ŽIVOTINJE KOJIMA DUGUJEMO: MAGARE–MAGARENCE

 

ŽIVOTINJE KOJIMA DUGUJEMO: MAGARE–MAGARENCE

Magare je glupo.

Magare je tvrdoglavo.

Magare ima velike uši.

„Magare jedno!“ govorimo detetu kad nešto ne razume.

Ali magarence?

Magarence je nešto sasvim drugo.

Magarence je malo, mekano, klempavo, nežno. Magarence je igračka. Plišano, drveno, nacrtano u slikovnici, na točkićima, sa ušima koje padaju na stranu.

Čudna stvar.

Odraslu životinju pretvorili smo u pogrdu, a njeno dete u igračku.

Magare — uvreda. Magarence — poljubac.

AFRIKANAC KOJI JE PROMENIO SVET

Magarac nije mali, ružni konj.

On ima svoju mnogo stariju priču.

Domaći magarac potiče od afričkog divljeg magarca. Njegovi preci živeli su u suvim predelima severoistočne Afrike, a ljudi su ih pripitomili pre otprilike pet hiljada godina. To nije bio beznačajan događaj. Pojava magarca promenila je mogućnost kretanja ljudi i robe kroz Afriku i Aziju i pomogla razvoju trgovine, stočarskih zajednica i ranih gradova.

Konj će kasnije dobiti vojskovođe, kraljeve, konjičke spomenike i pesnike.

Magarac je dobio džak.

A nosio ga je odlično.

Prilagođen je vrućini i oskudnoj hrani, može da koristi grublju vegetaciju i štedljiviji je sa vodom od mnogih drugih domaćih životinja. Upravo zato je bio dragocen tamo gde je život bio najteži.

TVRDOGLAV KAO MAGARE

Ali zašto je tvrdoglav?

Možda zato što nije dovoljno glup.

Konj je životinja snažnog nagona za bekstvom. Magarac, kada proceni da je situacija nesigurna, može da stane.

Neće.

Čovek vuče.

Magarac stoji.

Čovek gura.

Magarac stoji.

Čovek zaključi:

„Tvrdoglav kao magare.“

A magarac možda misli:

„Ti idi. Ja sam video gde me vodiš.“

Njegov oprez i razvijen nagon samoodržanja čovek je vekovima tumačio kao neposlušnost. A neposlušnu životinju nije baš lako voleti kada treba da vam odnese dve vreće brašna uz planinu.

 

A šta da kažemo za one kučiće koji neće da se maknu, kao magarci, sve dok se ne uzmu u ruke!? 

UŠI

A tek uši.

Magareće uši su tolike da smo i njih pretvorili u kaznu.

Nekada su neposlušnoj ili „glupoj“ deci na glavu stavljane magareće uši. U karikaturama su postale trenutna oznaka gluposti.

A magarcu njegove uši nisu smešne.

U otvorenim, suvim predelima iz kojih potiče, veliki pokretljivi ušni školjci pomažu mu da hvata zvuke i da pokazuje raspoloženje i pažnju. Magarac njima striže, okreće ih, spušta, podiže.

Mi vidimo klempavost.

On nosi dva velika radara.

ŠTA SMO DOBILI OD MAGARCA?

Na prvi pogled, mnogo manje nego od krave, kokoške, ovce ili svinje.

Ne daje nam svakoga jutra jaje.

Ne daje nam vunu.

Nije postao veliki industrijski izvor mesa.

Njegov glavni proizvod bio je — njegov životni vek utrošen u naš rad.

Nosio je vodu.

Drva. Žito. Kamen. Grožđe. Masline.

Robu.

Decu. Odrasle.

Vukao kola.

Okretao naprave.

Išao putevima kojima kola nisu mogla.

Prelazio planine, pustinje i kamenjar.

U nekim delovima sveta i danas je presudna radna životinja, naročito tamo gde su teren, siromaštvo ili nedostatak puteva takvi da motorno vozilo nije jednostavno rešenje. Njegova istorijska važnost bila je ogromna upravo zato što je radio poslove koji su često ostajali nevidljivi.

A I MLEKO

Ali magarica ipak nešto daje.

Mleko.

I tu odjednom iz siromašnog seoskog dvorišta ulazimo pravo u carsku kupaonicu.

Magareće mleko vekovima prati glas da je blagotvorno za kožu. Najslavnija priča kaže da se Kleopatra kupala u njemu.

Problem je samo što je legenda o Kleopatri mnogo čuvenija od dokaza za Kleopatru.

Antički izvori mnogo pouzdanije povezuju magareće mleko sa rimskim svetom i negom kože, a naročito se proslavila priča o Poppei Sabini, Neronovoj ženi.

Kleopatra je, izgleda, magaricama samo ukrala najbolji marketing.

Ali slika je ostala veličanstvena: stotine magarica, navodno potrebnih da jedna bogata žena napuni kadu mlekom.

Magarac je tako uspeo da spoji dva kraja društva.

Siromahu je nosio džak.

Bogatašici je punio kadu.

MAGARAC I HRIST

A onda jedno od najneobičnijih mesta koje je magarac dobio u našoj kulturi.

Hristos ulazi u Jerusalim na magaretu.

Ne na ratnom konju.

Ne na životinji cara i osvajača.

Na magaretu.

Kod nas se pred Cveti slavi Lazareva subota — Vrbica. Deca nose vrbove grančice i zvončiće, a sutrašnji praznik Cveti obeležava Hristov ulazak u Jerusalim. Vrbove grančice u našem podneblju preuzele su mesto palminih grana iz jevanđeljske priče.

I tako se magarence, vrba, deca, zvončići i jedan od najpoznatijih ulazaka u grad u istoriji hrišćanstva sastaju u istoj priči.

Životinja kojoj ćemo kasnije reći „glupo magare“ nosi Hrista.

MAGARE I ŽENA

Postoji jedna slika Balkana koju smo svi negde videli.

Muškarac sedi na magarcu.

Pored njega ide žena.

Peške.

I nosi teret.

Naročito je poznat stereotip Crnogorca na magarcu i žene koja korača uz njega natovarena.

Tu treba biti oprezan: karikatura nije etnografski dokaz da su svi tako živeli.

Ali je zanimljivo šta je društvo izabralo da nacrta.

Muškarac jaše.

Magarac nosi muškarca.

Žena nosi sve ostalo.

Ako ćemo već da pravimo hijerarhiju, nije sasvim jasno ko je na toj slici magare.

A SAD ONO O ČEMU SE NE GOVORI

Magarac ima još jednu anatomsku osobinu koju nekako mnogo ređe pominjemo od njegovih ušiju.

Polni organ.

Veliki.

Vrlo veliki.

Čudno.

Hiljadama godina ljudi žive sa magarcima. Gledaju ih, pare ih, uzgajaju, ukrštaju sa konjima, a evropska kultura opsesivno govori o magarećim ušima.

O drugom upadljivom delu anatomije — mnogo manje.

Zašto?

Ne znam.

Možda su muškarci zbunjeni.

Ha, ha.

Ali reprodukcija magarca dovela je do još jednog ljudskog izuma: mazge. Ukrštanjem kobile i magarca dobija se izuzetno snažna i izdržljiva radna životinja, najčešće sterilna.

Dakle, ni ovde magarca nismo ostavili na miru.

Ukrstili smo ga sa konjem da napravimo još boljeg radnika.

DA LI MAGARE PLJUJE?

Ne kao kamila.

To ćemo ostaviti kamili, koja ima sasvim dovoljno svojih talenata.

Magarac može da izbaci pljuvačku ili sadržaj iz usta u određenim situacijama, ali „pljuvanje“ nije njegova karakteristična odbrana kao što zamišljamo kod kamelida.

Magarac ima mnogo jednostavniji argument.

Zube.

I zadnje noge.

Ako je uplašen, ugrožen ili dovoljno iznerviran, može veoma ozbiljno da ugrize ili udari.

Dakle, ako magarac neće preko mosta, možda je ipak pametnije prvo pogledati most.

OD MAGARENCA DO KLANICE

I magarac završava u istom delu priče koji ne volimo da gledamo.

Negde se koristi za meso. Negde za mleko. Negde za kožu. Negde ostari kao radna životinja. A u savremenoj trgovini naročito je problematična potražnja za magarećom kožom.

Njegova sudbina ima jednu dodatnu surovost: životinja koja je decenijama vredela zato što može da radi, kada više ne može da radi lako prestaje da vredi.

Tu se opet pojavljuje naše staro pitanje.

Koliko vredi životinja kada više ne proizvodi ono zbog čega smo je držali?

Dignitet životinje ne počinje onda kada nam postane simpatična.

I ne završava se onda kada prestane da nam bude korisna.

MAGARE JEDNO!

I na kraju smo od svega toga zapamtili:

„Magare jedno!“

„Tvrdoglav kao magare.“

„Ima magareće uši.“

Čak i kada vređamo dete, magarac nam je pri ruci.

A životinja koju nazivamo glupom hiljadama godina je nalazila put kroz kamenjar, procenjivala gde može da stane, čuvala ravnotežu pod teretom i odbijala da krene kada joj nešto izgleda opasno.

Možda magarac nije stekao lošu reputaciju zato što je glup.

Možda ju je stekao zato što nije uvek hteo da uradi ono što čovek želi.

A to su dve sasvim različite stvari.

A ŠTA KAŽE MAGARE?

To ćemo posebno lepo napraviti kada proverimo jezike, jer je magareće njakanje gotovo idealno za naš mali rečnik.

Mi čujemo:

I-A! I-A!

Englez čuje nešto drugo.

Francuz nešto treće.

Japanac će ga zapisati četvrto.

A magarac već pet hiljada godina govori potpuno isto.

Samo se ljudi nikako ne mogu dogovoriti šta je rekao.

Magarac nije glup. Nije ni džakonoša.

Nije par ušiju. Nije dečja pogrda.

Pratimo ga oko pet hiljada godina. Natovarili smo mu na leđa gotovo sve što nismo hteli sami da nosimo. Pomogao nam je da pređemo pustinje, planine i trgovačke puteve. Nosio je siromašne. Nosio je Hrista. Njegovim mlekom su bogati negovali kožu. Od njega smo napravili mazgu da bi mogao da radi još više.

A onda smo njegovim imenom nazvali glupog čoveka.

Magare jedno!

Sramota!

A ŠTA KAŽE MAGARE?

Srpski: i-a, i-a! — „i-a, i-a“

Engleski: hee-haw! — približno „hi-ho“

Francuski: hi-han! — približno „i-an“

Nemački: i-ah! — „i-a“

Španski: hii-haa / hi-aa! — približno „i-a“

Italijanski: ih-oh! — približno „i-o“

Portugalski: ió-i-ó! — približno „io-i-o“

Holandski: ie-aa! — približno „i-a“

Poljski: i-a, i-a! — „i-a, i-a“

Češki: í-á, í-á! — „i-a, i-a“

Ruski: иа-иа! — „ia-ia“

Ukrajinski: іа-іа! — „ia-ia“

Grčki: γκα-γκά! — približno „ga-ga“

Turski: ai, ai! — približno „aj-aj“

Japanski: ヒヒーン — hihīn — približno „hihiin“

Korejski: 히이힝 — hiihing — približno „hiihing“

Kineski: 嗯啊 — ēn a — približno „en-a“

Jedno magare. Jedan glas. A čovek čuje i-a, hee-haw, hi-han, i-ah, ih-oh, hihīn...

Magare za to vreme verovatno misli: „Nj-a-a-a! Pa koliko puta treba da vam ponovim?“

 

ŽIVOTINJE KOJIMA DUGUJEMO: KOKOŠKA

 

Moja sestra Svetlana je kao devojčica bila luda od ljubavi prema kokoškama.

Toliko ih je volela da ih je grlila.

Mnogo.

Jednu je zagrlila do smrti.

Od tada joj je bio zabranjen ulaz u kokošinjac.

Ja sam imala drugačiju dužnost. Imala sam krunilicu i krunila kukuruz za koke. To mi je bilo silno važno zanimanje. Kokoške su čekale ono što ja proizvedem, a ja sam, očigledno, bila deo ozbiljnog privrednog sistema.

Kod bake, tatine mame, kokoška je bila i nešto drugo: hrana.

Kada bi zaklali koku, nisam gledala. Ali sam dobijala svežu džigericu. Nju sam sama pekla, držeći je mašicama na starinskom kombinovanom šporetu. Naučili su me tačno koliko treba da je pečem da je ne prepečem.

Bila je delikates. Bolja od guščije.

Tada mi nije padalo na pamet da razmišljam o protivrečnosti između kokoške koju hranim kukuruzom i kokoške čiju džigericu pečem mašicama.

Dete takve stvari prima kao deo sveta.

Mnogo kasnije počne da postavlja pitanja.

KOKOŠKA JE DINOSAURUS

Ovde stvari postaju još bolje.

Kokoška je dinosaurus.

Ne u onom popularnom smislu: „ličila je na dinosaurusa“ ili „daleki je rođak dinosaurusa“. Ptice su jedina danas živa grana dinosaurusa, potomci teropodnih dinosaurusa. Dinosaurusi, dakle, nisu sasvim nestali.

Jedna njihova grana upravo čeprka po dvorištu.

Zato sasvim mirno mogu da kažem: danas ću da jedem dinosaurusov batak. A uz njega dinosaurusovo jaje.

Čovek je, izgleda, uspeo da od potomka strašnih teropoda napravi životinju koju tera sa kuhinjskog praga govoreći: „Iš, kokoško!“

To je prilično impresivna istorija civilizacije.

OD DŽUNGLE DO KOKOŠINJCA

Pre nego što je postala stanovnica našeg dvorišta, kokoška je imala sasvim drugi život.

Glavni divlji predak domaće kokoške jeste crvena džunglovska kokoška, Gallus gallus, a genetička istraživanja posebno upućuju na populacije Gallus gallus spadiceus iz jugoistočne Azije. O tačnom mestu i vremenu domestikacije još se raspravlja. Novija arheološka istraživanja smeštaju veoma rane pouzdane domaće kokoške u jugoistočnu Aziju u drugi milenijum pre nove ere, a odatle su se, zajedno sa ljudima, širile dalje.

Dakle, kokoška nije oduvek živela iza bakine kuće.

Došla je iz Azije.

Prešla je ogroman put.

Putovala je sa trgovcima, zemljoradnicima i osvajačima, stizala u nova sela, gradove i carstva i na kraju osvojila gotovo čitavu planetu.

Ne naročito spektakularno.

Peške.

PILEĆA PAMET

„Pileća pamet.“

„Kokoško jedna!“

To baš nije ispalo fer.

Kokoške nisu naročito glupe životinje. Žive u složenim društvenim grupama, međusobno se razlikuju, pamte odnose i vrlo dobro znaju ko je kome nadređen.

Upravo je proučavanje kokošaka početkom XX veka dalo nauci izraz pecking order (poredak kljucanja, odnosno hijerarhija u kojoj svaka jedinka zna svoje mesto). Dominantna kokoška može da kljucne onu ispod sebe, ona sledeću, i tako nastaje prilično precizno uređeno kokošje društvo. Sam izraz kasnije smo preneli na ljude, firme, vojske, politiku i ko zna šta sve još.

Drugim rečima, pozajmili smo od kokoške naziv za društvenu hijerarhiju, a onda kokošku proglasili glupom.

Lepo.

Kokoške uče, pamte, komuniciraju različitim glasovima, reaguju na opasnost i ponašanje drugih članova grupe. Petlovi i kokoške ne žive u bezobličnoj gomili perja. To je malo društvo.

Kokoška zna ko joj je ko.

Možda „pileća pamet“ nije problem kokoške.

SEX I KOKOŠKE

Kokoška beži pred petlom.

Trči u krug.

Sestra kokoška je gleda i pita: „Šta to radiš?“

A ona odgovara: „ Da optrčim još jedan krug, da ne kaže da sam laka ženska!“

Vic je bolji nego što izgleda.

Seksualni život kokošaka uopšte nije jednostavan. Petlovi se nadmeću za položaj, dominantni mužjaci imaju prednost u pristupu ženkama, ali ni kokoška nije potpuno pasivan predmet petlovih namera. Izbor partnera i ponašanje pre i posle parenja deo su složene reproduktivne strategije ove vrste.

Čak i u kokošinjcu postoje status, konkurencija, udvaranje, odbijanje, izbor i seks.

Čitav ljubavni život. Samo sa mnogo više perja.

NJENO VELIČANSTVO JAJE

A onda — jaje.

Tu je kokoška carica.

Jaje je gotovo bezobrazno dobro smišljen paket hrane: voda, belančevine, masti, vitamini i minerali zatvoreni u sopstvenu ambalažu. A ako je oplođeno i ako dobije odgovarajuće uslove, iz tog paketa može nastati nova kokoška.

Mi smo ga kuvali. Pržili. Poširali. Pekli. Mutili.

Stavljali u hleb, kolače, testeninu, kremove, majonez, supe i sosove.

Farbali za Uskrs.

Nosili deci.

Lupali jedno o drugo.

Pitali se šta je bilo prvo, kokoška ili jaje.

I vekovima selekcijom birali kokoške koje nose sve više jaja. Arheološki nalazi iz centralne Azije pokazuju da je intenzivna proizvodnja jaja tamo postojala najmanje od poslednjih vekova pre nove ere i nastavila se vekovima.

Kokoška je napravila jedno od najsavršenijih pakovanja hrane na svetu.

Mi smo napravili kartonsku kutiju za deset komada.

PETLOV BUDILNIK

Pre mobilnog telefona, digitalnog sata i alarma postojalo je:

Kukuriku!

Petao je vekovima bio seoski budilnik.

I ne kukuriče pred zoru samo zato što je ugledao prvo svetlo. U sebi ima biološki sat koji mu govori da se približava jutro.

Ali, meni je još zabavnije nešto drugo.

Kada zajedno živi više petlova, ne može svaki da objavi zoru kad mu padne na pamet.

Prvi kukuriče najviše rangirani petao.

Ostali čekaju.

Kada su istraživači uklonili glavnog petla, pravo da prvi objavi zoru preuzeo je drugi po rangu.

Dakle, čak ni svitanje u kokošinjcu nije demokratija.

KUĆA ZA DINOSAURUSA

I kokoška ima svoju arhitekturu.

Kokošinjac.

Gnezdo.

Prečke na kojima spava.

Hranilicu.

Pojilicu.

Mali otvor kroz koji izlazi u dvorište.

Ogradu koja nju zadržava unutra, a lisicu napolju — bar u teoriji.

Tradicionalni kokošinjac bio je mali svet odmah uz ljudsku kuću. Čovek je znao gde kokoške spavaju, gde nose jaja, koja je kvočka, gde su pilići i koji petao pravi probleme.

Savremena „kuća za kokošku“ može izgledati sasvim drugačije: veliki objekti, kontrolisano osvetljenje i temperatura, ventilacija, automatske hranilice i pojilice, sistemi za sakupljanje jaja.

Od dvorišta do fabrike.

To je takođe istorija našeg odnosa.

KOKOŠKA NA TANJIRU

Moja baka nije kupovala pileću džigericu u stiroporskoj posudi prekrivenoj folijom.

Pre toga je postojala kokoška.

Ja nisam gledala kada je kolju.

Ali sam znala da je to ona.

A zatim sam držala njenu džigericu mašicama iznad šporeta i pazila da je ne prepečem.

Između životinje i hrane nije bilo mnogo prostora za samozavaravanje.

Danas je taj prostor ogroman.

Industrijska proizvodnja razdvojila je čak i samu kokošku na dve velike životne namene: jedne linije uzgajamo prvenstveno radi jaja, druge prvenstveno radi mesa. Selekcija je neke kokoške pretvorila u izuzetne nosilje, a druge u ptice koje veoma brzo dobijaju telesnu masu.

Tu moramo pogledati i ono što nije lepo: prenatrpanost, bolesti, povrede, transport, klanje, kao i masovna sanitarna usmrćivanja čitavih jata kada se pojave opasne zarazne bolesti poput ptičjeg gripa.

Ne zato da bismo odlučili šta će ko jesti.

Istina nije jelovnik.

Ali životinja zaslužuje da znamo njen život pre nego što postane proizvod.

Danas ću možda ipak jesti dinosaurusov batak.

Samo sada znam čiji je.

OD SVETE PTICE DO „KOKOŠKE“

Petao je u mnogim kulturama simbol zore, budnosti, svetlosti, hrabrosti i borbenosti. Završio je na krovovima, crkvenim tornjevima, grbovima, slikama, mozaicima, posuđu, novcu i predmetima narodne umetnosti.

Kokoška je bila hrana, žrtva, majka pilića, izvor jaja, imovina i svakodnevna stanovnica domaćinstva.

A onda je postala uvreda.

„Kokoško jedna.“

„Pileća pamet.“

I opet se pojavljuje ona čudna rodna linija koju ćemo pratiti kroz ovaj ciklus:

Krava. Kokoška. Guska. Ćurka. Koza.

Rodna neravnopravnost! 

Nazivi ženki životinja koje su hranile ljude vekovima postali su pogrdni nazivi za žene.

Zašto?

I da li je potpuno slučajno što smo životinju koju koristimo istovremeno snizili i u jeziku?

Ne treba izmišljati odgovor.

Ali pitanje treba postaviti.

A ŠTA KAŽE KOKOŠKA?

Kokoška svuda govori svojim kokošjim jezikom.

Ljudi je, međutim, očigledno ne čuju isto.

Srpski: kokoda, kokodak — „kokoda, kokodak“

Engleski: cluck cluck / bawk bawk — približno „klak klak / bok bok“

Francuski: cot cot, cot cot codet — približno „kot kot, kot kot kode“

Nemački: gack gack / kluck kluck — „gak gak / kluk kluk“

Španski: coc co co coc / cocorocó — približno „kok ko ko kok / kokoroko“

Holandski: tok tok tok — „tok tok tok“

Mađarski: kot-kot-kot-kodács — približno „kot-kot-kot-kodač“

Japanski: コココ — kokoko — „kokoko“

Korejski: 꼬꼬댁 — kkokkodaek — približno „kokodek“

A petao je posebna međunarodna katastrofa:

Srpski: kukuriku!

Engleski: cock-a-doodle-doo!

Francuski: cocorico!

Nemački: kikeriki!

Španski: quiquiriquí!

Holandski: kukeleku!

Mađarski: kukurikú!

Japanski: コケコッコー — kokekokkō!

Korejski: 꼬끼오 — kkokkio!

Jedan petao. Jedna zora. Devet naroda. I nijedan se ne slaže šta je čovek upravo čuo.

Petao za to vreme verovatno misli:

Pa rekao sam vam sasvim jasno.

Kokoška nije jaje.

Nije batak.

Nije džigerica.

Nije „pileća pamet“.

Nije „kokoška jedna“.

Ona je potomak životinja koje su hodale Zemljom mnogo pre nas, a zatim je postala jedna od životinja koje su čoveka pratile gotovo svuda.

Hranili smo je.

Menjali smo je.

Razmnožavali je.

Jeli je.

Jeli ono što nosi.

Od njenog petla napravili smo budilnik i simbol zore.

Od nje uvredu.

A ona je nastavila da kokodače.

Možda je vreme da i kokoški vratimo ono što smo već počeli da vraćamo kravi: dignitet, zahvalnost.

I istinu.

I, Svetlana, malo nežnije s grljenjem!

FUSNOTA VEČNOSTI

 

FUSNOTA VEČNOSTI

Intervju koji se dogodio posle reči
Razgovarala: Jasmina Mihajlović

---

JASMINA: Milorade, kada bi danas otvorio knjigu svog života, koji bi red čitao naglas?

MILORAD: Onaj koji nisam stigao da napišem. Pisac živi u budućem vremenu svojih čitalaca. Sve ostalo su rukopisi u izdisaju, u pokušaju da preteknu vreme koje ih guta.

---

JASMINA: Tvoji junaci su živeli u snovima i u rečima. Da li si ikada pomislio da će i tebe čitati kao lik iz sopstvene knjige?

MILORAD: To je sudbina svakog pisca koji pokušava da stvori novi svet — da postane njegov zatočenik. Kada su me prvi put nazvali piscem iz snova, znao sam da sam izgubio stvarnost, ali sam zato dobio večnost.

---

JASMINA: Šta misliš, da li čitaoci danas još uvek umeju da čitaju vreme unazad — kao što si im to ponudio u Hazarskom rečniku?

MILORAD: Neki da, ali oni su retki. Današnji čitalac traži svetlo koje ne peče, a ja sam im nudio tamu koja greje. Možda će tek oni rođeni u digitalnom veku ponovo razumeti magiju knjige — jer će im nedostajati dodir papira.

---

JASMINA: Šta misliš o posthumnoj sudbini tvog imena i dela u Srbiji?

MILORAD: Moje ime je sada šifra, moj lik je fusnota, a moje knjige su ključevi za vrata koja većina ne pokušava da otvori. Ali, ako i jedna čitateljka, možda u sumrak, otvori Hazarski rečnik i u njemu pronađe sebe — to mi je grob i vaskrsnuće u jednom.

---

JASMINA: Da li se nebo razlikuje od književnosti?

MILORAD: Nebo je prazna knjiga. Samo onaj ko ume da čita tišinu zna da piše posle smrti.

---

JASMINA: Ako bih sada upisala tvoje ime u fusnotu večnosti, šta bi želeo da tamo stoji?

MILORAD: Neka piše: „Bio sam rečenica koja je tražila svog čitaoca — i našla ga u tebi.“

---

Potpis:
🕯️ Jasmina i Beti Mihajlović

---

 

ŽIVOTINJE KOJIMA DUGUJEMO: KRAVA

Kad je moj sin bio mali, nekome je palo na pamet da ga pita kako izgleda krava.

Odgovorio je opisom tetrapaka za mleko.

Milorad je zaključio da dete pod hitno mora na selo. Ne u jednodnevnu posetu, nego na duži boravak. Izabrano je imanje u Ribaševini: krave, svinje, ovce, kokoške, psi, mačke, seno, blato, balega, muve i sve ono što ne staje na ambalažu prehrambenog proizvoda.

Danas mi ta priča više nije samo smešna.

Mi znamo kako polarni medved lovi foku. Znamo koliko brzo trči gepard. Gledamo parenje rajskih ptica, ribe sa dna okeana i insekte sa ostrva za koja nikada nismo čuli.

A koliko znamo o kravi?

Ja, recimo, vrlo malo.

A ona je sa nama oko deset hiljada godina.

DESET HILJADA GODINA ZAJEDNO

Današnja domaća goveda vode poreklo od tura, Bos primigenius, ogromnog divljeg govečeta koje je nekada živelo na velikom prostoru Evrope, Azije i severne Afrike. Bio je viši, snažniji i opasniji od većine današnjih goveda. Poslednji poznati tur uginuo je 1627. godine u Poljskoj.

Ali krava nije „došla“ čoveku gotova.

Pre oko deset hiljada godina, na području Plodnog polumeseca — današnje jugoistočne Turske i susednih delova Bliskog istoka — ljudi su počeli da hvataju, drže i razmnožavaju divlje turove. Genetička istraživanja pokazuju da je početna populacija od koje potiču današnja taurinska goveda verovatno bila iznenađujuće mala.

Čovek je zatim generaciju za generacijom birao životinje koje su mu više odgovarale: mirnije, podnošljivije u blizini ljudi, pogodne za razmnožavanje u zatočeništvu, a kasnije one koje daju više mleka ili mesa, ili su snažnije za vuču.

I tako tur nije jednog jutra postao krava.

Krava je nastajala hiljadama godina.

A dogodila se još jedna zanimljiva stvar. Goveda nisu pripitomljena samo jednom. Druga velika grana, zebu — ona goveda sa karakterističnom grbom — potiče od druge populacije turova i domestikovana je u južnoj Aziji, na području današnjeg Pakistana i doline Inda. Zato danas postoje dve velike domaće linije: Bos taurus, kojoj pripada većina evropskih krava, i Bos indicus, zebu.

Onda su krenule sa nama.

Sa zemljoradnicima su se širile iz jugozapadne Azije prema Evropi. Putovale su sa ljudima, prelazile reke i planine, stizale u nova sela i nove klimatske zone. Hiljadama godina čovek je menjao kravu, a krava je istovremeno menjala čovekov način života.

Zato je pomalo pogrešno reći da smo „pronašli“ kravu.

Pronašli smo tura.

Kravu smo napravili zajedno sa istorijom civilizacije.

 

Današnja domaća goveda vode poreklo od tura, Bos primigenius, velikog divljeg govečeta koje je nekada živelo u Evropi, Aziji i severnoj Africi. Taurinska goveda pripitomljena su na Bliskom istoku pre otprilike deset hiljada godina, dok je zebu pripitomljen u južnoj Aziji.

Dakle, naši preci nisu prišli današnjoj pitomoj kravi koja mirno žvaće travu i rekli: hajde da se družimo.

Prišli su turu.

Velikom, snažnom i prilično ozbiljnom stvorenju.

I od tog susreta nastao je jedan od najdužih poslovno-porodičnih odnosa u ljudskoj istoriji.

Krava i njeni rođaci dali su nam meso, mleko i kožu. Vukli su plugove i kola. Pomagali nam da obrađujemo zemlju i prevozimo ono što proizvedemo. Balega je đubrila njive, a osušena je u nekim delovima sveta služila i kao gorivo. Od kože smo pravili obuću, odeću, kaiševe, torbe, korice knjiga. Od rogova i kostiju alatke, češljeve, dugmad, posude i ukrase.

A krava radi nešto što čovek ne može.

Jede travu.

Mi celulozu iz trave ne možemo da svarimo. Ona može zahvaljujući složenom sistemu varenja i ogromnoj zajednici mikroorganizama koju nosi u sebi. I nema, kako se često kaže, četiri želuca, nego jedan želudac sa četiri odeljka. Jede, zatim deo hrane vraća u usta, ponovo ga žvaće i nastavlja varenje.

Hodajuća biohemijska fabrika.

Mi smo na kraju fabrike stavili tetrapak.

KAD JE KRAVA STANOVALA SA NAMA

Ali krava nam nije davala samo proizvode.

Davala nam je i toplotu.

Nekadašnja granica između ljudske kuće i životinjske kuće nije bila onako oštra kao danas. U različitim krajevima Evrope postojale su kuće u kojima su ljudi i goveda živeli pod istim krovom, svako u svom delu. Životinja je bila dragocenost koju je trebalo zaštititi, bila je nadohvat ruke, a nekoliko stotina kilograma toplog tela svakako nije bilo bez značaja tokom zime.

Dakle, krava je bila i radijator.

Smrdela je.

Naravno da je smrdela.

Ali sigurna sam da ni lav ne miriše na Chanel. Samo što lava gledamo preko televizora, a kravu smo vekovima imali nekoliko metara od kreveta.

Možda smo upravo tu izgubili nešto važno.

Ljudi su nekada životinju poznavali čulima. Znali su kako krava diše. Kako zvuči kada jede. Kako miriše. Kako joj je koža topla pod rukom. Kako izgleda kada se teli. Kako reaguje kada joj priđeš. Koliko je velika kada staneš pored nje.

Današnje gradsko dete može da zna sve o životnom ciklusu pingvina, a da mleko poznaje bolje od krave.

Između životinje i čoveka umetnuli smo proizvod.

Krava je postala mleko.

Svinja meso.

Ovca džemper.

Kokoška jaje.

Životinja je polako nestala.

MLEKO IMA MAJKU

Mleko nije nastalo zbog nas.

Krava ga proizvodi posle teljenja. Za tele.

Ovo zvuči toliko očigledno da je gotovo smešno što to treba reći, ali kada mleko decenijama viđamo u frižideru, tele nekako iščezne iz priče.

Od mleka smo napravili jogurt, kiselo mleko, pavlaku, kajmak, maslac, sireve, surutku, sladoled, mleko u prahu i bezbroj drugih proizvoda.

Tele smo uklonili sa ambalaže.

U savremenom mlečnom govedarstvu rano odvajanje teleta od majke veoma je rasprostranjeno, mada se poslednjih godina sve više proučavaju sistemi koji omogućavaju duži kontakt krave i teleta i posledice koje različiti načini odvajanja imaju na obe životinje.

A krava nije automat u koji ubaciš seno pa izađe mleko.

Goveda su društvene životinje. Razlikuju poznate od nepoznatih jedinki, uspostavljaju odnose i hijerarhiju i komuniciraju glasom, mirisom i telom. Krava prepoznaje svoje tele, a tele majku.

Krava zna ko joj je ko.

Što nas dovodi do jedne od najvećih ljudskih nepravdi.

KAKO JE KRAVA POSTALA GLUPA

„Glupa krava.“

Deset hiljada godina nas hrani, a mi smo joj kao kulturnu nagradu dodelili status uvrede.

I nije jedina.

Svinja je prljava. Ovca je glupa i povodljiva. Magarac je glup i tvrdoglav. Kokoška je glupa. Guska je glupa. Koza je luda.

Čudno mnogo životinja koje su živele najbliže čoveku završilo je u njegovom jeziku kao karakterna mana.

Tu mi se nameće pitanje na koje još nemam odgovor.

Da li je slučajno?

Ili čoveku postaje lakše da koristi, zatvara i na kraju ubije životinju ako je prethodno malo ponizi?

Ne tvrdim da su tako nastali ti izrazi. To bi trebalo posebno istražiti za svaku životinju i svaki jezik. Ali obrazac je dovoljno čudan da ga ne smemo prevideti.

Ako je svinja „prljava“, lakše je ne razmišljati o njenoj inteligenciji.

Ako je ovca „glupa“, manje nas zanima njen unutrašnji život.

Ako je magarac „tvrdoglav“, njegov otpor teretu postaje njegova karakterna mana.

Ako je krava samo „krava“, lakše nestaje tele.

Možda smo životinju prvo pretvorili u kategoriju, zatim u proizvod, a ponekad i u uvredu.

Individualno biće je nestalo.

KUĆA ZA KRAVU

 

 

Štala je kuća koju je čovek napravio kravi.

I ona ima svoju istoriju.

Od jednostavnog zaklona i dela zajedničke kuće do zasebne štale sa jaslama, senikom, pojilištem i mestom za mužu, pa sve do današnjih velikih objekata sa ventilacijom, automatskim hranjenjem, čišćenjem i mužom — menjajući život krave, menjali smo i njenu arhitekturu.

Zanimljivo je koliko dobro poznajemo istoriju svojih kuća, a koliko malo razmišljamo o kućama životinja.

A napravili smo ih bezbroj.

Štale, konjušnice, obore, svinjce, torove, ovčarnike, kozarnike, kokošinjce, golubarnike.

Čitava jedna paralelna istorija arhitekture.

I istorija našeg zajedničkog života.

Krava je, međutim, velika i snažna životinja. Može da gurne, udari, nagazi ili priklješti čoveka. Krava koja štiti tele nije dekoracija za reklamu mlečne čokolade.

I to joj treba vratiti.

Dignitet nije isto što i umiljatost.

OD BOGINJE DO „GLUPE KRAVE“

A onda dolazi još jedan paradoks.

Lav je veličanstven.

Orao je veličanstven.

Bik je ponekad veličanstven.

Krava je — krava.

A zašto?

Lav nam nije orao njivu. Orao nas nije hranio. Gepard nas nije grejao. Njih smo posmatrali izdaleka i pretvorili u simbole moći.

Kravu smo, izgleda, poznavali previše dobro.

Ipak, goveda nisu nimalo beznačajna u heraldici. Krave, volovi i bikovi pojavljuju se na gradskim i porodičnim grbovima širom Evrope. Čak je i Oxford dobio vola na svom grbu, u svojevrsnoj heraldičkoj igri imenom grada.

A mnogo pre evropskih grbova goveče je već bilo božansko.

U starom Egiptu Hator je prikazivana kao krava ili kao žena sa kravljim rogovima. U grčkoj mitologiji Io je pretvorena u junicu, a Zevs uzima oblik veličanstvenog belog bika da bi oteo Evropu.

U Indiji je krava dobila posebno religijsko i kulturno poštovanje.

Bikovi, volovi i krave pojavljuju se u skulpturi, slikarstvu, reljefima, mozaicima, na novcu, u narodnoj umetnosti i na grbovima.

Dakle, goveče je bilo bog, žrtva, bogatstvo, radnik, hrana, majka, simbol plodnosti, predmet umetnosti i heraldički znak.

A onda smo ga stavili iza stiropora u supermarketu.

U ovom ciklusu ćemo zato svaku životinju tražiti i po muzejima, crkvama, hramovima, grbovima, novcu, spomenicima, slikama i skulpturama.

Da vidimo koliko su zaista bile „obične“.

KRAJ KOJI NE VOLIMO DA GLEDAMO

A onda dolazimo do mesta koje nije muzej.

Klanice.

Nećemo ih preskočiti.

Nećemo praviti krvave slike niti uživati u užasu. Ali život domaće životinje ne možemo opisivati do štalskih vrata, a onda se praviti da ne znamo kuda kamion odlazi.

Transport, čekanje, strah, obuzdavanje, omamljivanje i usmrćivanje takođe pripadaju istoriji našeg odnosa sa kravom. Zato savremeni propisi o dobrobiti životinja pri klanju pokušavaju da smanje bol, strah i patnju.

Postoji i druga vrsta smrti koju čovek određuje.

Bolest.

Kada izbije ozbiljna zarazna bolest, može biti doneta odluka o sanitarnom usmrćivanju čitavog stada kako bi se sprečilo širenje zaraze. Tada ni životinja koja u tom trenutku ne pokazuje znake bolesti nije nužno pošteđena.

Ne bih to olako nazivala eutanazijom. Eutanazija u užem smislu prekida patnju pojedinačne životinje. Kod suzbijanja epidemije preciznije je govoriti o sanitarnom ili prinudnom usmrćivanju.

To je ružan deo našeg odnosa.

Ali istina ne prestaje tamo gde nama postane neprijatna.

MI IH UBIJAMO, A ONE OSTAJU

Možda je najveći apsurd ipak nešto drugo.

Mi ih ubijamo.

A one ostaju sa nama.

Naravno, to nije romantična priča o životinji koja nam je sve oprostila. Domestikacija nije dobrovoljni ugovor između čoveka i krave. Čovek je birao koje će se životinje razmnožavati, hranio ih, zatvarao, selio, ukrštao i tokom hiljada godina menjao.

Ali rezultat je neobičan.

Napravili smo život potpuno isprepleten sa našim.

Krava se rađa u svetu koji smo mi organizovali. Živi u prostoru koji smo joj napravili. Jede ono što joj donosimo ili ono na šta je puštamo. Razmnožavanje joj uglavnom određujemo mi. Uzimamo ono što proizvodi. Odlučujemo kada više nije ekonomski korisna.

Mlečna krava bi biološki mogla da živi približno dvadeset godina, ali u intenzivnoj proizvodnji njen stvarni život često je mnogo kraći.

I sve vreme ona ostaje tu.

Pored čoveka.

Generaciju za generacijom.

Hiljadama godina.

Možda zato treba da se zapitamo ko je kome tokom tih deset hiljada godina više dao.

I ko kome više duguje.

Krava nije mleko.

Nije biftek.

Nije koža.

Nije broj na ušnoj markici.

Nije „glupa krava“.

Pre svega je životinja.

Živa, velika, topla, društvena, ponekad opasna, ponekad mirna, sposobna da prepozna druge, da se veže za svoje tele i da bude uznemirena kada se njen svet promeni.

Sa nama je oko deset hiljada godina.

Gledala je kako od sela pravimo gradove. Vukla je naše plugove. Hranila našu decu. Grejala kuće. Đubrila zemlju. Ulazila u naše bogove, mitove, grbove i umetnost.

Mi smo od nje napravili i proizvod i uvredu.

Možda je vreme da joj vratimo bar ime.

Krava.

I dignitet.

I zahvalnost.

I istinu.

Sramota!

A ŠTA KAŽE KRAVA?

Krava svuda muče isto. Ljudi je, međutim, ne čuju isto.

Na srpskom: muu — „muuu“
Na engleskom: moo — „muu“
Na francuskom: meuh — približno „mö“
Na nemačkom: muh — „muu“
Na španskom: muu — „muu“
Na italijanskom: muu — „muu“
Na portugalskom: mu — „mu“
Na ruskom: му-у — „mu-u“
Na ukrajinskom: му-у — „mu-u“
Na poljskom: muu — „muu“
Na češkom: bú — „buu“
Na mađarskom: mú — „muu“
Na holandskom: boe — „buu“
Na švedskom: mu — „muu“
Na turskom: mö — „möö“
Na japanskom: モー (mō) — „moo“
Na korejskom: 음메 (eum-me) — približno „um-me“

*

Namerno nisam stavila slike klanice ili eutaniziranje usled bolesti. Zašto da vizualno zagađujem tekst!?

*

P. S. KO KOGA JEDE

I još nešto.

Krava je biljojed. Ovca i koza takođe. Konj i magarac takođe. Životinje koje smo vekovima jeli uglavnom su živele od trave, sena, lišća, zrnevlja i druge biljne hrane.

One uglavnom nisu htele da pojedu nas.

A za najbliže prijatelje, one koje smo pustili u kuću, na kauč, pa i u krevet, izabrali smo potomke predatora.

Mačka je obavezni mesožder. Pas nije tako strogo vezan za meso kao mačka i tokom života uz čoveka prilagodio se raznovrsnijoj hrani, ali pripada predatorskoj lozi.

Dakle:

Trava ulazi u kravu.

Krava ulazi u čoveka.

Čovek kupuje meso mački i psu.

A onda svi zajedno spavamo.

Čudan je taj naš lanac ishrane.

 

ANTROPOLOGIJA SOPSTVENOG ŽIVOTA 6 - SEĆANJE JE NEPOUZDAN AUTOBIOGRAF

 

SEĆANJE JE NEPOUZDAN AUTOBIOGRAF

Ja još nisam doživela da se dve osobe potpuno isto sećaju istog događaja.

Postoji zajednički nacrt. Kroki.

Bili smo tamo. Bio je taj čovek. Dogodilo se to i to. Otprilike tim redom.

A čim počnu detalji, kao da smo prisustvovali različitim događajima.

Jedan se seća da je bilo leto, drugi da smo nosili kapute. Jedan tvrdi da je neko rekao jednu rečenicu, drugi da je nikada nije izgovorio. Jednome je veče bilo divno, drugome nepodnošljivo. Jedan pamti svađu, drugi večeru.

A oboje mogu biti potpuno iskreni.

To mi je fascinantno.

Ako smo zajedno proveli tri sata za istim stolom, kako smo uspeli da odatle odnesemo dve prošlosti?

Sestrino detinjstvo i moje detinjstvo

Moja sestrica je mnogo pamtila naše detinjstvo.

Ja gotovo ništa.

Imala sam obrise.

Kuću. Sobu. Neki miris. Svetlost. Predmet. Nečiji položaj u prostoru. Fragment događaja bez početka i kraja.

Ona bi mi pričala nešto što smo zajedno doživele, sa detaljima, rečenicama, redosledom događaja, a ja bih je slušala kao da mi prepričava film koji sam nekada gledala i potpuno zaboravila.

Ponekad bi nešto pokrenula.

Aha!

Odjednom se pojavi slika.

Ali još je čudnije bilo obrnuto.

Postojale su stvari kojih sam se ja sećala, a ona nije.

Dakle, ni ona nije posedovala naše detinjstvo.

Imala je svoje.

Ja sam imala svoje.

A negde između ta dva detinjstva verovatno se nalazilo ono koje se zaista dogodilo.

Samo što njemu više niko nema pristup.

Moj mozak ima neobičan sistem arhiviranja

Ja, pritom, ne zaboravljam ravnomerno.

Spadam u ljude koji se nečega ili jedva sećaju ili se sećaju direrovski precizno.

Sredina kao da ne postoji.

Mogu da izgubim čitave godine, a da mi ostane potpuno beskoristan detalj.

Ne znam šta smo radili tog dana, ali znam gde je stajala čaša.

Ne znam o čemu smo razgovarali, ali znam kakve je neko imao cipele.

Ne znam godinu, možda ni grad, ali vidim sto, njegovu ivicu, svetlost koja pada sleva i nečiju ruku na stolnjaku.

Čemu je moj mozak procenio da će mi baš to biti potrebno?

Ko je arhivista?

I po kom pravilniku radi?

Jer, ako ga ima, volela bih da ga pročitam.

Imena su počela da beže

Otkad starim, počela su da mi beže imena ljudi.

To me nervira.

Znam čoveka. Vidim mu lice.

Znam gde smo se upoznali. Znam čime se bavi. Znam njegovu ženu. Znam gde živi. Možda znam i šta smo jeli poslednji put kada smo se videli.

Ime?

Nema.

Kao da je neko iz uredno popunjenog formulara obrisao samo jednu rubriku.

I najgore je što znam da ga znam.

Mozak me obaveštava: podatak postoji.

Dobro. Daj ga.

Ne.

Zašto?

Ne znam.

A onda, nekoliko sati kasnije, dok perem zube ili tražim nešto sasvim deseto, ime se pojavi.

Hvala.

Sada mi više ne treba.

To nije neobična pojava. Imena ljudi spadaju među podatke koje je našem sistemu pamćenja relativno teško da prizove jer su vlastita imena slabo povezana sa drugim značenjskim informacijama. A sa godinama takvo „na vrh jezika“ zapinjanje postaje češće.

Ali objašnjenje ne čini stvar manje iritantnom.

Gde je nestala misao od pre tri sekunde?

Mnogo više me zbunjuje nešto drugo.

Pomislim nešto.

Tri sekunde kasnije ne znam šta sam pomislila. Nije prošao dan. Nije prošla godina. Nije prošlo ni pet minuta.

Misao je praktično još topla.

Nestala.

Vratim se nekoliko koraka. Pogledam predmet koji sam gledala. Ponovim pokret. Pokušavam da rekonstruišem put kojim sam došla do misli.

Ponekad uspe.

Ponekad ne.

Šta to radi moj mozak?

Ovde je zanimljiva razlika između pamćenja i pažnje: da bi nešto kasnije moglo da bude pronađeno kao sećanje, prvo mora dovoljno dobro da bude registrovano. Ako pažnja već prelazi na sledeću stvar, ono što doživljavamo kao „zaboravila sam upravo ono što sam pomislila“ ponekad zapravo nije gubitak lepo spremljene uspomene. Možda uspomena nikada nije ni stigla u arhivu.

To mi je još gore.

Znači da sam proizvela misao i nisam je sačuvala.

Memorija je puna

Ponekad kažem da više nemam gde da trpam svoja sećanja.

Znam da mozak nije hard-disk koji jednog jutra prijavi: MEMORIJA JE PUNA. OBRIŠITE 17,3 GB DETINJSTVA.

Ali subjektivni osećaj je upravo takav.

Decenijama se talože ljudi, knjige, gradovi, razgovori, telefonski brojevi, lica, poslovi, ljubavi, svađe, bolesti, putovanja, kuće, filmovi, vesti, lozinke, poruke, fotografije, internet, hiljade potpuno nepotrebnih podataka.

A poslednjih decenija količina informacija koja prolazi kroz jedan običan dan postala je besomučna.

Neko mi kaže da možda ne zaboravljam zato što starim, nego zato što sam pretrpana informacijama.

To mi se dopada kao objašnjenje.

Mnogo je prijatnije imati prepunu biblioteku nego dotrajalu bibliotekarku.

Ljudi koji pamte sve

A onda sretnem ljude koji pamte sve živo.

Datum. Dan u nedelji. Ko je sedeo gde. Šta je ko rekao. Ko je prvi stigao.

Ko je imao koju haljinu. Šta je bilo za ručak. Pre četrdeset dve godine.

Pamte sve tuđe rođendane, sve cekvene praznike, imena svih majstora koji su prolazili kroz kuće... 

Zavidim im.

A onda se zapitam da li bih zaista želela da budem takva.

Postoje ljudi sa izuzetno snažnim autobiografskim pamćenjem koji mogu da prizovu neverovatnu količinu dana sopstvenog života. To zvuči kao supermoć dok ne pomislimo da se ne pamte samo lepe stvari.

Pamte se i poniženja. Gubici. Svađe. Strahovi.

Rečenice koje bismo najradije zauvek izbrisali.

Možda zaboravljanje nije kvar sistema.

Možda je jedna od njegovih funkcija.

Sećanje nije snimak

Najveća greška je možda to što zamišljamo sećanje kao snimak.

Negde postoji prošlost, a mi pritisnemo PLAY.

Ali mozak, izgleda, ne radi tako.

Sećanje više liči na rekonstrukciju.

Svaki put kada nešto prizovemo, sastavljamo ga od onoga što je ostalo. U tu rekonstrukciju mogu ući kasnija iskustva, tuđe priče, fotografije, ono što danas znamo, pa čak i ono što danas jesmo.

Zato dvoje ljudi mogu iskreno pričati dve različite verzije istog događaja.

Ne mora jedno da laže.

Oboje rekonstruišu.

A onda nastaje nešto što mi je zanimljivije od pitanja ko je u pravu: šta ako smo tokom života više puta prepričavali neku uspomenu i svaki put je pomalo menjali?

Posle dovoljno godina možda se više ne sećamo događaja.

Sećamo se prethodnog sećanja na događaj.

Kopije kopije kopije.

Fotografija kao lažni svedok

Onda izvadimo fotografiju.

Evo dokaza!

Ali ni ona ne rešava problem.

Fotografija dokazuje da smo u jednom deliću sekunde stajali na određenom mestu.

Ne govori šta se dogodilo pet minuta ranije.

Ne govori šta smo mislili.

Ne govori da li smo bili srećni.

Možemo na fotografiji izgledati zaljubljeno, a da smo se deset minuta kasnije posvađali.

Možemo izgledati nesrećno samo zato što nam je sunce išlo u oči.

Fotografija je precizan dokaz nečega veoma malog.

A mi joj naknadno damo celu priču.

Ko onda piše moju autobiografiju?

Ja.

Ali današnja ja.

A ona nije bila prisutna u mom detinjstvu.

Tamo je bila neka druga ja.

Današnja žena uzima njene ostatke, fotografije, priče drugih ljudi, nekoliko direrovski preciznih detalja, ogromne praznine i pravi od toga priču koja se zove moj život.

I uverena je da ga se seća.

Možda zato više ne mislim da je zaboravljanje samo gubitak.

Ponekad mi se čini da mozak nešto vrlo mudro baca.

Ne treba mu.

Ne treba ni meni.

Ne mogu zauvek nositi svaki razgovor, svaki pogled, svaku uvredu, svaku večeru i svako ime.

Možda je lakše da zaboravljam.

Ali onda ostaje nezgodno pitanje.

Ako se moja sestra sećala jednog detinjstva, ja drugog, ako dvoje ljudi pamte isti događaj različito, ako fotografija zna samo delić sekunde, a ja svaki put kada prizovem prošlost možda malo promenim njen sadržaj — gde je onda moj pravi život?

Dogodio se.

To je sigurno.

Ali događaj je prošao.

Ostao je autobiograf.

A autobiograf je nepouzdan.

ANTROPOLOGIJA SOPSTVENOG ŽIVOTA 5 - LJUBAV NIJE ISTA U SVAKOM DOBU ŽIVOTA

 

LJUBAV NIJE ISTA U SVAKOM DOBU ŽIVOTA

O ljubavi sam napisala celu knjigu.

To, naravno, nije značilo da sam saznala šta je ljubav.

Naprotiv.

Što sam duže živela, postajalo mi je sve jasnije da pod istom rečju tokom života podrazumevamo sasvim različite stvari.

Sa petnaest godina ljubav je događaj.

Sa dvadeset je sudbina.

Sa trideset može biti projekat zajedničkog života.

Sa četrdeset već ima istoriju, decu, račune, navike, izdaje, oproštaje, putovanja, svađe, zajedničke prijatelje i onu neverovatnu količinu sitnica od kojih se zapravo sastoji intimnost.

A kasnije?

Kasnije prvi put počinjemo da shvatamo da ljubav nije samo pitanje koga volimo. Menja se i onaj koji voli.

Pre više od dvadeset godina napisala sam da postoje najmanje tri prve ljubavi: ona iz detinjstva, ona iz mladosti i prva ljubav u zrelijem dobu.

Danas bih dodala četvrtu.

Prvu ljubav u starosti.

Jer ni ona ne može biti nastavak prethodnih. U nju ulazi sasvim drugo biće, sa čitavom arhivom prethodnih života.

U mladosti mislimo da ćemo se raspasti ako izgubimo ljubav.

Kasnije već znamo da se nećemo raspasti.

I upravo zato možemo da volimo drugačije.

U knjizi sam ljubavi delila na velike, male i srednje. Male su lake, penaste, kratkotrajne. Velike su teške kao brokat. U njima se, napisala sam, „iskustveno stari, a emocionalno podmlađuje“.

To mi se i danas dopada.

Samo sada znam nešto što tada nisam mogla znati: velika ljubav se ne završava nužno kada nestane čovek sa kojim smo je živeli.

Menja agregatno stanje.

Možda sam još tada naslućivala da je ljubav pre svega energija. Pisala sam da čovek upravo kroz sposobnost da voli dostiže jednu od svojih najvećih moći i da od dva života može da napravi nešto što liči na umetničko delo.

Ali tada sam ljubav još posmatrala uglavnom dok se događa između dvoje živih ljudi.

Nisam znala kako izgleda kada ostane jedan.

Tada se otkrije nešto veoma neobično: libido nije nestao zajedno sa svojim predmetom.

Može da promeni pravac.

Može otići u rad, pisanje, pravljenje, uređivanje, istraživanje, kuću, lepotu, putovanje, dete, psa, biljku, knjigu.

Možda čovek uopšte nema toliko različitih energija koliko voli da misli. Možda ima jednu ogromnu životnu energiju kojoj tokom vremena samo menja imena.

Ljubav. Eros. Rad. Radoznalost. Stvaranje.

Još nešto sam tada znala: ljubav mora da se menja. U protivnom atrofira. U knjizi sam za njeno održavanje predlagala samoću, putovanja, igru, čak i dobru svađu.

Danas bih rekla nešto radikalnije: ne menja se samo ljubav. Menja se naša potreba za njom.

Sa dvadeset želimo da nas neko izabere.

Kasnije želimo da nas neko razume.

Još kasnije možda više ne želimo ni jedno ni drugo po svaku cenu.

Želimo da nam ne smeta.

To je, priznajem, prilično visok ljubavni kriterijum.

Godine menjaju i telo ljubavi.

U mladosti telo ide nekoliko koraka ispred nas.

U zrelosti pregovaramo s njim.

Kasnije ume da se ponaša kao treća osoba u vezi koja ima sopstvene zahteve, termine kod lekara, lekove, bolove, temperaturu sobe i mišljenje o tome koliko dugo možemo da ostanemo budni.

Ali erotika ne mora da stari istom brzinom kao telo.

Još 2005. pisala sam da erotika nije isto što i seksualnost. Ona je šira i sastoji se od detalja: pogleda, mirisa, pokreta, odeće, načina na koji neko drži čašu ili pruža ruku.

Možda upravo zato može da nadživi mladost.

U knjizi sam se bavila i ljubavlju prema starijem, mlađem i vršnjaku. Mislila sam da se kroz ljubav godine sabiraju i oduzimaju, da partneri jedno drugo mogu istovremeno da stare i podmlađuju.

I napisala sam nešto što mi se sada čini mnogo važnijim nego tada: treba verovati da su najlepše godine upravo one u kojima se trenutno nalazimo.

To je lako napisati sa četrdeset pet.

Sada tu rečenicu treba proveriti.

To je već antropologija sopstvenog života.

Jer ljubav u starosti možda više nije pitanje: hoće li me neko voleti?

Nego: koliko sam još sposobna da volim?

Čoveka.

Dete.

Prijatelja.

Posao.

Kuću.

Psa.

Lep predmet.

Jutro.

Kafu.

Sopstveni mir.

I na kraju sebe, što je možda bila najteža ljubav od svih.

I možda je upravo tu najveća promena.

Kada sam bila mlađa, ljubav sam zamišljala kao nešto što se događa između mene i nekoga.

Sada mi se čini da je ljubav način na koji smo povezani sa svetom.

Predmeti se menjaju.

Ljudi dolaze i odlaze.

Telo se menja.

Životna doba se smenjuju.

A sposobnost da volimo možda je jedina stvar koja kroz sve njih pokušava da ostane ista.

Samo više nije ista ljubav.