ŽIVOTINJE KOJIMA DUGUJEMO: KRAVA
Kad je moj sin bio mali, nekome je palo na pamet da ga pita kako izgleda krava.
Odgovorio je opisom tetrapaka za mleko.
Milorad je zaključio da dete pod hitno mora na selo. Ne u jednodnevnu posetu, nego na duži boravak. Izabrano je imanje u Ribaševini: krave, svinje, ovce, kokoške, psi, mačke, seno, blato, balega, muve i sve ono što ne staje na ambalažu prehrambenog proizvoda.
Danas mi ta priča više nije samo smešna.
Mi znamo kako polarni medved lovi foku. Znamo koliko brzo trči gepard. Gledamo parenje rajskih ptica, ribe sa dna okeana i insekte sa ostrva za koja nikada nismo čuli.
A koliko znamo o kravi?
Ja, recimo, vrlo malo.
A ona je sa nama oko deset hiljada godina.
DESET HILJADA GODINA ZAJEDNO
Današnja domaća goveda vode poreklo od tura, Bos primigenius, ogromnog divljeg govečeta koje je nekada živelo na velikom prostoru Evrope, Azije i severne Afrike. Bio je viši, snažniji i opasniji od većine današnjih goveda. Poslednji poznati tur uginuo je 1627. godine u Poljskoj.
Ali krava nije „došla“ čoveku gotova.
Pre oko deset hiljada godina, na području Plodnog polumeseca — današnje jugoistočne Turske i susednih delova Bliskog istoka — ljudi su počeli da hvataju, drže i razmnožavaju divlje turove. Genetička istraživanja pokazuju da je početna populacija od koje potiču današnja taurinska goveda verovatno bila iznenađujuće mala.
Čovek je zatim generaciju za generacijom birao životinje koje su mu više odgovarale: mirnije, podnošljivije u blizini ljudi, pogodne za razmnožavanje u zatočeništvu, a kasnije one koje daju više mleka ili mesa, ili su snažnije za vuču.
I tako tur nije jednog jutra postao krava.
Krava je nastajala hiljadama godina.
A dogodila se još jedna zanimljiva stvar. Goveda nisu pripitomljena samo jednom. Druga velika grana, zebu — ona goveda sa karakterističnom grbom — potiče od druge populacije turova i domestikovana je u južnoj Aziji, na području današnjeg Pakistana i doline Inda. Zato danas postoje dve velike domaće linije: Bos taurus, kojoj pripada većina evropskih krava, i Bos indicus, zebu.
Onda su krenule sa nama.
Sa zemljoradnicima su se širile iz jugozapadne Azije prema Evropi. Putovale su sa ljudima, prelazile reke i planine, stizale u nova sela i nove klimatske zone. Hiljadama godina čovek je menjao kravu, a krava je istovremeno menjala čovekov način života.
Zato je pomalo pogrešno reći da smo „pronašli“ kravu.
Pronašli smo tura.
Kravu smo napravili zajedno sa istorijom civilizacije.
Današnja domaća goveda vode poreklo od tura, Bos primigenius, velikog divljeg govečeta koje je nekada živelo u Evropi, Aziji i severnoj Africi. Taurinska goveda pripitomljena su na Bliskom istoku pre otprilike deset hiljada godina, dok je zebu pripitomljen u južnoj Aziji.
Dakle, naši preci nisu prišli današnjoj pitomoj kravi koja mirno žvaće travu i rekli: hajde da se družimo.
Prišli su turu.
Velikom, snažnom i prilično ozbiljnom stvorenju.
I od tog susreta nastao je jedan od najdužih poslovno-porodičnih odnosa u ljudskoj istoriji.
Krava i njeni rođaci dali su nam meso, mleko i kožu. Vukli su plugove i kola. Pomagali nam da obrađujemo zemlju i prevozimo ono što proizvedemo. Balega je đubrila njive, a osušena je u nekim delovima sveta služila i kao gorivo. Od kože smo pravili obuću, odeću, kaiševe, torbe, korice knjiga. Od rogova i kostiju alatke, češljeve, dugmad, posude i ukrase.
A krava radi nešto što čovek ne može.
Jede travu.
Mi celulozu iz trave ne možemo da svarimo. Ona može zahvaljujući složenom sistemu varenja i ogromnoj zajednici mikroorganizama koju nosi u sebi. I nema, kako se često kaže, četiri želuca, nego jedan želudac sa četiri odeljka. Jede, zatim deo hrane vraća u usta, ponovo ga žvaće i nastavlja varenje.
Hodajuća biohemijska fabrika.
Mi smo na kraju fabrike stavili tetrapak.
KAD JE KRAVA STANOVALA SA NAMA
Ali krava nam nije davala samo proizvode.
Davala nam je i toplotu.
Nekadašnja granica između ljudske kuće i životinjske kuće nije bila onako oštra kao danas. U različitim krajevima Evrope postojale su kuće u kojima su ljudi i goveda živeli pod istim krovom, svako u svom delu. Životinja je bila dragocenost koju je trebalo zaštititi, bila je nadohvat ruke, a nekoliko stotina kilograma toplog tela svakako nije bilo bez značaja tokom zime.
Dakle, krava je bila i radijator.
Smrdela je.
Naravno da je smrdela.
Ali sigurna sam da ni lav ne miriše na Chanel. Samo što lava gledamo preko televizora, a kravu smo vekovima imali nekoliko metara od kreveta.
Možda smo upravo tu izgubili nešto važno.
Ljudi su nekada životinju poznavali čulima. Znali su kako krava diše. Kako zvuči kada jede. Kako miriše. Kako joj je koža topla pod rukom. Kako izgleda kada se teli. Kako reaguje kada joj priđeš. Koliko je velika kada staneš pored nje.
Današnje gradsko dete može da zna sve o životnom ciklusu pingvina, a da mleko poznaje bolje od krave.
Između životinje i čoveka umetnuli smo proizvod.
Krava je postala mleko.
Svinja meso.
Ovca džemper.
Kokoška jaje.
Životinja je polako nestala.
MLEKO IMA MAJKU
Mleko nije nastalo zbog nas.
Krava ga proizvodi posle teljenja. Za tele.
Ovo zvuči toliko očigledno da je gotovo smešno što to treba reći, ali kada mleko decenijama viđamo u frižideru, tele nekako iščezne iz priče.
Od mleka smo napravili jogurt, kiselo mleko, pavlaku, kajmak, maslac, sireve, surutku, sladoled, mleko u prahu i bezbroj drugih proizvoda.
Tele smo uklonili sa ambalaže.
U savremenom mlečnom govedarstvu rano odvajanje teleta od majke veoma je rasprostranjeno, mada se poslednjih godina sve više proučavaju sistemi koji omogućavaju duži kontakt krave i teleta i posledice koje različiti načini odvajanja imaju na obe životinje.
A krava nije automat u koji ubaciš seno pa izađe mleko.
Goveda su društvene životinje. Razlikuju poznate od nepoznatih jedinki, uspostavljaju odnose i hijerarhiju i komuniciraju glasom, mirisom i telom. Krava prepoznaje svoje tele, a tele majku.
Krava zna ko joj je ko.
Što nas dovodi do jedne od najvećih ljudskih nepravdi.
KAKO JE KRAVA POSTALA GLUPA
„Glupa krava.“
Deset hiljada godina nas hrani, a mi smo joj kao kulturnu nagradu dodelili status uvrede.
I nije jedina.
Svinja je prljava. Ovca je glupa i povodljiva. Magarac je glup i tvrdoglav. Kokoška je glupa. Guska je glupa. Koza je luda.
Čudno mnogo životinja koje su živele najbliže čoveku završilo je u njegovom jeziku kao karakterna mana.
Tu mi se nameće pitanje na koje još nemam odgovor.
Da li je slučajno?
Ili čoveku postaje lakše da koristi, zatvara i na kraju ubije životinju ako je prethodno malo ponizi?
Ne tvrdim da su tako nastali ti izrazi. To bi trebalo posebno istražiti za svaku životinju i svaki jezik. Ali obrazac je dovoljno čudan da ga ne smemo prevideti.
Ako je svinja „prljava“, lakše je ne razmišljati o njenoj inteligenciji.
Ako je ovca „glupa“, manje nas zanima njen unutrašnji život.
Ako je magarac „tvrdoglav“, njegov otpor teretu postaje njegova karakterna mana.
Ako je krava samo „krava“, lakše nestaje tele.
Možda smo životinju prvo pretvorili u kategoriju, zatim u proizvod, a ponekad i u uvredu.
Individualno biće je nestalo.
KUĆA ZA KRAVU
Štala je kuća koju je čovek napravio kravi.
I ona ima svoju istoriju.
Od jednostavnog zaklona i dela zajedničke kuće do zasebne štale sa jaslama, senikom, pojilištem i mestom za mužu, pa sve do današnjih velikih objekata sa ventilacijom, automatskim hranjenjem, čišćenjem i mužom — menjajući život krave, menjali smo i njenu arhitekturu.
Zanimljivo je koliko dobro poznajemo istoriju svojih kuća, a koliko malo razmišljamo o kućama životinja.
A napravili smo ih bezbroj.
Štale, konjušnice, obore, svinjce, torove, ovčarnike, kozarnike, kokošinjce, golubarnike.
Čitava jedna paralelna istorija arhitekture.
I istorija našeg zajedničkog života.
Krava je, međutim, velika i snažna životinja. Može da gurne, udari, nagazi ili priklješti čoveka. Krava koja štiti tele nije dekoracija za reklamu mlečne čokolade.
I to joj treba vratiti.
Dignitet nije isto što i umiljatost.
OD BOGINJE DO „GLUPE KRAVE“
A onda dolazi još jedan paradoks.
Lav je veličanstven.
Orao je veličanstven.
Bik je ponekad veličanstven.
Krava je — krava.
A zašto?
Lav nam nije orao njivu. Orao nas nije hranio. Gepard nas nije grejao. Njih smo posmatrali izdaleka i pretvorili u simbole moći.
Kravu smo, izgleda, poznavali previše dobro.
Ipak, goveda nisu nimalo beznačajna u heraldici. Krave, volovi i bikovi pojavljuju se na gradskim i porodičnim grbovima širom Evrope. Čak je i Oxford dobio vola na svom grbu, u svojevrsnoj heraldičkoj igri imenom grada.
A mnogo pre evropskih grbova goveče je već bilo božansko.
U starom Egiptu Hator je prikazivana kao krava ili kao žena sa kravljim rogovima. U grčkoj mitologiji Io je pretvorena u junicu, a Zevs uzima oblik veličanstvenog belog bika da bi oteo Evropu.
U Indiji je krava dobila posebno religijsko i kulturno poštovanje.
Bikovi, volovi i krave pojavljuju se u skulpturi, slikarstvu, reljefima, mozaicima, na novcu, u narodnoj umetnosti i na grbovima.
Dakle, goveče je bilo bog, žrtva, bogatstvo, radnik, hrana, majka, simbol plodnosti, predmet umetnosti i heraldički znak.
A onda smo ga stavili iza stiropora u supermarketu.
U ovom ciklusu ćemo zato svaku životinju tražiti i po muzejima, crkvama, hramovima, grbovima, novcu, spomenicima, slikama i skulpturama.
Da vidimo koliko su zaista bile „obične“.
KRAJ KOJI NE VOLIMO DA GLEDAMO
A onda dolazimo do mesta koje nije muzej.
Klanice.
Nećemo ih preskočiti.
Nećemo praviti krvave slike niti uživati u užasu. Ali život domaće životinje ne možemo opisivati do štalskih vrata, a onda se praviti da ne znamo kuda kamion odlazi.
Transport, čekanje, strah, obuzdavanje, omamljivanje i usmrćivanje takođe pripadaju istoriji našeg odnosa sa kravom. Zato savremeni propisi o dobrobiti životinja pri klanju pokušavaju da smanje bol, strah i patnju.
Postoji i druga vrsta smrti koju čovek određuje.
Bolest.
Kada izbije ozbiljna zarazna bolest, može biti doneta odluka o sanitarnom usmrćivanju čitavog stada kako bi se sprečilo širenje zaraze. Tada ni životinja koja u tom trenutku ne pokazuje znake bolesti nije nužno pošteđena.
Ne bih to olako nazivala eutanazijom. Eutanazija u užem smislu prekida patnju pojedinačne životinje. Kod suzbijanja epidemije preciznije je govoriti o sanitarnom ili prinudnom usmrćivanju.
To je ružan deo našeg odnosa.
Ali istina ne prestaje tamo gde nama postane neprijatna.
MI IH UBIJAMO, A ONE OSTAJU
Možda je najveći apsurd ipak nešto drugo.
Mi ih ubijamo.
A one ostaju sa nama.
Naravno, to nije romantična priča o životinji koja nam je sve oprostila. Domestikacija nije dobrovoljni ugovor između čoveka i krave. Čovek je birao koje će se životinje razmnožavati, hranio ih, zatvarao, selio, ukrštao i tokom hiljada godina menjao.
Ali rezultat je neobičan.
Napravili smo život potpuno isprepleten sa našim.
Krava se rađa u svetu koji smo mi organizovali. Živi u prostoru koji smo joj napravili. Jede ono što joj donosimo ili ono na šta je puštamo. Razmnožavanje joj uglavnom određujemo mi. Uzimamo ono što proizvodi. Odlučujemo kada više nije ekonomski korisna.
Mlečna krava bi biološki mogla da živi približno dvadeset godina, ali u intenzivnoj proizvodnji njen stvarni život često je mnogo kraći.
I sve vreme ona ostaje tu.
Pored čoveka.
Generaciju za generacijom.
Hiljadama godina.
Možda zato treba da se zapitamo ko je kome tokom tih deset hiljada godina više dao.
I ko kome više duguje.
Krava nije mleko.
Nije biftek.
Nije koža.
Nije broj na ušnoj markici.
Nije „glupa krava“.
Pre svega je životinja.
Živa, velika, topla, društvena, ponekad opasna, ponekad mirna, sposobna da prepozna druge, da se veže za svoje tele i da bude uznemirena kada se njen svet promeni.
Sa nama je oko deset hiljada godina.
Gledala je kako od sela pravimo gradove. Vukla je naše plugove. Hranila našu decu. Grejala kuće. Đubrila zemlju. Ulazila u naše bogove, mitove, grbove i umetnost.
Mi smo od nje napravili i proizvod i uvredu.
Možda je vreme da joj vratimo bar ime.
Krava.
I dignitet.
I zahvalnost.
I istinu.
Sramota!
A ŠTA KAŽE KRAVA?
Krava svuda muče isto. Ljudi je, međutim, ne čuju isto.
Na srpskom: muu — „muuu“
Na engleskom: moo — „muu“
Na francuskom: meuh — približno „mö“
Na nemačkom: muh — „muu“
Na španskom: muu — „muu“
Na italijanskom: muu — „muu“
Na portugalskom: mu — „mu“
Na ruskom: му-у — „mu-u“
Na ukrajinskom: му-у — „mu-u“
Na poljskom: muu — „muu“
Na češkom: bú — „buu“
Na mađarskom: mú — „muu“
Na holandskom: boe — „buu“
Na švedskom: mu — „muu“
Na turskom: mö — „möö“
Na japanskom: モー (mō) — „moo“
Na korejskom: 음메 (eum-me) — približno „um-me“
*
Namerno nisam stavila slike klanice ili eutaniziranje usled bolesti. Zašto da vizualno zagađujem tekst!?
*
P. S. KO KOGA JEDE
I još nešto.
Krava je biljojed. Ovca i koza takođe. Konj i magarac takođe. Životinje koje smo vekovima jeli uglavnom su živele od trave, sena, lišća, zrnevlja i druge biljne hrane.
One uglavnom nisu htele da pojedu nas.
A za najbliže prijatelje, one koje smo pustili u kuću, na kauč, pa i u krevet, izabrali smo potomke predatora.
Mačka je obavezni mesožder. Pas nije tako strogo vezan za meso kao mačka i tokom života uz čoveka prilagodio se raznovrsnijoj hrani, ali pripada predatorskoj lozi.
Dakle:
Trava ulazi u kravu.
Krava ulazi u čoveka.
Čovek kupuje meso mački i psu.
A onda svi zajedno spavamo.
Čudan je taj naš lanac ishrane.
