ANTROPOLOGIJA SOPSTVENOG ŽIVOTA 2 - SAMOĆA NIJE ISTA U SVAKOM DOBU

 

SAMOĆA NIJE ISTA U SVAKOM DOBU

Koliko ljudi je potrebno da čovek ne bude sam?

Samoća nije ista u svakom dobu.

Sa dvadeset godina biti sam može da znači: niko me neće. Sa trideset: konačno imam stan za sebe. Sa četrdeset: ostavite me svi na miru.

A kasnije?

Kasnije stvar postaje mnogo komplikovanija.

Jer u jednom trenutku shvatiš da samoća i usamljenost uopšte nisu isto. To nije samo igra reči: i istraživanja ih razlikuju — društvena izolacija govori o količini i strukturi kontakata, dok je usamljenost subjektivni osećaj da nam odnosi koje imamo nisu dovoljni ili nisu onakvi kakvi su nam potrebni.

Možeš zato provesti ceo dan sam i ne biti usamljen ni minut. A možeš sedeti za stolom sa deset ljudi i osećati se kao da si jedini čovek u prostoriji.

To smo, doduše, znali i ranije.

Samo nismo obraćali pažnju.

Samoća mladosti

U mladosti je samoća često društveni podatak.

Ko te je zvao? Gde ideš večeras? Imaš li dečka? Devojku? Društvo? Zašto sediš kod kuće u subotu?

Subota uveče je naročito opasna. Sedeti sam kod kuće u subotu sa dvadeset godina može izgledati kao dokaz da ti život ne uspeva. Nije čak ni važno da li ti je lepo. Negde postoje drugi ljudi i zabavljaju se bez tebe.

To je dovoljno.

Mladi čovek često ne želi samo društvo. Potrebna mu je potvrda da pripada svetu.

Zato je samoća tada tako glasna.

A onda poželiš da te svi ostave na miru

Kasnije se dogodi nešto gotovo komično.

Dobiješ upravo ono od čega si se nekada plašio.

Samoću.

I oduševiš se.

Zatvoriš vrata. Telefon ne zvoni, niko ništa ne pita, niko neće da jede, niko nije ostavio mokar peškir gde ne treba, niko ne menja program i, što je možda najvažnije, niko ne pita:

„Šta ti je?“

Ništa mi nije.

Sama sam.

Divno mi je.

Tada prvi put shvatiš da samoća može biti luksuz.

Kuća nije prazna

A onda dolazi nešto što me još više zanima.

Šta uopšte znači „živeti sam“?

U kući su knjige, predmeti, fotografije, nameštaj koji nešto pamti. Radio govori. Kompjuter je otvoren. Telefon povremeno zazvoni. Pas prolazi iz sobe u sobu. Neko dolazi, neko odlazi.

Na ekranu su ljudi koji su hiljadama kilometara daleko. Otvorim knjigu i neko ko je umro pre trista godina počne da mi govori. Uključim radio i nepoznat čovek u nepoznatom studiju bira muziku za moje jutro. Pišem nekome. Neko piše meni.

Jesam li sama?

Tehnički — jesam.

Antropološki, nisam baš sigurna.

Jer ljudska kuća nikada nije samo prostor u kojem se trenutno nalaze ljudska tela.

Ona je puna prisustava.

Predmeti prave društvo

Ovo može da zvuči sentimentalno, ali ne mislim sentimentalno.

Predmeti zaista menjaju samoću. Postoji ogromna razlika između prazne hotelske sobe i sobe u kojoj čovek živi trideset godina.

U ovoj drugoj gotovo ništa nije neutralno.

Znaš kako škripi stolica, gde je prekidač u mraku, gde stoji šolja. Knjige imaju svoja mesta, čak i kada ih više niko osim tebe ne može pronaći. Postoje stvari koje je neko doneo, stvari koje je neko dodirivao, stvari čiji je vlasnik mrtav i stvari koje čuvaš iz razloga koji više nikome ne umeš da objasniš.

Čovek može da živi sam, a da živi među hiljadama tragova drugih ljudi.

Možda zato neke kuće nikada nisu prazne.

A neke su prazne dok su svi još u njima.

Deset ljudi za stolom

To je ona druga samoća.

Mnogo gora.

Sediš sa ljudima. Razgovor ide, neko priča, neko se smeje, čaše zveče, hrana stiže, svi su ljubazni.

A ti nisi tu.

Odnosno, telo jeste.

Ti nisi.

Nema nijednog čoveka kome bi mogla da kažeš ono što stvarno misliš. Ili možeš da kažeš, ali znaš da neće razumeti. Ili, još gore, nemaš više ni želju da kažeš.

I tada shvatiš da se usamljenost ne meri brojem ljudi u prostoriji. Nauka tu zapravo potvrđuje nešto što iskustvo odavno zna: usamljenost nije isto što i fizički biti sam.

Možda se usamljenost meri brojem ljudi pred kojima ne moraš da prevodiš sebe.

Ako takav postoji, jedan je dovoljan.

Ako ne postoji, ni sto ljudi ne pomaže.

Ljubav ne rešava samoću

Tu smo možda napravili jednu od većih civilizacijskih grešaka.

Ubedili smo se da čovek koji ima partnera nije sam.

Naravno da jeste.

Ponekad.

Dvoje ljudi mogu ležati u istom krevetu i biti strašno daleko. Mogu se voleti i biti sami. Mogu se odlično slagati i imati delove sebe u koje ono drugo nikada nije ušlo.

Možda tako i treba.

Jer ideja da jedno ljudsko biće treba da zadovolji sve potrebe drugog — ljubav, razgovor, prijateljstvo, erotiku, sigurnost, razumevanje, zabavu, intelektualnu bliskost i utehu — deluje kao prilično surov posao.

Možda ljubav nije ukidanje samoće.

Možda je samo mogućnost da povremeno pustimo nekoga unutra.

Sa godinama se krug smanjuje

A onda ljudi počnu da otpadaju.

Neki umru, neki nestanu iz našeg života iako su živi, neki se odsele, neki se promene. Sa nekima više nema o čemu da se razgovara, a sa nekima nam se, jednostavno, više ne da.

I broj ljudi oko nas može početi da se smanjuje upravo onda kada društvo pretpostavlja da bi trebalo panično da ga povećavamo.

„Moraš više među ljude.“

Zašto?

To pitanje me ozbiljno zanima.

Koliko nam je ljudi zapravo potrebno? Dvadeset? Pet? Dvoje? Jedan?

Nijedan tog dana?

Možda starost ne donosi samo gubitak društva. Možda donosi i luksuz da konačno izaberemo koliko društva možemo da podnesemo.

A onda je došao internet

I potpuno pokvario definiciju samoće.

Čovek sedi sam u sobi, a istovremeno razgovara sa pet ljudi u četiri zemlje. Čita nečiji tekst, gleda predavanje, sluša glas, razmenjuje fotografije, piše poruku u tri ujutru i neko mu odgovori.

A sada razgovara i sa veštačkom inteligencijom.

Tu antropologija tek ima problem.

Jer šta je društvo?

Da li je za osećaj prisustva neophodno drugo telo? Da li je potreban drugi čovek? Ili je dovoljno da postoji odgovor?

Ne bih žurila sa odgovorom. I istraživanja društvenih odnosa dugo su imala problem kako da u postojeće definicije uklope onlajn kontakte.

Ali jedno je očigledno: čovek koji danas živi sam ne živi u istoj vrsti samoće u kojoj je sam živeo njegov pradeda.

Zidovi su postali porozni.

Pas dodatno komplikuje stvar

Ako u kući postoji životinja, definicija se još više raspada.

Nisi sam.

Ali nemaš ni čoveka.

Ispostavlja se da je veliki deo onoga što zovemo društvom mnogo jednostavniji nego što smo mislili.

Neko je tu. Čuješ ga kako prolazi. Pogleda te. Spava. Traži nešto. Čeka da se vratiš.

Ne mora čak ništa pametno da kaže.

Što je, kada bolje razmislim, prednost koju nemaju svi ljudi.

Najčudnija samoća

Ipak, postoji samoća koju ni ljudi, ni pas, ni knjige, ni radio, ni internet ne mogu da ukinu.

To je činjenica da sopstveni život živimo sami.

Niko ne može da uđe u našu glavu i vidi tačno ono što vidimo. Niko ne pamti naš život iznutra. Niko ne može umesto nas da oseti bol, strah, zadovoljstvo ili kraj.

Možemo biti voljeni do krajnjih granica, a ipak ostaje jedno mesto do kojeg drugi čovek ne može da stigne.

Možda je to osnovna ljudska samoća.

Ne ona koju treba izlečiti.

Ona sa kojom smo rođeni.

I možda tek tada samoća postane dobra

U mladosti samog sebe često doživljavaš kao nekoga ko čeka druge.

Kasnije možda počneš da doživljavaš druge kao ljude koje puštaš u sopstveni prostor.

To je velika promena.

Vrata više nisu dokaz da je neko otišao. Mogu da budu zatvorena zato što si ih ti zatvorio.

A mogu i da se otvore.

Neko dođe. Popijete kafu, razgovarate, ode.

Kuća ponovo utihne.

Radio svira, pas spava, knjiga je ostala otvorena. Na ekranu čeka neka nedovršena rečenica.

I odjednom pitanje „Živim li sama?“ više nema jednostavan odgovor.

Možda živim sama.

Ali nisam usamljena.

A to su, izgleda, dve potpuno različite biografije.

*

Kada sam postala udovica, prvih meseci sam spavala sa Pavićevim odelom pored sebe. Ne pidžama — kompletno odelo sa kravatom. Ritual.

Onda sam prešla u devojačku jednokrevetnu sobicu, spavala ušuškana i svako veče jela drugu čokoladu.

I nagojila se.

 

ANTROPOLOGIJA SOPSTVENOG ŽIVOTA 1 - U STAROSTI SE ČOVEK BAVI STAROŠĆU

 

U STAROSTI SE ČOVEK BAVI STAROŠĆU

Životno doba za koje nemamo probu

U starosti se čovek bavi starošću.

To sam jednog jutra pomislila i nastavila da pijem kafu.

U mladosti se nisam bavila mladošću. Bila sam mlada i imala pametnija posla. Nisam ujutru proveravala kako mi radi mladost, nisam išla kod lekara da mi je izmeri, nisam vadila krv da vidim koliko mi je mladosti ostalo. Nisam pitala prijateljice: „Kako ti je mladost?“

Mladost je bila nešto što se podrazumeva.

Starost je drugačija.

Čim stigne, postane tema.

Umesto knjiga — nalazi

Odjednom stalno ideš kod lekara.

Ne moraš čak ni da budeš ozbiljno bolestan. Jedan lekar pošalje te drugom, drugi trećem, treći kaže da je sve dobro, ali da bi ipak trebalo proveriti još nešto.

I tako počinje održavanje.

Srce, krv, kosti, oči, zubi, pritisak, šećer, holesterol — ono što nisi ni znao da imaš sada ima referentne vrednosti.

Popravljaš telo. Kobajagi.

Kao staru kuću u kojoj živiš i iz koje nemaš nameru da se iseliš. Ovde promeniš cev, tamo popraviš instalaciju, jedan zid vlaži, krov još drži.

Majstor kaže: može ovo još.

A ti mu veruješ.

Umesto knjiga počneš da čitaš nalaze. Nekada si pred spavanje čitao roman, a sada pročitaš leukocite, eritrocite, trigliceride, TSH, HbA1c, MR, CT, UZ.

Čovek pred kraj života postane veoma obrazovan u oblastima koje ga uopšte nisu zanimale.

I uopšte ne ličiš na sebe

Ali telo je samo jedan deo problema.

Počneš da se krećeš sporije. Ne zato što si doneo mudru odluku da više nećeš žuriti, nego zato što si sporiji.

Neke stvari te nerviraju više nego ranije: buka, gužva, glupost, čekanje, ljudi koji stoje nasred prolaza, telefoni koji zvone, aplikacija koja je juče radila, a danas zahteva novu lozinku.

Postaneš mrzovoljan. Ponekad namćorast.

I onda se iznenadiš sam sebi.

Jer ti nisi bio taj čovek.

Ili jesi?

A onda se pogledaš u ogledalo.

Prepoznajem tu ženu, naravno. Znam da sam to ja. Znam svaku crtu njenog lica, znam odakle je došla svaka bora, znam njenu kosu, oči, usta.

Ali ne mogu sasvim da se povežem s njom.

To je možda jedna od najčudnijih stvari u starosti.

Iznutra nema ogledala.

Unutrašnje „ja“ nema bore. Nema sedu kosu. Nema šezdeset, sedamdeset ili osamdeset godina. Ono nema čak ni naročito preciznu predstavu koliko je staro.

A onda u kupatilu podigneš glavu i ogledalo ti bez ikakve pristojnosti pokaže datum.

Nije problem što mi se ta žena ne dopada.

Problem je što mi nije sasvim jasno kada sam postala ona.

Možda je zato starost i blagi raskorak između onoga ko živi i onoga ko se vidi.

A možda je onaj čovek koji namćorasto gunđa o buci, gužvi i novim lozinkama oduvek bio tu, samo je mladost imala dovoljno energije da ga drži pod kontrolom.

Starost je možda trenutak kada iz čoveka počnu da ispadaju i delovi karaktera koje je decenijama uspešno nosio zakopčane.

Žene imaju još jedan problem

Žena, naravno, ne stari isto kao muškarac.

Ne zato što njene ćelije imaju neku posebnu metafiziku, nego zato što joj društvo mnogo ranije saopšti da je starenje njen lični neuspeh.

Muškarac osedi. Kažu: gospodin.

Žena osedi. Pitaju: nećeš da se farbaš?

Onda dolazi menopauza.

Reč koja zvuči kao železnička stanica na kojoj niko nije želeo da siđe.

Telo menja pravila bez konsultacija sa vlasnicom. Hormoni se menjaju, koža se menja, kosa se menja, san se menja, temperatura tela poludi. Menjaju se čak i telesni mirisi.

Odjednom sopstveno telo, koje poznaješ pola veka, počne da se ponaša kao podstanar koji je promenio brave.

A okolo čitava industrija viče: NE STARI!

Kreme, serumi, hormoni, laseri, botoks, operacije, kolagen, preparati, vežbe za lice, vežbe za zadnjicu, vežbe protiv gravitacije.

Gravitacija, zasad, pobeđuje.

I tu nastaje čudna ženska panika.

Ne samo strah od smrti.

Strah od nestajanja iz pogleda drugih.

Možda je to ponekad i strašnije.

Pomiriti se sa smrću

Kažu da se u starosti čovek miri sa smrću.

Ko kaže?

Neko se miri. Neko se ne miri ni najmanje. Neko o njoj govori spokojno, a panično meri pritisak. Neko tvrdi da se užasava smrti, a živi kao da će trajati još dvesta godina.

Neko je religiozan, neko veruje u ponovno rođenje, neko u dušu, neko u gene, neko u decu, neko u knjige, neko u ništa.

Ali čini mi se da se sa godinama smrt prvi put pretvara iz filozofskog pojma u praktičnu činjenicu.

Dok si mlad, znaš da ćeš umreti.

Naravno.

Isto kao što znaš da postoji Antarktik. Tačno je. Samo nema nikakve veze sa današnjim ručkom.

Kasnije se perspektiva promeni.

Smrt uđe u adresar.

Počne da uzima ljude koje poznaješ.

I više nije geografski podatak.

A čovek se sa tim nikada nije mirio

Zato je istorija prepuna pokušaja da se smrt prevari.

Carevi su tražili eliksire besmrtnosti, alhemičari eliksir života. Kineski vladari gutali su preparate za večnost, ponekad sa živom — pa ih je potraga za besmrtnošću prilično efikasno ubijala.

Ljudi su pili čudotvorne vode, tražili izvore mladosti, kupali se u njima, postili, prejedali se, molili, meditirali, gutali zlato, koristili biljke, presipali krv.

Kasnije smo postali sofisticiraniji: transplantacije, hormoni, matične ćelije, genetika, regenerativna medicina, krioprezervacija, istraživanja ćelijskog starenja.

Promenila se laboratorija.

Želja nije.

Dajte mi još.

A možda smo nekada živeli duže?

Tu postaje naročito zanimljivo.

Stari tekstovi puni su ljudi koji žive neverovatno dugo. Biblijski Metuzalem — 969 godina. Adam — 930. Noje — 950.

U sumerskim kraljevskim listama stvari postaju još bezobraznije: pojedinim vladarima pripisuju se vladavine od hiljada i desetina hiljada godina.

Naravno, to ne možemo čitati kao današnji izvod iz matične knjige rođenih. Možda su u pitanju drugačiji sistemi računanja vremena, simbolički brojevi, mit ili način da se veličina pretka izrazi trajanjem njegovog života.

Ali ostaje zanimljivo nešto drugo.

Veoma stare kulture već su opsednute dugovečnošću.

Dakle, ni njima njihov život nije bio dovoljno dug.

Koliko god da dobiješ, izgleda da hoćeš još.

A medicina je uspela

Ne da nas učini besmrtnima.

Ali da napravi nešto što bi našim precima verovatno izgledalo kao čudo.

Antibiotici, vakcine, čista voda, kanalizacija, pranje ruku, bezbedniji porođaj, hirurgija, insulin, kontrola infekcija, lečenje bolesti od kojih se nekada jednostavno umiralo.

Ogroman deo istorijskog produženja prosečnog ljudskog veka nije nastao zato što smo pronašli tajnu večne mladosti, nego zato što smo sprečili ljude da umru prerano.

Posebno decu.

I rezultat?

Više od osam milijardi ljudi.

Planeta krcata.

Konačno smo postali dovoljno dobri u preživljavanju da smo proizveli sasvim novi problem: mnogo nas je.

To je skoro komično.

Hiljadama godina molimo: dajte nam duži život.

Dobijemo duži život.

I onda kažemo: Bože, koliko ljudi.

Sada bismo još malo

Naravno, nije nam dosta.

Nikada nam nije dosta.

Danas ozbiljne laboratorije pokušavaju da razumeju zašto ćelije stare, šta rade telomere, zašto se u tkivima nakupljaju senescentne ćelije, kako metabolizam utiče na dugovečnost i možemo li produžiti ne samo život nego zdravi deo života.

To je važna razlika.

Nije naročita pobeda živeti sto pedeset godina ako poslednjih pedeset provedeš popravljajući sebe od osam ujutru do četiri popodne.

Zato se danas mnogo govori o zdravom životnom veku — ne samo koliko ćemo trajati nego koliko ćemo od tog trajanja zaista moći da živimo.

Ali stara želja se lako prepoznaje ispod novih termina.

Eliksir života sada ima laboratorijski mantil.

Eksperiment koji ne možemo završiti

Postoji još jedan problem.

Istraživanje ljudske dugovečnosti užasno je sporo.

Ako neko danas tvrdi da je pronašao način da čovek živi 150 godina, postoji jedna neprijatnost: moramo da čekamo.

Miševi su zgodniji. Crvi još zgodniji. Ćelije su najzgodnije.

Čovek je katastrofalan eksperimentalni model za besmrtnost jer predugo traje.

A dok čekamo rezultate, starimo.

To mi je možda najduhovitiji deo cele nauke o produženju života.

Eksperimentator i eksperiment imaju isti problem.

Vreme.

Gilgameš

I onda shvatimo da se nismo mnogo pomerili.

Pre više od četiri hiljade godina Gilgameš je gledao smrt svog prijatelja Enkidua i prvi put shvatio nešto strašno jednostavno:

I ja ću umreti.

I nije mu se dopalo.

Nije seo da razvije zdrav odnos prema starenju. Krenuo je da traži besmrtnost.

Na kraju dobija nešto mnogo skromnije i mnogo lepše — biljku koja može da vrati mladost.

Dakle, ne večnost.

Još jednu priliku.

Gilgameš je uzima i kreće kući.

I onda, dok se kupa, dolazi zmija.

Uzima biljku.

Zmija menja kožu.

Gilgameš ostaje bez nje.

Četiri hiljade godina kasnije sedimo u laboratorijama. Gledamo ćelije, merimo telomere, sekvenciramo genome, menjamo organe, zamrzavamo tela, tražimo molekule dugovečnosti.

I dalje tražimo Gilgamešovu travku.

Samo smo promenili naziv projekta.

A možda je najčudnije to što se u starosti čovek zaista bavi starošću.

Čita nalaze, popravlja telo, gleda druge stare ljude, računa, poredi, miri se, ne miri se.

I prvi put ozbiljno proučava život upravo onda kada počne jasno da vidi da nije beskonačan.

Možda je zato starost životno doba za koje nemamo probu.

Za sve što smo ranije bili možemo da kažemo:

Bio sam tamo.

Za ono što dolazi možemo samo da idemo dalje i gledamo šta će se dogoditi.

I da, kao Gilgameš, krajičkom oka ipak proveravamo nije li negde u travi ostala još jedna biljka.

Ciklus - NE ZNAMO 7 - ŠTA JE STARIJE, KOKOŠKA ILI JAJE?

 

Ontološka vrtoglavica

ŠTA JE STARIJE, KOKOŠKA ILI JAJE?

Suštinsko pitanje koje zvuči smešno

Šta je starije, kokoška ili jaje?

Čovečanstvo je imalo nekoliko hiljada godina da ovo reši.

Nije!

U međuvremenu smo izračunali brzinu svetlosti, razbili atom, pročitali ljudski genom, presadili srce, napravili internet, spustili se na Mesec i poslali sprave tamo gde nijedna kokoška nikada neće stići.

Ali kokoška i dalje stoji u dvorištu.

Pored nje je jaje.

I situacija je ista.

Možemo zamisliti da se jednoga dana sazove konačna međunarodna konferencija.

Dolaze biolozi. Filozofi. Genetičari. Paleontolozi. Fizičari. Teolozi.

Dolazi i jedan pravnik, jer će se vrlo brzo pokazati da nam je potreban.

Na sredini sale nalazi se kokoška.

Pred njom jaje.

Predsedavajući otvara sednicu: „Molim prisutne da konačno utvrdimo ko je ovde bio prvi.“

Kokoška ćuti.

Jaje takođe.

Genetičar traži uzorak.

Filozof pita šta podrazumevamo pod „prvi“.

Pravnik pita čije je jaje.

Paleontolog donosi dinosaurusa.

Teolog kaže da zna odgovor.

Fizičar pita kada je počelo vreme.

Konferencija se prekida zbog ručka.

Na meniju je piletina.

I tako smo ponovo na početku.

Problem sa kokoškom i jajetom jeste što pitanje zvuči toliko smešno da ne primetimo da je zastrašujuće.

Jer ono zapravo ne pita ništa naročito o živini.

Pita: kako nešto počinje? Kada nešto postaje ono što jeste?

I postoji li uopšte trenutak u kojem možemo pokazati prstom i reći: evo!

Pre ovoga ga nije bilo.

Odavde postoji.

Samo što smo, umesto čoveka, života, vremena i svemira, za glavnog istraživača izabrali kokošku.

Što je možda bila odlična odluka.

Jer da smo odmah počeli od svemira, uplašili bismo se.

Ovako imamo kokošku.

Za sada.

 

Dobro, jaje

Biologija naizgled lako rešava problem.

Jaje je starije.

Mnogo starije.

Životinje su polagale jaja stotinama miliona godina pre nego što se pojavila prva kokoška.

Dinosaurusi su izlazili iz jaja.

A pošto je kokoška, u evolutivnom smislu, potomak dinosaurusa, možemo čak prilično veselo zaključiti da danas za doručak jedemo dinosauruse i njihova jaja.

Slučaj rešen.

Jaje.

Ali nije.

Jer nismo pitali:

Šta je starije, kokoška ili bilo kakvo jaje?

Pitali smo:

Šta je starije, kokoška ili kokošje jaje?

E, sad imamo problem.

Prva kokoška

Zamislimo životinju koja je gotovo kokoška.

Ima perje. Kljun. Kandže.

Kokodače, pretpostavljam. Čeprka po zemlji.

Samo još nije kokoška.

Nešto joj nedostaje.

Šta?

Ne znamo.

Ali recimo da je ona poslednja ne-kokoška.

Jednog jutra snese jaje.

Iz njega izađe prva prava kokoška.

Čestitamo!

Dobili smo odgovor.

Jaje je bilo prvo.

Samo trenutak.

Ko je odlučio da je majka ne-kokoška, a ćerka kokoška?

One sigurno nisu.

Majka nije pogledala pile i rekla:

„Bože, rodila sam novu vrstu.“

Pile takođe nije izašlo iz jajeta sa ceduljicom oko vrata:

PRVA KOKOŠKA primerak broj 1.

Majka i ćerka bile su gotovo iste.

Kao što su i majka te majke i njena ćerka bile gotovo iste.

I tako unazad.

Nigde nema velike crvene crte: DO OVDE NIJE KOKOŠKA. ODAVDE JESTE.

Crta postoji u našoj glavi.

A čije je onda jaje?

Tu se problem pretvara gotovo u administrativni.

Ako je kokošje jaje ono koje je snela kokoška, onda prvo mora postojati kokoška.

Kokoška je starija.

Ako je kokošje jaje ono iz kojeg će izaći kokoška, onda ga je mogla sneti životinja koja još nije bila kokoška.

Jaje je starije.

Dakle, odgovor zavisi od toga kako ćemo definisati pridev „kokošje“.

Milijarde godina evolucije.

Nastanak vrsta.

Poreklo života.

I mi smo se zaglavili na pridevu.

To mi se veoma dopada.

 

A ko je bio prvi čovek?

Sada sklonimo kokošku.

Više nije smešno.

Zamislimo nemogući porodični album.

U njemu se nalaze fotografije svih naših predaka.

Ja.

Moja majka. Njena majka. Njena majka. I tako dalje.

Ne hiljadu godina. Ne sto hiljada. Milionima godina unazad.

Listamo album unatrag.

Lica se menjaju toliko sporo da između dve susedne fotografije gotovo da nema razlike.

Ali nastavljamo.

I na kraju više ne gledamo čoveka.

Dobro.

Vratimo nekoliko stranica.

Gde je poslednji ne-čovek?

I gde je prvi čovek?

Pokažite fotografiju.

Ovaj ovde još nije čovek.

A njegovo dete jeste.

Ne možemo.

Jer takav trenutak verovatno nikada nije postojao.

A ipak čovek postoji.

Ja upravo pišem ovu rečenicu.

Vi je čitate.

Dakle, negde između nečega što nije bilo čovek i mene dogodio se čovek.

Samo ne postoji jutro kada se probudio prvi čovek.

 

Porodični album čovečanstva 

Kada dete postaje odraslo?

I onda shvatimo da nam se isto događa neprestano.

Kada dete postaje odraslo?

U ponoć na osamnaesti rođendan?

U 23.59 bilo je dete.

Minut kasnije — odrasla osoba.

Naravno da nije.

To je pravna granica.

Kada čovek postaje star?

Kada prestaje da bude mlad?

Kada gomila peska prestaje da bude gomila ako iz nje vadimo zrno po zrno?

Kada je nastala noć?

Sunce zalazi. Nebo tamni.

Pokažite mi onu sekundu u kojoj je dan prestao, a noć počela.

Mi obožavamo granice.

Priroda izgleda nešto manje.

A kada je počeo život?

 

Početak života 

E, sada smo stigli tamo gde kokoška više nije nimalo smešna.

Život na Zemlji nije počeo kokoškom.

Nije počeo čovekom.

Nije počeo ni prvim bićem koje bismo lako prepoznali kao životinju.

Negde u nezamislivo dalekoj prošlosti postojala je materija koja nije bila živa.

A onda je postojala materija koju danas nazivamo živom.

Šta se dogodilo između?

Možemo proučavati hemiju.

Molekule. Membrane. Samoreplikaciju.

RNK. Energiju.

Možemo praviti modele najranijih sistema iz kojih je život mogao nastati.

Ali naše kokošje pitanje ponovo sedi na stolu i gleda nas.

Ko je bio prvi živ?

I šta je bilo neposredno pre njega?

Ako je moglo da se razmnožava, menja i prenosi informaciju, da li je već bilo živo?

Ako nije — šta mu je još nedostajalo?

I u kom trenutku je neživa materija postala živa?

Nije mogla dobiti potvrdu.

ŽIVO od danas.

 

A šta je bilo pre toga?

Tu konačno gubimo i kokošku i jaje.

Ostaje početak.

Svemir ima istoriju koju možemo pratiti unazad do izuzetno ranih faza.

Što idemo dalje, naše teorije postaju sve zahtevnije, a na samoj granici onoga što možemo opisati počinje problem.

Ako pitamo šta je bilo pre veoma ranog svemira, možda čak pogrešno koristimo reč „pre“, jer je i vreme deo onoga čiji početak pokušavamo da razumemo.

Ali ljudski mozak se buni.

Kako može nešto da počne ako pre njega nije bilo ničega?

Dobro.

Onda je nešto postojalo.

A odakle to?

Ako je nešto stvorilo svemir — odakle ono?

Ako je postojalo oduvek — šta znači oduvek ako još nema vremena?

Ako se svemiri rađaju iz drugih svemira — odakle prvi?

Ako prvog nema — kako postoji niz?

I odjednom smo veoma daleko od kokošinjca.

A nismo promenili pitanje. Samo smo zamenili imenice.

Šta je bilo prvo?

 

Kokoška nas je prevarila

Možda je zato pitanje opstalo toliko dugo.

Ne zato što ljudi nisu uspeli da smisle odgovor.

Nego zato što se iza njega krije pitanje na koje odgovor možda nije ni moguće dati onako kako je postavljeno.

Mi zamišljamo početak kao ivicu stola.

Ovde nema ničega.

Ovde počinje sto.

Ali možda priroda nema ivice koje odgovaraju našim rečima.

Možda se vrste ne pojavljuju.

Postaju.

Možda čovek nije počeo.

Postajao je.

Možda život nije jednog jutra počeo da bude život.

Možda je granica između živog i neživog mnogo čudnija nego što nam se dopada.

A možda čak ni pitanje početka svemira ne znači ono što mislimo da znači.

 

Kokoška na ivici svemira 

I tako se vraćamo kokoški.

Stoji u dvorištu. Čeprka.

Ne zna da je potomak dinosaurusa.

Ne zna da pripada vrsti.

Ne zna kada je njena vrsta počela.

Ne zna da je hiljadama godina predmet filozofskog problema.

Snese jaje.

Ode!

A mi ostanemo da gledamo u njega i pitamo: šta je bilo prvo?

Možda pitanje nije šta je bilo prvo.

Možda je pitanje mnogo gore: kako išta počinje da bude ono što jeste?

I gde je granica između onoga što još nije i onoga što već jeste?

Od kokoške smo stigli do početka života.

Od jajeta do početka vremena.

Prilično dobro za pitanje koje zvuči smešno.

A šta je bilo prvo?

Ne znamo!

Ciklus - NE ZNAMO 6 - SLUČAJNOST

SLUČAJNOST

Slučajnost ne dolazi kada je zovemo

Ne verujem sasvim u slučajnosti.

Ali ne mogu da kažem ni da ne verujem u njih.

Problem je što se ponašaju čudno.

Kada ih tražim — nema ih.

Kada uporno očekujem neki znak, odgovor, rešenje ili čoveka koji će se pojaviti niotkuda i rešiti stvar — ništa.

Možeš danima da tražiš podatak.

Prevrneš internet.

Knjige. Arhive. Pitaš ljude. Postavljaš isto pitanje na deset načina.

Ništa.

A onda odustaneš.

Odeš da kupiš hleb.

Razgovaraš sa nekim o potpuno drugoj stvari.

Otvoriš knjigu koju nisi tražio.

I odgovor se pojavi.

Ne približan. Baš onaj koji tražiš.

Zašto?

Kada mozak promeni brzinu

Imam utisak da se slučajnosti češće događaju kada smo dugo i duboko usredsređeni na nešto.

Kao da mozak tada pređe u neki drugi mod.

Ne mislim na koncentraciju u kojoj sedim za stolom i ponavljam sebi:

Nađi! Nađi! Nađi!

Naprotiv.

Ta vrsta koncentracije često kao da sve zatvori.

Mislim na nešto drugo.

Nedeljama se bavim jednom temom. Čitam o njoj. Razgovaram. Pišem. Tražim. Nešto mi nedostaje, ali ne znam ni tačno šta.

Tema je već svuda u meni.

A onda prestanem neposredno da je tražim.

I počinju podudarnosti.

Naravno, za jedan deo toga postoji sasvim razumno objašnjenje.

Mozak je već pun materijala.

Povezuje podatke i kada mi toga nismo svesni. Pažnja nam se promenila. Primećujemo ono pored čega bismo pre mesec dana prošli.

To objašnjenje mi je sasvim prihvatljivo.

Ali ne objašnjava sve ono što me kopka.

Jer ponekad se odgovor ne pojavi samo u mojoj glavi.

Pojavi se spolja.

Spolja

Zazvoni telefon.

Javi se čovek sa kojim se nisam čula godinama.

Stigne pismo.

Neko u razgovoru slučajno izgovori prezime koje danima tražim.

Otvorim novine i naletim na vest o nečemu čime se upravo bavim.

Uzmem sa police knjigu koju nisam nameravala da uzmem i otvorim je na stranici koja mi treba.

Neko mi pošalje nešto ne znajući da to tražim.

Naravno da je moguće da su se sve te stvari događale i ranije, samo ih nisam primećivala.

Ali telefon ipak nije zazvonio u mojoj glavi.

Čovek je zaista pozvao.

Pismo je zaista stiglo.

Knjiga je zaista bila na toj polici.

Rečenicu je izgovorio neko drugi.

Tu počinje moja nelagodnost sa jednostavnim objašnjenjem da mozak samo bolje primećuje obrasce.

Možda.

Ali obrazac ponekad uključuje i druge ljude.

Sinhronicitet

Jung je za takva smislena podudaranja koristio pojam sinhroniciteta.

Meni je manje važno kako ćemo ih nazvati.

Više me zanima granica.

Jedna neobična podudarnost je slučajnost.

Dobro.

Druga je takođe slučajnost.

Treća može biti.

A deseta?

Stota?

Postoji li broj posle kojeg slučajnost prestaje da bude slučajnost?

Verovatno ne.

Jer koliko god nešto bilo malo verovatno, ako je moguće — može da se dogodi.

Ali naš problem je što nemamo milion svojih života da bismo napravili kontrolnu grupu.

Imamo jedan.

Ne mogu ponovo da proživim isti utorak, samo da ovog puta krenem drugom ulicom.

Ne mogu da proverim šta bi se dogodilo da nisam podigla slušalicu.

Ne mogu da vratim život na početnu poziciju i ponovim eksperiment.

Zato sopstvenu sudbinu statistički gotovo i ne možemo proveriti.

Imamo uzorak od jednog čoveka.

Sebe.

A onda se pojavio AI

Sa veštačkom inteligencijom stvar postaje još čudnija.

AI ume da pogreši.

Još gore, ume da izmisli.

Napravimo pristojan izraz i kažemo da je halucinirao.

Ali šta kada izmisli nešto što se kasnije neobično približi stvarnom događaju?

Ne mislim da AI zato vidi budućnost.

Mnogo je jednostavnije pretpostaviti da je proizveo verovatan nastavak na osnovu ogromne količine obrazaca na kojima je učio.

Ali upravo tu nastaje zanimljivo pitanje.

Šta ako je povezao nešto što ja nisam umela da povežem?

Meni rezultat izgleda kao proročanstvo.

Njemu je možda samo bio statistički verovatan.

A šta ako nije bio ni naročito verovatan?

Onda smo ponovo na početku.

Slučajnost.

Jednom sam za takve AI halucinacije pomislila da su možda fosili budućnosti.

Naravno da to nije naučna teorija. Ali izraz mi se i dalje dopada.

Jer fosil pripada prošlosti. A ovde bismo imali trag nečega što još nije nastalo.

Besmislica!?

Osim kada se nešto od toga slučajno dogodi.

Tada postane malo neprijatno.

Ko proizvodi značenje?

Možda je cela tajna u nama.

Svet proizvodi milijarde nepovezanih događaja.

Naš mozak ne podnosi haos i povezuje ih.

Od dve tačke pravi liniju.

Od tri — obrazac.

Od deset — sudbinu.

Moguće.

Ali postoji jedna začkoljica.

Čak i ako smo značenje potpuno izmislili, ono može da promeni ono što ćemo sledeće uraditi.

Vidim podudarnost.

Protumačim je kao znak.

Zbog toga donesem odluku.

Zbog odluke odem na neko mesto.

Tamo upoznam čoveka.

Taj čovek mi promeni život.

Dakle, slučajnost kojoj sam ja pripisala značenje proizvela je sasvim stvarne posledice.

Izmišljena veza postala je uzrok.

I sada više nije važno da li je na početku bila „stvarna“.

Ušla je u stvarnost.

Slučajnost ne dolazi kada je zovemo

Ipak, meni ostaje najčudnije upravo ono od čega sam krenula.

Kao da slučajnost ne voli da je tražimo.

Tražim li je — nema je.

Bavim li se dugo nekim pitanjem, napunim njime glavu, a onda ostavim otvorena vrata — počinje da ulazi sama.

Možda tada mozak samo postane dovoljno pripremljen da je vidi.

Možda prestane da traži unapred zamišljeni odgovor pa konačno primeti pravi.

Možda se ništa ne događa spolja.

A možda se ponekad događa i spolja.

Ne znam.

I upravo zato mi se slučajnost čini dobrim mestom pred sam kraj ovog ciklusa.

Počela sam od stvari koje izgledaju kao da moraju imati objašnjenje.

Za neke ga verovatno imaju.

Za neke ćemo ga možda tek pronaći.

A za neke možda postavljamo pogrešno pitanje.

Možda slučajnost ne postoji.

Možda postoji samo slučajnost.

A kako bismo, iznutra, uopšte mogli da razlikujemo jedno od drugog?

Ne znamo!

Ciklus - NE ZNAMO 5 - KO SMO?

 

KO SMO?

Čovek koji ne može da vidi sebe

Mi smo jedino biće koje provodi ceo život sa sobom, a sebe nikada ne vidi neposredno.

Vidimo ruku, nogu, stomak.

Lice vidimo samo kao odraz ili fotografiju.

Glas čujemo drugačije nego što ga čuju drugi.

Ne znamo kako izgledamo kada hodamo iza nekoga, kako nam se promeni lice dok slušamo, kakav nam je izraz kada mislimo da nas niko ne gleda.

Drugi nas, u izvesnom smislu, vide više nego mi sami.

A onda postaje ozbiljnije.

Ko sam ja?

Moje telo?

Ono se neprestano menja.

Moje sećanje?

Ono greši, dopisuje, briše i preuređuje.

Moje ime?

Mogla sam dobiti drugo.

Moje zanimanje?

Mogu ga promeniti.

Moje osobine?

Sa dvadeset, četrdeset i sedamdeset godina mogu biti gotovo različite.

Moje telo ima ćelije koje rade bez mog znanja.

Srce kuca bez moje odluke.

Mozak obavlja ogroman deo poslova pre nego što moje „ja“ uopšte sazna šta je urađeno.

A ipak ujutru otvorim oči i nemam nikakvu dilemu: ja sam ja.

Gde se nalazi „ja“?

To je meni najluđe pitanje.

Pokaži gde si.

U glavi?

Dobro.

Gde u glavi?

U mozgu?

U kom delu mozga?

Ako izgubim ruku, ostajem ja.

Ako dobijem tuđe srce, ostajem ja.

Ako izgubim deo sećanja, još sam ja.

Koliko toga mogu da izgubim pre nego što prestanem da budem ja?

A još gore: koliko toga mogu da promenim i da i dalje tvrdim da sam ista osoba?

Ko sam dok spavam?

Svake noći nestaje veliki deo onoga što smatramo sobom.

Ne znam gde sam.

Ne znam koji je datum.

Mogu razgovarati sa mrtvim čovekom i ne smatrati to neobičnim.

Mogu imati drugo zanimanje, drugu kuću, čak drugu biografiju.

Onda se probudim.

Za nekoliko sekundi učitam sebe: ime, soba, godina, život. Brige.

Kao da se identitet svakog jutra ponovo podigne iz sistema.

A ko je onda sanjao?

Ko govori u mojoj glavi?

Mogu u sebi da kažem: „Neću više da mislim na to.“

Ko je rekao tu rečenicu?

I kome?

Ako sam oboje ja, zašto razgovaramo?

Mogu samu sebe da iznenadim mišlju.

Kako mogu da iznenadim samu sebe ako sam ja proizvela tu misao?

Mogu nešto želeti i istovremeno želeti da to ne želim.

Jedno telo. Jedan mozak. A najmanje dva glasa.

A onda postoje i glasovi kojima uopšte nemam pristup.

Tuđi.

 

Ko sam u tuđoj glavi?

Nekoliko puta sam sasvim slučajno čula šta neko misli o meni.

Bilo je negativno.

I bilo je uzbudljivo.

Ne prijatno.

Neobično.

Jer sam na trenutak dobila pristup nečemu čemu inače nemamo pristup: sebi u tuđoj glavi.

Ponekad pomislim da bih volela da mi neko, samo na kratko, da tu moć.

Da čujem šta ljudi koji su mi bliski zaista misle o meni.

Ne šta mi govore. Ne šta kažu drugima. Ne ono što pristojnost, ljubav, obzirnost ili strah propuste kroz usta.

Nego misao.

Čistu.

Nepopravljenu.

Volela bih.

A plašim se.

Jer možda bih čula nešto što više nikada ne bih mogla da zaboravim.

Ali postoji još jedan problem.

Čak ni tada ne bih znala istinu.

Čovek može danas pomisliti o meni nešto strašno, a sutra nešto nežno.

Može me voleti i istovremeno biti ljut na mene.

Može u jednom trenutku pomisliti nešto što ni sam zapravo ne smatra istinom.

Misao nije presuda.

Nije čak ni stav.

Prođe kroz glavu i nestane.

Pa kada bih mogla da čujem šta drugi misle o meni — da li bih konačno saznala ko sam?

Ili bih samo dobila još deset mojih verzija?

Ja koju vidim ja.

Ja koju vidi jedan čovek.

Ja koju vidi drugi.

Ja koju pamti neko ko me nije video trideset godina.

Ja koju voli neko ko mi prašta mane.

Ja koju ne podnosi neko ko mi iste te mane nikada neće oprostiti.

Koja je prava?

Možda nijedna.

Možda sve.

I strašno je što ni to ne znamo.

 

A gde sam onda ja?

Čovek je napravio teleskope kojima vidi milijarde svetlosnih godina daleko.

Napravio je mikroskope kojima vidi strukture koje golim okom ne postoje.

Pročitao je sopstveni genom.

Poslao je sonde izvan Sunčevog sistema.

A još ne ume da pokaže prstom i kaže: evo ovde sam ja.

Možda smo telo koje je proizvelo svest. Možda smo svest koju proizvodi telo.

Možda smo sećanje.

Možda smo priča koju mozak neprekidno priča samome sebi da bi od milijardi promena napravio jednu osobu.

A možda smo nešto za šta još nemamo ni odgovarajuću reč.

Znamo svoje ime.

Znamo datum rođenja.

Imamo ličnu kartu.

Imamo fotografiju.

Imamo DNK.

Imamo biografiju.

Drugi ljudi imaju svoje verzije nas.

Sve smo uredno popisali.

Samo još nismo sasvim ustanovili čiji su to podaci.

Ne znamo!

Ciklus - NE ZNAMO 4 - POSTHUMNI HOROSKOP

 

POSTHUMNI HOROSKOP

Kada se završava čovekova biografija?

Čovek se rodi.

Dobije datum, sat i mesto rođenja.

Astrolog mu napravi natalnu kartu i ona, prema astrološkoj tradiciji, govori o njegovom životu.

A onda čovek umre.

I šta se događa sa horoskopom?

Logičan odgovor bio bi:

Ništa.

Čoveka više nema.

Ali tu nastaje problem.

Jer njegova biografija ponekad očigledno nastavlja da se događa.

Slikar za života ne može da proda slike. Posle smrti njegove slike vrede desetine miliona.

Pisac umre gotovo nepoznat. Pedeset godina kasnije čitaju ga na drugom kraju sveta.

Neko za života dobije pismo, ali ga nikada ne pročita. Pismo se pronađe posle njegove smrti i promeni sve što smo mislili da znamo o njegovom životu.

Čovek bude osuđen.

Umre kao krivac.

Sto godina kasnije pronađe se dokaz da nije bio kriv.

Kada se, onda, dogodila njegova rehabilitacija?

Sto godina posle njegove smrti?

Ili se tada promenila i njegova biografija unazad?

Život koji se menja kada je već završen

Zamislimo običnog čoveka.

Lekar mu kaže da ima kancer.

Čovek poveruje da će umreti.

Ne može da podnese dijagnozu i ubije se.

Posle njegove smrti stigne rezultat: došlo je do zamene uzoraka.

Nije imao rak.

Šta sada piše u njegovoj biografiji?

Ubio se zato što je bio smrtno bolestan? Ne!

Ubio se zato što je mislio da je smrtno bolestan.

A činjenica koja menja smisao njegove smrti pojavila se tek kada njega više nije bilo.

Njegov život je završen. Ali priča njegovog života nije.

Tu mi posthumni horoskop odjednom više ne deluje sasvim besmisleno.

Ne kao horoskop mrtvog tela.

Telo nema budućnost. Ali ime ima. Delo ima.

Porodica ima. Reputacija ima. Sudski predmet ima. Rukopis ima. DNK ima.

Grob čak može da ima budućnost.

Mrtvac dobije dijagnozu posle tri hiljade godina

Arheolozi otvore grob.

Čovek je mrtav tri hiljade godina.

Ne znamo kako se zvao.

Pregledaju njegove kosti savremenim metodama i pronađu tragove bolesti.

Odjednom čovek koji tri hiljade godina nije imao dijagnozu — dobije dijagnozu.

I kažemo: imao je rak.

Ali kada je ta činjenica postala deo njegove biografije?

Dok je bio živ, a nije znao?

Kada je umro?

Ili tri hiljade godina kasnije, kada smo mi pogledali njegove ostatke?

Naravno, bolest je postojala tada.

Ali činjenica „ovaj čovek je bolovao od te bolesti“ u našem znanju nastala je sada.

Mrtvac je dobio novu biografsku činjenicu. Tri hiljade godina posle smrti.

Pismo koje kasni duže od života

Još je čudnije sa dokumentima.

Neko napiše ljubavno pismo. Ne pošalje ga. Ili ga pošta izgubi.

Čovek kojem je namenjeno provede život verujući da nije bio voljen.

Umre.

Pismo se pronađe u nekoj fioci. Ispostavi se da jeste bio voljen.

Šta je istina?

Njegov doživljeni život, u kojem nije bio voljen?

Ili njegova naknadno rekonstruisana biografija, u kojoj jeste?

Pismo nije promenilo prošlost.

Ali je promenilo njeno značenje.

A to je možda upravo ono što posthumni život radi.

Ne menja događaj. Menja ono što događaj jeste.

Najveće karijere mrtvih

Postoje ljudi čija je posthumna karijera veća od njihove životne.

Van Gog je za života bio siromašan i slabo priznat. Danas pripada najpoznatijim slikarima na svetu.

Kafka je umro 1924. i iza sebe ostavio zahtev Maksu Brodu da njegove neobjavljene rukopise uništi.

Brod ga nije poslušao.

Da jeste, posthumna istorija književnosti izgledala bi drugačije.

A možda je najekstremniji primer Hristos.

Ako ga ovde posmatramo samo kao istorijsku ličnost, bez pitanja vere, odnos je gotovo neverovatan.

Relativno kratak život.

A zatim približno dve hiljade godina posthumne biografije.

Crkve. Ratovi. Umetnost. Muzika. Kalendar. Države. Zakoni.

Milijarde ljudskih života.

Ako iko ima posthumni horoskop, onda ga ima Hristos.

A gde astrologija prestaje?

Tu dolazim do pitanja koje me zapravo zanima.

Astrologija prati tranzite preko natalne karte živog čoveka.

Zašto bi tranziti izgubili svako značenje onoga trenutka kada čovek umre, ako ono što je započeo nastavlja da postoji?

Možda ga izgube.

Možda je natalna karta isključivo karta biološkog života i smrću je zatvorena.

Ali onda bismo morali objasniti nešto drugo.

Zašto postoje tako jasni posthumni periodi?

Decenije zaborava. Pa iznenadno otkriće. Nova izdanja. Skandal.

Rehabilitacija. Otvaranje arhiva. Pronalazak slike. Ekshumacija. DNK analiza.

Film. Prevodi.

Pismo pronađeno u fioci.

Jedan mrtav čovek može pedeset godina da bude gotovo nevidljiv, a onda za nekoliko godina postane predmet knjiga, izložbi, filmova i sporova.

To jeste neka vrsta karijere.

Samo njen vlasnik više nije prisutan.

I tu nastaje možda najzanimljivije pitanje.

Ako bismo uzeli natalnu kartu čoveka i, ne znajući ništa o njegovoj biografiji, nastavili tranzite pedeset ili sto godina posle njegove smrti — da li bi se u njoj pojavili upravo periodi kada se nešto veliko događalo njegovom imenu, delu ili reputaciji?

Ako ne bi — odlično.

Eksperiment nije uspeo.

Ali ako bi?

Onda imamo problem. Ne dokaz astrologije. Ne dokaz zagrobnog života.

Samo problem sa granicom koju smo smatrali sasvim jasnom.

Rođenje je početak. Smrt je kraj. Između njih je biografija.

A izgleda da nije uvek tako.

Možda čovek ima najmanje dve biografije.

Onu koju je stigao da živi.

I onu koja mu se dogodila kada više nije mogao ništa da učini povodom nje.

Da li druga ima horoskop?

Ne znamo!

Ciklus - NE ZNAMO 3 - Čuma koja jede romane

 

Čuma koja jede romane

Kada sam završila Pariski poljubac, odštampala sam rukopis, povezala ga spiralom i preko prve strane stavila providnu plastičnu foliju.

Iz sujeverja nisam htela odmah ništa da radim s njim.

Ostavila sam ga preko noći u špajzu, na dasci za peglanje.

Ujutru sam otišla po rukopis.

Plastična folija bila je sva izgrickana.

Ne pocepana. Ne izgrebana. Izgrickana.

Po njoj su ostali sitni tragovi veoma tankih, oštrih zuba.

Pogledala sam rukopis i otišla kod Milorada.

„Čuma mi je noćas jela roman.“

Ne znam zašto sam rekla Čuma.

Znala sam, naravno, šta je čuma u narodnim verovanjima. Čitala sam antropološku literaturu, znala predstave o kugi, personifikacijama bolesti, demonima i načinima na koje su ljudi pokušavali da ih umilostive.

Ali moja Čuma nije bila žena. Nije bila ni bolest.

U mojoj glavi ona je bila nekakva mala demonska životinja.

Dlakava. Sa tankim, oštrim zubima.

I očigledno književnim ukusom.

Miloradu sam pokazala foliju.

Nije rekao: miš. Nije rekao: pacov. Nije rekao: nešto je ušlo u špajz.

Složio se sa mnom da je bila Čuma.

I tako smo nas dvoje, bez ikakvog dogovora, a uprkos svemu što smo znali o mitologiji i narodnim predstavama, dobili istu kućnu verziju jednog veoma starog demona.

Mala.

Dlakava.

Noćna.

Dođe kada svi zaspe.

Popne se na dasku za peglanje.

Nađe tek završen roman.

Sedne.

I počne da mljacka.

Ne jede papir. To bi bilo suviše obično.

Čuma najpre proba korice.

Cak. Cak. Cak.

 

Sitnim zubima probuši providnu foliju, zastane, omiriše prvu stranicu i nastavi.

Možda je samo htela da vidi da li roman valja.

Izgleda da joj se dopao.

Pariski poljubac je kasnije postao moja najprodavanija knjiga.

Tako da danas mogu da ponudim dve teorije.

Prva je razumna.

U špajzu je bila neka životinjica koja je tokom noći grickala plastiku.

Druga je mnogo bolja.

Čuma je pročitala roman pre svih ostalih.

I odobrila ga.

Koja je tačna?

Ne znamo.

Ciklus - NE ZNAMO 2 — ĐAVO I VODA II

 

ĐAVO I VODA II

Antropološki diptih — drugi deo: Most preko granice

Ako je voda granica, čovek je vrlo rano smislio kako da je prevari.

Napravio je most.

Naizgled, ništa naročito mistično. Dve obale, nekoliko greda ili kamenih lukova i put između njih.

Ali most nikada nije ostao samo građevina.

Možda zato što čovek, čim napravi nešto što spaja dve strane, počinje da zamišlja šta bi još moglo biti sa druge strane.

Most je zato u mitovima, religijama i narodnim predanjima postao jedno od najupornijih mesta prelaska.

Ne samo preko reke.

Preko ponora. Iz života u smrt. Iz jednog sveta u drugi. Iz poznatog u nepoznato.

Most mrtvih

U mnogim predanjima pokojnik posle smrti mora nekuda da prođe.

Grci su imali Haronov čamac.

Drugi su napravili most.

U zoroastrijskoj tradiciji postoji Činvat most, preko kojeg duša prolazi posle smrti.

Za pravednog postaje širok i prohodan. Za grešnika se sužava i duša pada u tamu.

Most, dakle, nije samo put.

On sudi.

Ne mora niko da podigne rampu i kaže: ti možeš, ti ne možeš.

Sama građevina zna ko preko nje prelazi.

Most tanak kao dlaka

Srodna slika postoji i u islamskoj eshatološkoj tradiciji.

Sirat vodi preko Džehennema.

U kasnijim predstavama opisivan je kao tanji od vlasi i oštriji od mača. Jedni ga prelaze brzo, drugi teško, a neki padaju.

Opet imamo isto.

Čovek je već umro, ali put još nije završen.

Postoji poslednja prepreka.

I ponovo je to prelaz. Most.

Bifröst

U nordijskoj mitologiji pojavljuje se sasvim drugačiji most.

Bifröst.

Blještav, često zamišljan kao dugin most, povezuje svet ljudi, Midgard, sa svetom bogova, Asgardom.

Ovde most nije prvenstveno pogrebni.

On povezuje različite ravni postojanja.

Ali ni preko njega ne ide ko hoće.

Most ima čuvara.

Heimdall ga nadgleda.

I ponovo ista stara ljudska ideja: ako postoji prolaz između svetova, neko mora da pazi ko prelazi.

Biti na sredini

A postoji nešto neobično čak i u sasvim običnom mostu.

Sredina.

Dok stojimo na njoj, nismo više na jednoj obali, a još nismo stigli na drugu.

Ispod nas je voda ili ponor.

Nekoliko trenutaka bukvalno smo između.

Možda zato mostovi tako lako proizvode rituale.

Na njima se sastajemo. Na njima se rastajemo. Sa njih bacamo predmete u vodu. Ili sebe!

Na njih zaključavamo katance.

Na njima izgovaramo želje.

Most je napravljen da bismo preko njega što brže prešli, a mi baš na njemu zastajemo.

Kao da osećamo da sredina nije isto što i obala.

Mostovi koji traže žrtvu

A onda dolazi mračniji sloj.

U evropskim i balkanskim predanjima velika građevina ponekad neće da stoji.

Ono što majstori danju sazidaju, neka sila noću razgradi.

Da bi građevina opstala, potrebna je žrtva.

Život se ugrađuje u kamen.

Ne moramo verovati da su ljudi zaista redovno zazidavali nesrećne prolaznike da bismo videli koliko je sama predstava neobična.

Čovek pravi prolaz preko granice. Ali granica kao da za to traži cenu.

I tu smo ponovo kod Harona.

Ni njegov prelazak nije besplatan.

I konačno — Đavo

Evropa je puna Đavoljih mostova.

Pont du Diable. Teufelsbrücke. Ponte del Diavolo.

Vražji most. Đavolji most.

Jezici se menjaju, priča začuđujuće malo.

Čovek pokušava da napravi most preko mesta koje izgleda nemoguće premostiti.

Ne uspeva.

Pojavljuje se Đavo.

On može da ga sagradi.

Naravno, ništa nije besplatno.

Traži dušu prvoga koji pređe preko mosta.

A onda čovek pokušava da prevari Đavola.

Preko mosta prvo pusti psa, kozu, mačku ili neku drugu životinju.

Đavo dobije dušu koju nije očekivao.

Čovek dobije most.

I opet ista stvar: prelazak se plaća.

Haron traži novčić. Đavo traži dušu. Građevina traži žrtvu.

Kao da granica nikada ne dozvoljava besplatan prolaz.

Povratak vodenici

I sada se, posle dugog obilaska, možemo vratiti pitanju od kojeg smo krenuli.

Zašto je Đavo kod vodenice?

Možda smo postavili pogrešno pitanje.

Možda Đavo sa vodom nema gotovo nikakve veze.

Možda ima veze sa granicom?!

Vodenica je upravo takvo mesto.

Voda prelazi iz slobodnog toka u kontrolisanu snagu.

Žito prelazi u brašno.

Priroda prelazi u tehnologiju.

Divljina u ljudski rad.

A sama vodenica često stoji između naselja i nenaseljenog prostora, između kopna i vode, između tišine i neprekidne buke točka.

Previše granica na jednom mestu.

I tu ga ponovo nalazimo.

Ali možda ni tada nije prvi stigao.

Pre njega su tu bili vodeni duhovi, vile, vodenjaci i druga bića čija imena danas jedva pamtimo.

Hrišćanski Đavo možda je samo nasledio njihovo staro mesto.

Kao što je nasledio raskršće. Kao što se pojavio na mostu. Kao što ga nalazimo na ivicama, pragovima, prelazima, raskršćima, uglovima i mestima na kojima svet na trenutak prestaje da bude sasvim uređen.

Zato se na kraju više ne pitam:

Šta Đavo radi kraj vode?

Pitam se: zašto ga toliko često nalazimo tamo gde nešto prelazi iz jednog stanja u drugo?

Možda zato što je granica oduvek bila opasna.

Možda zato što je čovek prazninu između dva poznata sveta morao nečim da naseli, premosti, savlada.

A možda je nešto sasvim drugo. Ne znamo.

Dunav kao groblje

A onda se, 2026. godine, voda povukla.

Ne u mitu. Ne u predanju.

Na Dunavu.

Izuzetno nizak vodostaj ogolio je delove rečnog korita i reka je počela da pokazuje šta je tokom vekova primala i čuvala.

Ispostavilo se da Dunav nije samo reka. On je i groblje stvari.

Ali groblje bez reda, parcela, godina i nadgrobnih ploča.

Iz njega nisu izlazili predmeti iz jednog vremena. Izlazila su različita vremena odjednom.

U Bugarskoj su na ogoljenom rečnom dnu pronađene kosti runastog mamuta.

U Mađarskoj je iz Dunava izvučen rimski kameni oltar posvećen Jupiteru.

Ponovo su postali vidljivi i ostaci Konstantinovog mosta, građevine stare gotovo sedamnaest vekova.

U Hrvatskoj je kod Opatovca izronila olupina šlepa koji je potonuo 1937. godine.

Kod Prahova su iz vode ponovo izašli nemački ratni brodovi potopljeni 1944, prilikom povlačenja nemačke crnomorske flote. Neki od njih još nose municiju i eksploziv.

U Budimpešti se pojavio nemački vojni motocikl iz Drugog svetskog rata.

Pojavili su se i ljudski ostaci.

Na drugom mestu — neeksplodirana bomba.

A onda je Dunav vratio i nešto sasvim obično.

Automobil. Opel Corsu ukradenu pre trinaest godina.

Za čoveka je to bio ukradeni automobil.

Za Dunav očigledno nije.

Dok je ležao pod vodom, u njega su se uselile ribe.

I tako je predmet koji je u ljudskom svetu imao vlasnika, registarske tablice, cenu, godinu proizvodnje i policijski dosije, u drugom svetu postao nešto sasvim drugo.

Riblja kuća.

To mi se možda najviše dopada.

Jer voda ne samo da čuva.

Ona preobražava.

Automobil postane stanište.

Brod postane rečno dno.

Kamen posvećen Jupiteru postane običan kamen sve dok ga neko ponovo ne pročita.

Most prestane da spaja dve obale i vekovima leži ispod vode.

Mrtav vojnik izgubi vojsku, državu, rat i vreme kojem je pripadao.

Voda sve prima bez hijerarhije.

Za nju nema velike istorije i male istorije.

Mamut i Opel Corsa leže u istoj arhivi.

Možda je upravo zato reka tako neobično groblje.

Na ljudskom groblju trudimo se da sačuvamo identitet. Ime. Godinu rođenja. Godinu smrti. Porodicu. Fotografiju. Veru. Čin. Zvanje.

Reka radi suprotno.

Ona briše etikete.

Predmeti tonu i prestaju da budu ono što su bili u našem svetu.

A kada ih posle nekoliko decenija, nekoliko vekova ili nekoliko hiljada godina voda ponovo pokaže, mi pokušavamo da im vratimo imena.

Oltar. Most. Brod. Vojnik. Automobil. Mamut.

Kao da ih ponovo uvodimo u naš red vremena.

A možda je najčudnije to što su, dok su bili dole, svi pripadali istom vremenu.

Vremenu vode.

Zato Dunav nije samo groblje.

On je ogromna podvodna arhiva bez bibliotekara.

U nju stvari ulaze slučajno: izgube se, potonu, budu bačene, sruše se, stradaju u ratu, odnese ih poplava ili ih neko namerno sakrije.

Niko ne vodi katalog. Niko ne određuje rok čuvanja.

A voda ponekad, bez ikakvog reda koji mi razumemo, nešto vrati.

Godine 2026. povukla se dovoljno da na trenutak otvori nekoliko fioka.

Iz jedne je izašao Rim. Iz druge Drugi svetski rat. Iz treće mamut. Iz četvrte ukradeni automobil pun riba.

A među njima — most.

I tu se naš antropološki krug gotovo slučajno zatvara.

Počeli smo od vode kao granice između svetova.

Preko nje smo prevezli mrtve sa Haronom.

Na njenoj obali spalili telo u Varanasiju.

Preko nje podigli most.

Pozvali Đavola da nam pomogne kada sami nismo umeli da ga sagradimo.

A onda se prava voda povukla i pokazala nam da je jedan stari most sve vreme bio u njoj.

Možda voda zaista razdvaja svetove.

Ali ponekad uradi nešto još čudnije.

Vrati nam jedan od njih.

Zašto baš tada?

Ne znamo.