafić kod muža“, jer se nalazi tamo gde je Pavićev spomenik.

 

Pa kafići na Cvetnom trgu, odakle mogu da gledam secesijsku zgradu Društva za ulepšavanje Vračara.

To nisu samo mesta na kojima pijem kafu.

To su moje male osmatračnice.

Kafa je ulaznica.

Pogled je program.

• 
  

Posebnu turu čine neobične prodavnice.

Antikvarijati, naravno.

Ali i turske prodavnice slatkiša, korejske prodavnice hrane, kineske mega-svaštare u kojima se može pronaći gotovo sve što čoveku nikada nije palo na pamet da mu je potrebno.

Takve prodavnice su mali etnografski muzeji savremenog sveta.

U njima se upoznaju tuđe navike, ukusi, izumi, pakovanja, čudni predmeti, kuhinjski pribor, kozmetika, posuđe, igračke, ukrasi.

Nekad kupim nešto. Nekad ništa.

Razgledanje je već dovoljno zadovoljstvo.

Uostalom, ni u muzeju ne moram da kupim eksponat.

• 
  

Volim i Beograd na vodi.

Njegovo šetalište, nove vizure, reku, arhitekturu, pogled sa vidikovca u Kuli Beograd.

 

Ne osećam obavezu da volim samo stari Beograd.

Grad nije muzejski predmet koji se jednom zauvek zaključava u vitrinu.

On raste, menja se, ponekad greši, ponekad uspeva.

A ja volim da gledam kako nastaje nešto što juče nije postojalo.

• 
  

Imam i vrlo neobične muzejske navike.

U Zepter muzeju nedeljom odlazim ponekad samo u jednu prostoriju.

Onu u kojoj su izložena dela bračnih parova slikara.

 

Gledam slike muževa i žena i gotovo redovno izlazim sa istim zaključkom: žene su bolje.

I gotovo redovno sa istim osećanjem nepravde: njihova imena su često ostala u senci slavnijih muževa.

Muzej je pun drugih dela, ali ja tog dana nisam došla zbog njih.

Došla sam da ponovo proverim svoju malu, privatnu istoriju umetničkih brakova.

U Narodni muzej mogu da odem samo zbog jedne slike Odilona Redona.

Ili zbog jednog mističnog prstena, nalik maloj kocki u kojoj se nešto nalazi.

 

Prođem pored čitavih epoha, velikih majstora, remek-dela i nacionalnog blaga.

Mene čeka moj prsten.

Ne osećam nikakvu krivicu.

Nisam došla da polažem ispit iz istorije umetnosti.

• 
  

Turistički vodiči obično nude gotove rute.

Najvažnije znamenitosti. Najpoznatije građevine. Deset mesta koja morate videti. Pet stvari koje ne smete propustiti.

Ja sam odavno prestala da verujem u ono „morate“.

Ne moram ništa.

Mogu da provedem sat vremena pred jednim ulaznim vratima, a da prođem pored čitavog muzeja.

Mogu da odem u muzej zbog jednog prstena.

Mogu da sedim u kafiću zbog fasade preko puta.

Mogu da obiđem tvrđavu zbog jednog drveta.

Mogu da putujem kroz sopstveni grad ne pomerajući se dalje od nekoliko ulica.

I što je najvažnije, mogu da menjam temu putovanja kad god poželim.

Jednog dana sam istoričarka. Drugog botaničarka. Trećeg arhitektkinja.

Četvrtog kustoskinja. Petog kolekcionarka kafića.

Šestog istraživačica tuđih osvetljenih prozora.

Sedmog samo žena koja je izašla da kupi kolač, pa usput otkrila neobičnu kvaku na vratima neke stare palate.

Možda je to i najbolji način da se živi u jednom gradu.

Ne kao stanovnik koji misli da ga već poznaje.

Nego kao turista koji stalno otkriva da je nešto propustio.

Za putovanje nije uvek potrebno promeniti mesto. Ponekad je dovoljno promeniti razlog i način na koji ga gledamo.

 

 

PATRIOTIZAM BEZ INVENTARSKOG BROJA

1. PATRIOTIZAM JE BESPLATAN. KULTURA NIJE

Postoji jedna vrsta patriotizma koja ništa ne košta. Sastoji se od velikih reči, svečanih govora, zastava, godišnjica, televizijskih kamera i neprekidnog pozivanja na veličanstvenu srpsku istoriju.

Postoji i druga vrsta patriotizma, znatno skuplja i manje fotogenična. Ona podrazumeva arheologe, konzervatore, kustose, bibliotekare, restauratore, digitalne kataloge, fotografije, računare, stručnjake za održavanje sajtova i, zamislite, njihove plate.

Prva vrsta patriotizma kod nas cveta. Druga jedva preživljava.

Ne odbacujem svoju kulturu. Naprotiv. Upravo zato što joj pripadam, što poznajem srpsku književnost i što sam sedamnaest godina posvetila Pavićevoj zaostavštini, toliko me vređa način na koji se prema njoj postupa.

Ne osporavam veličinu naše istorije. Osporavam iskrenost onih koji je neprestano prizivaju, a nisu spremni da plate njeno čuvanje.

2. VELIKI SMO, ALI ČEKAMO DA NAM TO POTVRDE STRANCI

Postoji jedna naročito pogubna vrsta provincijalizma: ona koja neprestano govori o sopstvenoj veličini, a istovremeno ne ume da prepozna sopstvenu vrednost dok joj neko iz inostranstva ne udari pečat.

Milorad Pavić je posebno zanimljiv primer. Njegovo delo odavno je prešlo granice nacionalne književnosti. On pripada srpskoj književnosti, ali i svetskoj. Te dve činjenice nisu suprotstavljene. Naprotiv, jedna drugu obogaćuje.

Nedavno je „Hazarski rečnik“ zauzeo šesnaesto mesto na regionalnoj listi najboljih romana, sastavljenoj na osnovu glasova pisaca, kritičara i urednika. Među onima koji su ga visoko vrednovali bio je i makedonski reditelj Milčo Mančevski, koji ga je stavio na prvo mesto.

Ne smeta mi što neko nije glasao za Pavića ili što ga je stavio na šesnaesto mesto. Svako ima pravo na sopstveni književni sud. Ali zanimljivo mi je koliko se često naša književna vrednost odmerava prema lokalnim hijerarhijama, dok međunarodna recepcija i istorijski uticaj jednog dela ostaju u drugom planu.

Paviću ne treba domaća potvrda da bi bio svetski pisac. Ali domaćoj kulturi potrebna je svest o tome šta ima.

3. MUZEJ IMA SLIKU. GRAĐANIN IMA PROBLEM.

A sa muzejima je još jednostavnije. Tu nema književnog ukusa, glasanja ni rang-lista. Postoje umetnička dela, stručna odgovornost za njihovo čuvanje i pitanje njihove dostupnosti javnosti.

Već godinama pokušavam da pronađem fotografiju jednog dela Odilona Redona koje pamtim iz Narodnog muzeja u Beogradu. Nije reč o potrazi za izgubljenom Atlantidom, nego o umetničkom delu iz muzejske zbirke. Ispostavlja se da javno dostupna digitalna dokumentacija nije dovoljna da ga jednostavno identifikujem i pogledam.

Ne tvrdim da muzej nema inventar, niti da njegovi stručnjaci ne znaju šta čuvaju. Tvrdim nešto drugo: građanin koji želi da upozna sopstvenu kulturnu baštinu ne bi smeo da zavisi od privatnih poznanstava i dobre volje pojedinaca da bi došao do osnovne informacije i fotografije.

Slično je sa Dragutinom Inkiostrijem Medenjakom, jednim od pionira našeg primenjenog umetničkog stvaralaštva. Njegovi enterijeri, nameštaj, paravani, dekoracije, radovi po Srbiji i nekadašnjoj Jugoslaviji predstavljaju čitav jedan svet koji je danas teško rekonstruisati iz javno dostupne dokumentacije.

Posebno me zanima njegov rad u Titelu. Koliko je toga sačuvano? Šta je fotografisano? Gde se nalaze originali, a gde arhivski snimci? Koliko je radova izgubljeno?

Zašto su odgovori na takva pitanja toliko teško dostupni?

Ne tražim da se preko noći izgradi novi muzej. Tražim da postojeći predmeti budu popisani, fotografisani i predstavljeni javnosti, koliko god to njihovo stanje i prava dozvoljavaju.

4. SREDNJI VEK ZA GOVORNICOM, KOROV NA TERENU

A onda se setim kuće Milića od Mačve na Zlatiboru. Sećam se svečanih najava njene obnove, kamera, obećanja i početaka koji su delovali kao da će nešto zaista biti urađeno. Godinama kasnije ostaje pitanje koliko je od najavljenog stvarno završeno.

 

Ili Srebrnice na Rudniku, istorijskog mesta povezanog s despotom Stefanom Lazarevićem. O despotu se može govoriti satima. Njegova istorijska mesta, međutim, zahtevaju istraživanje, zaštitu, uređenje i trajnu brigu.

Srednjovekovna Srbija je veličanstvena dok stoji u govoru. Čim se pretvori u arheološki lokalitet, postaje finansijski problem.

Lakše je otvoriti obnovu pred televizijskim kamerama nego godinama finansirati konzervatore. Lakše je održati govor o precima nego obezbediti stručnjake koji će sačuvati ono što su nam ostavili.

5. ŠABAC: GRAD U KOJEM SU I TROTOARI ZNALI ISTORIJU

Ipak, nije svuda moralo biti tako.

Postojao je jedan Šabac koji je pokazao kako izgleda grad kada kulturu ne smatra luksuzom. U vreme tadašnje gradske vlasti, Šabac je izdvajao čak sedam odsto svog budžeta za kulturu. Ne jedan odsto, koliko sam prvobitno mislila. Sedam!

I to se videlo.

Šabac je i inače gospodski grad, ali tada je njegovo gospodstvo dobilo i savremeni izraz. Pozorište, biblioteka, muzeji, književni programi, kulturni život koji nije postojao samo na papiru.

A pamtim i jedan izvanredan detalj: pored značajnih gradskih kuća, u trotoare su bile ugrađene osvetljene mesingane ploče, sa dvojezičnim podacima o zgradama.

Kakva jednostavna, a civilizovana ideja!

Čovek šeta gradom, zastane i pročita istoriju kuće pored koje prolazi. Ne mora da ide u arhiv, da moli kustosa, da poznaje nekoga u ustanovi. Istorija mu je doslovno pod nogama, čak i osvetljena.

U Šapcu su trotoari znali istoriju grada.

 

To je patriotizam koji mi se dopada. Nenametljiv, obrazovan, praktičan. Bez fanfara.

Kasnije se promenila gradska vlast. Moj utisak je da je sa njom oslabio i onaj naročiti kulturni zamah koji sam pamtila. Ali iskustvo tog ranijeg Šapca ostaje dragoceno: pokazalo je da se odnos prema kulturi može promeniti kada se za nju zaista izdvoji novac.

I upravo zato me toliko razbesni kada čujem da za kulturu nema para. Nema ih, naravno, ako se unapred odluči da ih neće biti. Šabac je pokazao da kulturna politika nije metafizička kategorija, nego budžetska stavka. I da se njeni rezultati mogu videti čak i u trotoaru.

6. SVETSKI PISAC, DOMAĆI ŠTAP I KANAP

A sada da pređemo sa mesinganih ploča na jednog pisca.

Ne na bilo kog pisca. Na Milorada Pavića.

Sedamnaest godina posle njegove smrti brinem o njegovom književnom nasleđu. Pratim nova izdanja, prevode, naučne radove, pozorišne predstave, međunarodnu recepciju, dopunjavam bibliografije, održavam sajtove, odgovaram izdavačima, agentima, prevodiocima i čitaocima iz celog sveta.

Ne nabrajam ovo da bih se žalila na posao koji sam sama prihvatila. Nabrajanje je potrebno da bi se razumelo koliko posla stoji iza jedne jedine reči: legat.

Jer legat nije svečana fotografija sa potpisivanja ugovora. Nije vitrina, spomen-ploča, govor na godišnjicu rođenja ili smrti. Legat je svakodnevni rad, i to rad koji se ne završava.

Pavićeve knjige nastavljaju da žive u svetu. Izlaze nova izdanja, pojavljuju se novi prevodi, proučavaju se njegova dela. Svetska recepcija ne prestaje zato što je pisac umro. Naprotiv, upravo tada postaje naročito važno da neko tu recepciju prati, dokumentuje i sačuva.

I gde se onda čuva taj živi, međunarodni život jednog pisca?

Danas, dobrim delom, na internetu.

Na sajtu koji mora da radi. Na stranicama koje moraju da se dopunjavaju. U digitalnoj arhivi koja mora da ostane dostupna i za deset, dvadeset, pedeset godina.

Biblioteka grada Beograda institucionalno se stara o Legatu Milorada Pavića. Obratila sam joj se s molbom da obezbedi administratora koji bi profesionalno održavao Pavićev sajt.

Nije mogla.

Ne zato što tamo niko neće da pomogne. Naprotiv. Postoji čovek, Marijan, koji se trudi svim silama, zna više o računarima od drugih i pokušava da reši ono što može.

Ali ni sama Biblioteka nema odgovarajuću stalnu IT službu. Za ponuđene plate teško je pronaći i zadržati stručnjake, pa se tehnička podrška obezbeđuje kako se zna i ume.

Štapom i kanapom.

I upravo je to ono što me najviše ljuti. Ne nedostatak dobre volje. Nedostatak budžeta.

Još je zanimljivije što je prilikom svečanog poveravanja Legata Biblioteci grada javno najavljeno i staranje o Pavićevom veb-sajtu.

Dakle, sve je prepoznato kao važno. Postoji ugovor, postoji institucija, postoji javno obećanje. Ali kada dođemo do čoveka koji treba da održava sajt, nailazimo na ono staro, neprobojno pitanje: od čega ćemo ga platiti?

I tu se krug zatvara.

 

Počela sam od muzeja u kojem ne mogu jednostavno da pronađem fotografiju jednog umetničkog dela, prošla kroz nedovoljno dostupnu dokumentaciju o Inkiostriju, zapuštena istorijska mesta i jedan grad koji je umeo da osvetli sopstvenu prošlost, da bih stigla do pisca čija se književnost proučava kao jedan od prethodnika digitalne kulture.

Pavić je u književnosti otvorio vrata koja je internet kasnije učinio svakodnevnim.

A mi danas nemamo dovoljno novca ni za čoveka koji bi ta vrata održavao otvorenim.

Ne tražim od Marijana da bude čudotvorac. Ne tražim ni od bibliotekara da budu programeri. Tražim da sistem prestane da zavisi od požrtvovanosti pojedinaca.

Jer naša kulturna baština ne može večno da se održava kao porodična vikendica: neko zna majstora, neko ima rođaka, neko će usput pogledati računar, neko će nešto popraviti kad stigne.

7. VELIČANSTVENA PROŠLOST, BEZ NOVCA ZA SADAŠNJOST

Zašto se uopšte toliko govori o veličanstvenoj srpskoj istoriji ako nismo spremni da finansiramo njeno čuvanje?

Ne osporavam veličinu te istorije. Osporavam iskrenost onih koji je neprestano prizivaju, a ne obezbeđuju dovoljno sredstava da njeni tragovi budu sačuvani, istraženi i dostupni.

Patriotizam ne bi smeo da bude zamena za kulturnu politiku.

U Srbiji se prošlost najviše voli u govornom obliku. Čim treba da se pretvori u inventar, restauraciju, istraživanje, digitalizaciju ili platu stručnjaka, ljubav naglo prestaje.

Nacionalni ponos je besplatan. Održavanje nacionalne baštine košta.

Nije patriotizam stalno govoriti koliko smo veliki. Patriotizam je ne dozvoliti da ono što je zaista veliko propadne zbog našeg nemara.

A ja bih, za početak, sasvim skromno, volela da mogu da pronađem fotografiju Odilona Redona, da vidim dokumentaciju Inkiostrijevih radova u Titelu i da ne moram da brinem ko će sutra tehnički održavati sajt Milorada Pavića.

Ne morate da mi dokazujete koliko je naša kultura velika.

Pokažite mi gde ste je popisali.

Dajte mi inventarski broj.

I fotografiju Odilona Redona.

KO JE MILORAD PAVIĆ

 KO JE MILORAD PAVIĆ

 

Pavić je svetski klasik koji je pisao na srpskom jeziku. To je, po mom mišljenju, mnogo tačnija odrednica njegovog književnog mesta.

Naravno da pripada srpskoj književnosti po jeziku, kulturnom nasleđu i poreklu. Ali njegova književna pripadnost time se ne iscrpljuje.

Borhes nije samo argentinski pisac, Kafka nije samo češki ili nemački pisac, Kalvino nije samo italijanski pisac. Njihova dela pripadaju svetskoj književnosti zato što su promenila njene mogućnosti.

Pavićeva veličina nije samo u tome što je napisao izuzetne romane, nego što je proširio predstavu o tome šta roman može da bude.

I zato je pomalo apsurdno meriti ga isključivo regionalnim književnim merilima.

Ali postoji jedna razlika koju bih ipak sačuvala: svetski klasik ne prestaje da bude srpski pisac. On jedino prestaje da bude samo srpski pisac.

Pavić nije samo prešao granice svog jezika. Njegove knjige su prešle granice uobičajenog čitanja.

Međutim, ono što Hazarskom rečniku nijedna anketa ne može oduzeti jeste to što je on jedini roman sa te liste koji je izgrađen kao kulturološki spomenik sam za sebe — delo koje je prevazišlo lokalne granice jezika i postalo deo opšte baštine svetske književnosti.

PRIRODNO MOŽE BITI ODVRATNO, OPASNO I NEPOĆUDNO

 

PRIRODNO MOŽE BITI ODVRATNO, OPASNO I NEPOĆUDNO

Postoji jedna od onih rečenica koje se izgovaraju kao da su same po sebi dokaz: „Ali to je prirodno.“

Pa šta?

I zemljotres je prirodan.

Vulkan je prirodan.

Otrovna pečurka je prirodna. I obično prelepo bajkovita.

Zmijski otrov je potpuno prirodan proizvod, bez konzervansa, veštačkih boja i aditiva.

Kopriva je organska.

Krpelj nije industrijski proizveden.

 

Komarac nije genetski modifikovan da mi zuji oko glave u tri ujutru.

A grinje su toliko prirodne da žive sa mnom u krevetu bez plaćanja stanarine.

 

Prirodno nije sinonim za dobro.

Prirodno znači samo: prirodno.

• 
  

Priroda, pre svega, ujeda.

Komarci, krpelji, buve, razne mušice, zmije i zmijuljci.

Onda bode.

Pčela.

Ipak, ona je divna, korisna, pravi med, oprašuje cveće i ima fantastičan marketing.

Ima samo jednu manu. Žaoku!

Osa ne mora čak ni da proizvodi med da bi bila neprijatna. Ona dolazi na moj ručak kao nepozvan gost i ponaša se kao da je sto rezervisan na njeno ime.

Tu je i gusenica. Neke su baršunaste i ljupke dok ih ne dodirnete. Neke mogu da izazovu ozbiljnu iritaciju. Priroda očigledno voli ambalažu koja vara.

 

A onda flora.

Kopriva.

Trnje.

Čak i ruža, simbol ljubavi, dolazi naoružana.

Kupite buket od pedeset ruža da biste nekome rekli „volim te“, pa se izbodete dok ga stavljate u vazu.

Poruka prirode je očigledno: Volim te, ali oprezno.

 

• 
  

Postoje zatim prirodne stvari koje nas ne napadaju, ali su jednostavno odvratne.

Znoj je prirodan.

Pljuvačka je prirodna.

Krv je prirodna.

Sekreti su prirodni.

Smrad je prirodan.

Naš i životinjski.

Industrija parfema, sapuna, dezodoransa, paste za zube, šampona, deterdženata i toalet-papira postoji uglavnom zato što smo jednog dana kolektivno zaključili da bismo ipak želeli da budemo malo manje prirodni.

• 
  

Sećam se ribljeg ulja iz detinjstva.

Danas bismo rekli omega-3 i odmah zvuči kao nešto što se uzima uz avokado, jogu i skandinavski nameštaj.

Tada je bilo riblje ulje.

Kašika.

Dete.

Odrasla osoba koja tvrdi da je to zdravo.

I trauma.

Ako su postojale omega-4 i omega-5, sigurno su ih sačuvali za odrasle, jer jedno dete ne bi preživelo toliku količinu zdravlja.

 

• 
  

Tu su i životinje koje su prekrasne dok se ne približe civilizaciji.

Golub je simbol mira.

Golub na automobilu je simbol pranja šoferšajbne.

 

Pas je čovekov najbolji prijatelj.

Čopor divljih, nečipovanih pasa koji ide prema vama nije isto filozofsko pitanje.

Meduza je čudesno, gotovo vanzemaljsko biće.

Sve dok je gledam na televiziji.

U moru želim vrlo jasnu podelu teritorije: ja ovde, ona tamo.

 

A hrana?

„Prirodna hrana.“

Divno.

Neko ne podnosi plodove mora. Nekome se gadi ostriga. Neko neće ni da pogleda puža.

Ja bih, međutim, probala hrskavog skakavca.

I crva.

Ako već treba da unosim proteine, želim bar neku avanturu.

Možda bih na kraju otkrila da mi je od cele prirode najukusniji insekt.

• 
  

A onda dolazimo do vremena.

Sunce je prirodno.

Kiša je prirodna.

Vetar je prirodan.

Sneg je prirodan.

Vrućina je prirodna.

Hladnoća je prirodna.

I gotovo za svaku od tih pojava postoji čovek koji je ne podnosi.

Dakle, čak ni kada priroda ništa ne ujeda, ne bode, ne truje i ne smrdi, uspeva da nas posvađa.

„Divan dan!“

Za koga?

• 
  

Najzad, postoje stvari pred kojima i izraz „prirodno je zdravo“ postaje naročito zabavan.

Poplava. Požar izazvan gromom.

Lavina.

Uragan. Cunami.

Zemljotres.

Vulkan.

Sve sto posto prirodno.

Vulkan je možda najčistiji proizvod prirode: lokalni, bez plastike, bez aditiva, bez industrijske prerade i sa veoma kratkim lancem snabdevanja.

Direktno iz zemlje.

• 
  

Ja nemam ništa protiv prirode.

Samo bih volela njenu verziju sa pet zvezdica.

Drveće — da.

Cveće — da.

Kiša — po mom izboru.

Vetar — prijatan.

Temperatura — podešava se daljinskim upravljačem.

Komarci — nisu uključeni u cenu.

Krpelji — zabranjeni pravilnikom tamo gde se šetaju psi. Bez obzira na pseću anti-krpelj ogrlicu.

Zmije — na bezbednoj udaljenosti.

Meduze — u susednom moru.

Pčele — rade u smeni dok nisam u vrtu.

Golubovi — imaju poseban parking.

Zemljotresi i vulkani — otkazani zbog tehničkih razloga.

Dakle, priroda — svakako.

Ali ako može all inclusive, pet zvezdica i sa dobrom klimom.

Jer između „prirodnog“ i „prijatnog“ nema nikakve nužne veze.

A između „prirodnog“ i „zdravog“ još manje.

Priroda nije wellness-centar. Niti raj. Surova je često i moćnija od nas.

 

NEĆU DA BUDEM BOLJA VERZIJA SEBE

Ova verzija je sasvim dovoljno komplikovana

Svuda mi nude bolju verziju mene.

Treba da budem zdravija, mršavija, pokretljivija, organizovanija, smirenija, zahvalnija, produktivnija, načitanija, tolerantnija, urednija, odmornija i, naravno, srećnija.

Treba da jedem bolje, spavam bolje, dišem bolje, hodam više, sedim manje, mislim pozitivnije, koristim vreme pametnije i svakoga dana učinim nešto za sebe.

Čovek više ne može ni da postoji, a da nešto na sebi ne popravlja.

Kao da smo aplikacije.

Svakih nekoliko meseci očekuje se nova verzija: Jasmina 7.3. Ispravljene greške, poboljšane performanse, uklonjeni bagovi.

Neću!

Neke bagove želim da zadržim.

Hoću da pročitam krimić umesto ozbiljne knjige.

Hoću kolač iako vrlo dobro znam šta je glikemijski indeks.

Hoću da provedem tri sata gledajući stvari koje neću kupiti. To uopšte nije kupovina. To je razgledanje sveta predmeta. Kao muzej, samo što ispod eksponata piše cena.

Hoću da promenim mišljenje.

Hoću da budem nedosledna.

Čovek koji je celog života dosledan ili nikada ništa novo nije saznao ili je zaključao samog sebe u mišljenje koje je jednom imao.

Hoću da mi poneka mana ostane.

Neću sve da popravljam.

 

• 
  

Hoću na YouTubu da gledam čišćenje lica.

Bubuljice. Mitisere. Sve ono nad čim ljudi javno govore „fuj“, a snimci imaju milionske preglede.

Neko ih, očigledno, gleda.

Milioni ljudi se gade veoma predano.

I ja među njima.

Hoću ponekad da gledam sladunjav film u kojem već posle sedam minuta znam ko će se u koga zaljubiti.

Hoću tipiziranu krimi-seriju u kojoj se zločin dogodi pre špice, inspektor ima neki privatni problem, a ubica će do kraja epizode biti pronađen.

Ne mora svaki umetnički sadržaj da mi promeni život.

Ponekad hoću samo da mi prođe veče.

• 
  

Hoću ponekad da budem bezobrazna.

Ne monstruozna.

Samo dovoljno bezobrazna da ne moram svakome da objašnjavam zašto nešto neću.

Neću.

To je cela rečenica.

• 
  

Ponekad izađem i shvatim da sam zaboravila telefon.

Prvo se iznerviram.

Kako sam mogla?

Šta ako me neko zove? Šta ako mi nešto zatreba? Jaoj ako se nešto dogodi...?

A onda, posle nekoliko minuta, shvatim nešto gotovo zaboravljeno: Divno je. Nemam telefon. Gledam ljude. Gledam grad.

Pijem kafu i ne radim ništa s mobilnim dok je pijem.

Ne fotografišem ono što vidim. Ne proveravam poruke. Ne tražim nešto što mi je upravo palo na pamet.

Samo sam tamo.

Možda bi moja bolja verzija planski uvela „digitalni detoks“.

Ova sadašnja samo zaboravi telefon.

Rezultat je isti, a nema programa. I gledanja u sitna slovca na spravici.

 

• 
  

Neću 6.000 koraka.

Neću ni 10.000.

Neću da mi sat čestita zato što sam hodala. Više volim da mi tetris čestita pobedu, dok sedim i buljim u ekran.

Ako mi se šeta, šetaću.

A ponekad želim da šetam tržnim centrom, a ne parkom.

Znam.

Park ima drveće, kiseonik, ptice i prirodu.

Tržni centar ima klimu, lift, kafu, toalete, izloge i nema komarce.

Neka pobedi bolji.

• 
  

Ne želim ni da vežbam svakog dana.

Znam da mi prija.

U tome je najgore.

Da mi ne prija, imala bih odličan izgovor.

Ali prija mi.

Samo me mrzi.

I odbijam da od toga pravim moralni problem.

Jednog dana ću vežbati. Drugog neću.

Mišići će morati da nauče da žive s razočaranjem.

• 
  

Želim da se teleportujem.

Putovanja volim.

Put do njih mnogo manje.

Ne treba mi „putovanje kao iskustvo“. Treba mi destinacija.

U Beogradu sam, trepnem — Kairo.

To je prevoz po mojoj meri.

Godinama, zapravo decenijama, gledam istu besmislicu: prvi dan aranžmana počinje letom koji stiže oko 23.30.

To se zove prvi dan.

Nije.

To je poslednjih pola sata prvog dana. Ako sam platila sedam dana, ne želim da mi jedan od njih bude konceptualan.

Hoću dnevni let iz Beograda za Kairo. Hoću da stignem dok je dan. Hoću da prvi dan ima dan.

Dok se ne izmisli teleportacija, smatram to razumnim zahtevom.

 

• 
  

Hoću ponekad da zakasnim.

Čitavog života tačnost se predstavlja kao moralna vrlina.

Jeste pristojno ne ostavljati druge da čekaju.

Ali ponekad želim da ja budem ona koja utrčava pet minuta kasnije, umesto ona koja je stigla petnaest minuta ranije i sedi sama zato što je opet bila odgovorna.

Ne želim od kašnjenja da napravim karijeru.

Samo bih povremeno volela da mi vreme oprosti.

• 
  

Možda je problem upravo u reči „bolja“.

Bolja za koga?

Po čijoj specifikaciji?

Zašto bi žena koja jede manje šećera, napravi više koraka, pročita više ozbiljnih knjiga, nikada ne kasni, svakodnevno vežba, pravilno diše, koristi svaki minut i ne gleda ceđenje mitisera nužno bila bolja od mene?

Možda bi bila samo mnogo disciplinovanija.

A disciplina i vrlina nisu isto.

Ne želim da prestanem da se menjam.

To bi bilo dosadno.

Želim samo da prestanem da svaku promenu zovem poboljšanjem.

Nešto ću kod sebe popraviti. Nešto ću pokvariti. Ponešto ću promeniti. A nešto ću ostaviti kakvo jeste.

Poneku manu ću pažljivo čuvati.

Moja je.

Radila sam na sebi dovoljno dugo.
Sad bih malo da se koristim.

 

KAKVU BIH VIKENDICU (KUĆU) ŽELELA ZA DOČEK 2027.

Letnju kuću sam već naručila.

Ne vlasniku, nego univerzumu.

Sada mi treba zimska.

Za nekoliko dana oko Nove godine, troje odraslih i jednog malog psa koji nema nikakvu nameru da razume praznike.

Ovoga puta ne tražim voćnjak, bazen, maline ni nadmorsku visinu. Neću čak ni da budem naročito razumna.

Hoću zimsku kuću.

Uzela bih dve postojeće vikendice, rastavila ih na delove, iz obe zadržala ono što mi se dopada, odbacila ono što mi se ne dopada, dodala ono što nijedna nema i napravila treću.

Moju.

Spolja može da izgleda gotovo kao brvnara: kamen, tamno drvo, veliki prozori i duboka natkrivena terasa. Ne prevelika. Ne hotel. Kuća.

 

Unutra velika zajednička prostorija sa kaminom, dubokim sofama, velikim trpezarijskim stolom i kuhinjom koja se vidi, ali se ne nameće.

Luksuz da.

Kič ne.

Za Novu godinu postoji vrlo tanka granica između raskoši i prodavnice novogodišnjih ukrasa. Ja bih ostala sa ove strane granice.

Velika prava jelka u dnevnoj sobi. Topla svetla. Stakleni ukrasi, ponešto zlatno, ponešto crveno, mnogo zelenog. Bez plastičnih Deda Mrazova koji se penju uz dimnjak, irvasa koji svetle u sedamnaest boja i pahuljica koje trepću kao aerodromska pista.

I još jedna jelka napolju.

Prava, ona koja već raste pored kuće. Njoj bih samo stavila svetla.

Kamin mora da gori.

Ne električni ekran koji prikazuje vatru.

Vatra.

 

I onda dolazi glavni zimski bezobrazluk.

Mali đakuzi napolju, tik uz kuću. Dovoljno velik za dvoje, možda troje, da se sedi u vreloj vodi dok je napolju nekoliko stepeni ispod nule.

Ali pravi spa bio bi unutra.

Veliki đakuzi u posebnoj toploj prostoriji, ne kada sa nekoliko mehurića nego onaj u koji se ulazi kao u mali bazen.

Pored njega sauna.

Tuš.

Debeli beli peškiri.

I vrata koja se zatvore.

 

Dve spavaće sobe, svaka dovoljno udaljena od dnevne sobe da onaj ko ode da spava u deset ne mora da slavi Novu godinu zato što je slave ostali.

A Vasa?

Njemu ne treba spa.

Njemu treba ograđeno dvorište, nekoliko stabala, nešto što se kreće iza ograde i dovoljno razloga da poveruje da je upravo on zadužen za bezbednost celog imanja.

U ponoć bih otvorila vrata.

Izašla bih na terasu sa čašom šampanjca.

Negde daleko može da bude vatromet.

Kod mene ne mora.

Kuća svetli, napolju svetli jelka, iz dimnjaka ide dim, u kaminu gori vatra, sauna je još topla, đakuzi se puši na hladnom vazduhu, a pas laje na nešto što niko drugi ne vidi.

Tako bih dočekala 2027.

 

 

 

Ne tražim mnogo.

Samo sam precizna.

*

Prethodne slike su zastarele. Nekada se ovo zvalo zima.

Ovo je: zima 2027. Ponesite letnji šešir.

I sad videh da ima na slikama i spoljni i unutrašnji đakuzi. Ne mari. Bolje dve nego nijedan. 

 

ZAŠTO DA DOBIJETE RAK KADA MOŽETE DA VOLITE SEBE?

 

ZAŠTO DA DOBIJETE RAK KADA MOŽETE DA VOLITE SEBE?

Nije ovo priručnik za sreću

 

Imam jednu teoriju koju ne mogu da dokažem.

Još gore: godinama je proveravam na ljudima.

Ne mislim na nasledne karcinome i ne pokušavam da objasnim medicinu lekarima. Ne tvrdim da čovek dobije rak zato što je bio nesrećan, niti da srećan čovek ne može da se razboli. To bi bilo i netačno i surovo.

Govorim o nečemu drugom. O nečemu u šta sam, posmatrajući ljude oko sebe, počela da verujem.

O crvu nezadovoljstva.

Ne o običnom nezadovoljstvu. Ne o lošem danu, nesrećnoj ljubavi, nedostatku novca ili poslu koji ne volimo. Nego o dubokom, dugotrajnom, često neosvešćenom nezadovoljstvu koje se polako obavije oko čoveka iznutra, kao da oblaže celo telo.

Najčudnije je što ga spolja često uopšte nema.

Čovek može da izgleda srećno. Može imati ljubav, porodicu, uspeh, novac, putovanja, prijatelje, priznanja. Može biti duhovit, društven, energičan. Može iskreno verovati da je zadovoljan.

A unutra nešto grize.

Godinama sam gledala dve meni veoma bliske žene, moju sestru i Isidoru Bjelicu. Naizgled gotovo ništa zajedničko. Različite prirode, različiti životi, različiti načini na koje su se pokazivale svetu.

A meni se činilo da prepoznajem istog crva.

Neću da im posthumno postavljam dijagnoze, niti mogu da znam sve što se događalo u drugom čoveku. Govorim o onome što sam ja videla, možda i zato što me upravo taj mehanizam odavno zanima: kako čovek može da izgleda ispunjeno, a da duboko u sebi vodi sasvim drugi život.

Ponekad je tamo zavist.

Ne ona mala, smešna zavist: ona ima lepšu haljinu, on veći stan, oni više novca.

Mnogo je strašnija zavist prema tuđem životu.

Zašto je neko voljen onako kako ja nisam?

Zašto se neko usudio da ode kada ja nisam?

Zašto neko uživa bez griže savesti?

Zašto je nekome dopušten život koji sam ja želela?

Zašto je ona srećna?

To poslednje pitanje ume da bude užasno.

I ne mora nikada biti izgovoreno.

Čovek možda uopšte ne zna da ga postavlja.

Crv ne mora da zna kako se zove.

Dovoljno je da jede.

• 
  

A onda dolazimo do ljubavi prema sebi.

Tu obično počinje popularna psihologija.

Volite sebe. Stavite sebe na prvo mesto. Budite najbolja verzija sebe. Pogledajte se u ogledalo i recite sebi nešto lepo...

Ne mislim na to. Mislim gotovo na suprotno.

Voleti sebe znači ne lagati sebe.

A to ume da bude užasno neprijatno.

Samoosvešćivanje je invazivno.

Nije milovanje. Više liči na hirurški rez.

Treba zaseći baš tamo gde boli, a onda, umesto da ranu brzo zatvorimo, zaviriti unutra.

Zašto me ovo toliko pogađa?

Zašto mi je ova osoba nepodnošljiva?

Zašto me tuđa sreća razdražuje?

Kome zavidim?

Šta sam želela, a nisam dobila?

Šta sam mogla da imam, a nisam smela da uzmem?

Šta sam izgubila?

A šta nisam izgubila nego sama odbacila?

Koga krivim za život koji živim?

I možda najneprijatnije pitanje od svih:

Šta ako sam dobila gotovo sve što sam želela, a ipak nisam srećna?

• 
  

Meni je možda u tome pomoglo to što sam književnica.

Imam zanatski trik.

Pretvorim sebe u književni lik.

Odmaknem se od sebe i pokušam da vidim tu ženu očima drugih. Ne samo ljudi koji je vole, jer ljubav ima svoju dioptriju. Ne samo ni onih koji je ne vole, jer je ima i netrpeljivost.

Nego kao da čitam roman u kojem se pojavljuje izvesna Jasmina.

Šta bih mislila o toj junakinji?

Gde laže? Gde se prenemaže?

Gde sebi dodeljuje lepšu ulogu nego što je zaslužila?

Da li je zaista velikodušna ili želi da je drugi smatraju velikodušnom?

Da li je oprostila ili se samo plaši sukoba?

Da li je ravnodušna ili zavidna?

Da li je ostala zato što voli ili zato što se boji da ode?

Da li je zaista žrtva u svakoj priči u kojoj je sebi dodelila tu ulogu?

To nije naročito prijatna književna kritika.

Ali kad naiđem na mesto koje zaboli, ne stanem.

Kopkam.

Ako nešto u meni kaže: nemoj tamo, tamo nema ničega — obično pomislim da baš tamo treba kopati.

Gotovo nikada mi se ono što pronađem ne dopadne.

Odlično.

Znači da sam pronašla nešto stvarno.

Jer voleti sebe ne znači dopadati se sebi.

Možda je upravo suprotno: imati dovoljno ljubavi prema sebi da možete da podnesete istinu o sebi.

Tek tada pred sobom imate stvarnu osobu.

Ne svoju biografiju za javnost.

• 
  

Ne znam može li takvo unutrašnje nezadovoljstvo izazvati rak.

Ja verujem da između tela i onoga što godinama radimo svojoj unutrašnjosti postoje veze koje još ne razumemo dovoljno. Ali moje verovanje nije medicinski dokaz i ne želim da iko ko se razboleo pročita ovaj tekst kao optužnicu.

Niko nije kriv za svoj rak. Niti se rak leči ljubavlju prema sebi. Leči se kod lekara.

Ali postoji nešto što možemo da uradimo mnogo pre bilo koje bolesti.

Možemo da proverimo da li u nama živi crv.

Ne na sistematskom pregledu.

U sebi!

Možda će nam za to biti potreban psihoterapeut. Možda prijatelj koji se ne plaši da nam kaže ono što ne želimo da čujemo. Možda godine. Možda ćemo morati da vežbamo, jer nije lako zavoleti sebe, naročito kada prvi put počnemo stvarno da se upoznajemo.

A možda ćemo morati samo jednom da postavimo pravo pitanje i da ne pobegnemo od odgovora.

Mučno je.

Ali ako ovaj tekst pročita samo jedna osoba i odjednom pomisli: čekaj, šta ja to godinama neću da znam o sebi? — meni je dovoljno.

Jer možda nije najvažnije pitanje da li ćemo dobiti rak.

Svi ćemo od nečega umreti.

Važnije je da, dok smo živi, ne provedemo život izjedajući sami sebe.

ŽIVOTINJE KOJIMA (NE)DUGUJEMO — KARAKONDŽULE

 

KARAKONDŽULE

Postoje životinje koje smo pripitomili.

Postoje životinje koje smo zavoleli.

Postoje i one koje su, bez ikakvog dogovora s nama, pripitomile naše kuće.

Nismo ih kupili, udomili, pozvali niti im ostavili ključ. One su jednostavno zaključile da je ljudska civilizacija podignuta radi njihovog komfora.

To su naše kućne karakondžule.

MUVA

Muva je verovatno najgluplja životinja koja je uspela da nadživi gotovo sve naše pokušaje da je se rešimo.

Uđe kroz širom otvoren prozor, a onda satima pokušava da izađe kroz staklo pored njega.

Sleće na hranu, na sto, na ekran, na nas. Posebno voli nos.

Ako legnete da spavate, muva će smatrati da je to trenutak za upoznavanje.

Njen jedini životni program izgleda ovako: zuji, sleti, protrljaj prednje noge kao da upravo sprema ozbiljan poslovni poduhvat, poleti, udari u staklo.

I ponovi.

KOMARAC

Komarac je mnogo inteligentniji.

On ne dosađuje bez razloga. On ima projekat.

Čeka da ugasite svetlo.

Onda se oglasi pored uha.

Upalite svetlo — nema ga.

Ugasite svetlo — zzzzzzz.

Upalite — nema ga.

To može trajati do jutra.

Posebno cenim činjenicu da ženke piju krv zato što im je potrebna za stvaranje jaja. Dakle, dok ja u tri ujutru jurim komarca po spavaćoj sobi, zapravo učestvujem u njegovom porodičnom planiranju.

Nisam pristala.

BUBAŠVABA

Bubašvaba je nešto drugo.

Muva je dosadna. Komarac je neprijatelj. Bubašvaba je karakondžula.

Ona ne mora ništa da vam uradi. Dovoljno je da se pojavi.

Naročito noću.

Upalite svetlo u kuhinji i nešto crno velikom brzinom nestane ispod elementa.

Od tog trenutka kuhinja više nije vaša.

Najgore kod bubašvabe nije što ste je videli.

Najgore je pitanje: koliko ih niste videli?

 

(Jedna monumentalno odvratna bubašvaba)

SMRDIBUBA

Smrdibuba je poslednjih godina odlučila da pripada domaćinstvu.

Pojavljuje se na zavesi. Na prozoru. Na lampi. Na vešu. U sobi u kojoj su prozori zatvoreni i u koju, po svim zakonima fizike, nije mogla da uđe.

Ne ujeda.

Ne pije krv.

Ne jede džempere.

Samo sedi.

Ali ne smete da je ubijete, jer je njeno posmrtno oružje gore od njenog života.

Smrdibuba je, dakle, životinja koja je svoju bezbednost zasnovala na uceni.

MOLJAC

Moljac je ozbiljniji protivnik jer je izvršio podelu rada.

Jedan jede garderobu.

Drugi jede hranu.

Prvi naročito voli ono što volimo i mi: vunu, kašmir i dobre džempere. Nikada nisam čula da je moljac pojeo nešto ružno što sam ionako nameravala da bacim.

Ne.

On ima ukus.

Drugi živi u brašnu, pahuljicama, pirinču, orasima i svemu za šta smo bili sigurni da je zatvoreno.

Otvorite kesu brašna i otkrijete da ste, ne znajući, mesecima izdržavali čitavu jednu civilizaciju.

Priroda je mogla da napravi i treću vrstu koja jede račune.

Nije.

MIŠ

Miš ima ozbiljan problem sa imidžom.

U dečjoj knjizi je presladak.

Ima okrugle uši, brkove, jede sir i nosi pantalonice.

U kući u dva noću postaje sasvim druga životinja.

Čujete nešto.

Šuš.

Stanete.

Ništa.

Krenete.

Šuš-šuš.

Od tog trenutka više ne živite sami.

Miš je, ipak, dovoljno mali da čovek prema njemu može da oseti izvesnu samilost.

Sve dok ne otvori fioku.

PACOV

Pacov je miš kojem je život krenuo drugim putem.

Kod njega prestaje Dizni.

Nema pantalonice.

Nema sira.

Nema pregovora.

Ako vidim pacova u svom stanu, stan pripada njemu.

Ja ću se javiti za stvari.

PAUK

I konačno — nepravedno optuženi član ove družine.

Pauk.

Paukove ne ubijam.

Naprotiv, smatram ih kućnim ljubimcima.

Ne traže hranu. Ne treba ih izvoditi. Ne laju. Ne bude me. Ne jedu džempere. Ne piju mi krv. A hvataju druge insekte, dakle jedini od svih ovde navedenih plaćaju stanarinu.

Imam čak i idealno uređen sistem njihovog opstanka.

Žena koja mi pomaže u spremanju kuće plaši se paukova.

Zato, kada čisti, ona pauka samo opaje.

Ne ubije ga.

Tako ona ne mora da ga dodirne, pauk preživi, a ja zadržim kućnog ljubimca.

Svi zadovoljni.

Osim možda pauka, koji se povremeno, zajedno sa mrežom, iznenada preseli nekoliko metara dalje.

Ali i kućni ljubimci moraju ponekad da podnesu generalno spremanje.

• 
  

Postoji, dakle, čitav životinjski svet koji nije čekao da ga čovek pripitomi.

On je pripitomio čoveka.

Mi gradimo kuće, postavljamo prozore, vrata, mreže, izolaciju, ormare, kuhinjske elemente i ostave.

A oni pronađu rupu.

I usele se.

Jedino pauku priznajem stanarsko pravo.

Ostali su karakondžule.

KUĆA ZA AVGUST 2027.

 

TRAŽI SE KUĆA ZA AVGUST 2027.

 Za tri odrasle osobe i malog psa

 

Tražim kuću.

Doduše, kuća mora da bude na najmanje 700 metara nadmorske visine, jer je avgust, a ja ne volim avgust. Najradije bih ga provela na Grenlandu, ali tamo nemam bazen, kačamak ni kajmak.

Kuća mora da prima pse.

To je prvi uslov. Pas se zove Vasa, mali je, ali ne zna da je mali.

Kuća treba da bude jednospratna. Ne želim stepenice. Boli me koleno Treba da ima dve spavaće sobe i jednu veliku zajedničku prostoriju: dnevnu sobu, kuhinju i trpezariju zajedno. Ne tri male prostorije u kojima se ljudi međusobno traže, nego jednu veliku u kojoj se živi.

Može biti ultramoderna ili stara i dobro renovirana. Nemam ništa protiv prošlosti pod uslovom da su instalacije iz sadašnjosti.

 

(Molim da se obrati pažnja da kuća ima dve klime. Jedna u dnevnoj, druga smeštena da može ohladiti spavaće sobe. Nemojte mi dokazivati da klime nisu potrebne. Došlo je dotle da su nepohodne i na Kopaoniku, a kamo li niže.)

 Prozori moraju imati dobre, hotelske, potpuno neprozirne zavese. Sunce je lepo na fotografijama. U avgustu ne mora da mi ulazi u spavaću sobu.

Kupatilo treba da bude dovoljno veliko.

Ne zahtevam spa-centar.

Zahtevam samo da imam gde da stavim kozmetiku i šminku, a da pola toga ne završi u lavabou.

• 
  

Napolju počinje ozbiljniji deo.

Kuća mora imati bazen.

 

Đakuzi može, ali nije presudan. Bazen jeste.

U bazen se mora ulaziti bez akrobacija: široke, stabilne stepenice ili pristojne merdevine sa dobrim rukohvatom.

Oko bazena moraju biti ležaljke i stolice sa vodootpornim dušecima. Ako noću moram da unosim jastuke u kuću, onda to nije odmor nego zaposlenje.

Dvorište mora biti ograđeno i, koliko je moguće, nevidljivo spolja.

Ne želim da gledam prolaznike, a još manje želim da prolaznici gledaju mene.

Parking je u dvorištu ili pored kuće.

Kuća mora imati dobru, duboku, natkrivenu verandu sa velikim stolom za obedovanje. Ne tendu koja štiti od sunca između 11.17 i 11.43, nego pravi krov pod kojim može da se sedi i kada pada kiša.

 

Negde u dvorištu trebalo bi da postoji i šumarak.

U šumarku garnitura za sedenje.

Tu bih čitala, pila kafu i gledala psa.

Veverice su dobrodošle.

One bi bile zadužene za Vasinu fizičku i mentalnu aktivnost: on bi ih jurio, one bi pobegle uz drvo, a on bi stajao ispod i besneo zbog očigledne nepravde prirode koja je vevericama dala sposobnost penjanja, a njemu nije.

 

Komarci nisu dobrodošli.

Stršljenovi naročito nisu dobrodošli.

Znam da vlasnik kuće ne može da potpiše ugovor sa insektima, ali neka učini što može.

• 
  

Volela bih i mali voćnjak.

Ne plantažu.

Nekoliko jabuka, šljiva, možda maline. Dovoljno da ujutru izađem i uberem nešto što nije prethodno bilo u plastičnoj kutiji.

Bila bih srećna da voda iz česme može da se pije.

A ako dvorište ima svoju česmu, još bolje.

Česme u dvorištu volim iz razloga koje ne umem da objasnim.

• 
  

Doručak ne bih spremala.

Neko bi trebalo da mi ga donese.

Ne švedski sto, ne jaje na oko sa dve kriške industrijskog hleba i trouglom putera u foliji.

Domaći doručak.

Jednog jutra kačamak i kajmak.

Drugog uštipci sa šećerom u prahu.

Trećeg prženice sa kozijim sirom.

Može i nešto četvrto. Nisam dogmatična.

 

U blizini bi trebalo da postoji kafanica sa dobrim pečenjem i roštiljem. Ne restoran sa „konceptom“. Kafanica.

I bakalnica.

Jer čoveku uvek zafali voda, jogurt, sladoled, nešto za psa ili nešto što je bio potpuno siguran da je poneo.

• 
  

Dakle, vrlo jednostavno.

Jednospratna kuća na planini, dve spavaće sobe, velika dnevna soba sa kuhinjom i trpezarijom, bazen sa stepenicama i rukohvatom, duboka veranda, šumarak, voćnjak, pitka voda, dobra kafanica, bakalnica, doručak koji stiže do kuće, potpuna privatnost, bez komaraca i stršljenova, sa nekoliko veverica.

Za tri odrasle osobe i jednog psa.

U avgustu 2027.

Ne tražim mnogo.

Samo sam precizna.

 

 P. S. Ako neko ima sličnu kuću, nek mi napiše u komentaru posta. Zakupila bih je na mesec dana. Bežanija iz Beograda!