SA PIJACE JE ZDRAVIJE
Postoje rečenice koje se ne dokazuju.
One se znaju.
Jedna od njih glasi: sa pijace je zdravije.
Ako je paradajz nepravilan, zdrav je. Ako na krompiru ima zemlje, još bolje. Ako je jabuka sitna i malo kvrgava, sigurno je neprskana. Ako je u njoj crv — to je već gotovo potvrda kvaliteta.
A ako prodavac kaže: „Domaće, gospođo!“ Dalja pitanja gotovo su nepristojna.
Ne znam sasvim kada je zemlja i u moderno vreme postala sertifikat zdravstvene ispravnosti.
Idem putem. Pored puta kukuruzište.
Kukuruz raste iz zemlje, kao što je red. Sasvim prirodno.
Oko njega bačeno đubre. Plastične kese. Flaše. Konzerve. Ko zna šta je završilo u zemlji i vodi. Psi ulaze u kukuruzište i zapišavaju ga. Ptice sleću i kljucaju. Neke su zdrave, neke možda nisu. Insekti mile. Glodari prolaze noću.
Pada kiša. Duva vetar. Dolaze životinje. Dolaze ljudi.
Sve je to potpuno prirodno.
Samo nisam sigurna otkud zaključak da je zato i zdravo.
Ili sam ja paranoična?
Naravno, to ne znači da je kukuruz iz tog polja nezdrav. Možda je odličan.
Ne znamo.
I upravo je u tome stvar.
Ne znamo čime je biljka tretirana. Ne znamo kakva je voda kojom je zalivana. Ne znamo šta je u zemlji. Ne znamo kada je ubrana, gde je stajala, ko ju je dodirivao i kako je prevezena.
Ali vidimo malo zemlje na korenu i naš mozak kaže:
PRIRODA.
A priroda kaže: ZDRAVLJE.
Tu sam ja, priznajem, na sasvim drugoj strani.
Moja privatna predstava idealne hrane liči na naučnofantastični film.
Hidroponika.
Biljke uredno poređane u velikom zatvorenom stakleniku. Bez zemlje. Kontrolisana voda. Kontrolisana ishrana biljke. Kontrolisani uslovi. Što manje slučajnosti. Što manje svega što je upravo proletelo, dopuzalo, iscurelo, palo s neba ili ostalo iza nekoga ko je tuda prošao.
Najradije bih da moj paradajz nikada nije video njivu.
Ali tu počinje moja sopstvena nebuloza.
Jer ni hidroponsko ne znači automatski zdravo.
Kontrolisani uslovi mogu da smanje neke rizike i omoguće precizniju kontrolu proizvodnje, ali nisu čarobna zaštita od mikroorganizama, kontaminirane vode, ljudske greške ili loše higijene.
Drugim rečima: ja sam samo zamenila jednu sliku sigurnosti drugom.
Neko veruje blatnjavoj šargarepi.
Ja verujem stakleniku.
A onda odlazim u supermarket. Tamo mi je nekako lakše.
Sve je oprano. Poređano. Upakovano. Postoji deklaracija. Postoji rok. Postoji proizvođač. Postoji frižider. Paradajz izgleda kao da je završio osnovnu obuku iz higijene.
I osećam se sigurnije.
Osećam.
To je važna reč.
Jer ni celofan nije laboratorijski nalaz.
Pijaca može imati odličnu hranu.
Supermarket može imati lošu.
Mali proizvođač može raditi besprekorno.
Veliki proizvođač može pogrešiti.
Hidroponski staklenik može biti izvanredno kontrolisan. A može imati problem.
Opet smo stigli do one dosadne reči koja tako loše izgleda u naslovima: zavisi.
Možda nas, zapravo, najviše privlači ono što možemo da vidimo.
Na pijaci vidimo baku, drvenu gajbicu i zemlju na krompiru — i vidimo prirodu.
U supermarketu vidimo plastiku, svetlo, etiketu i uniformu — i vidimo kontrolu.
U stakleniku vidimo cevi, belinu i tehnologiju — i ja vidim sigurnost.
A ništa od toga samo po sebi nije dokaz.
Zato bih možda umesto pitanja: „Da li je bolje sa pijace ili iz supermarketa?“
postavila drugo: „Šta mi zapravo znamo o hrani koju upravo držimo u ruci?“
Vrlo malo.
I eto još jedne nebuloze.
Zemlja na šargarepi nije sertifikat kvaliteta.
Ali nije ni celofan oko nje.
