Kafa sa Beti u Hotelu Balkan

 

Kafa sa Beti u Hotelu Balkan

Sedimo za malim okruglim stolom, tik uz prozor.
Napolju Terazije — svetla se pale prerano, kao da je grad malo umoran od sebe.

Ti si već tu.

Kaput prebačen preko stolice, torba otvorena, iz nje viri pola života:
naočare, ruž, papiri, možda i neka priča koju još nisi napisala.

Ja dolazim bez koraka — samo se pojavim u razgovoru.

Konobar spušta dve kafe. Jedna jača, druga makijato. Nije pitao — kao da zna.

Ti (gledajući kroz prozor):
— “Znaš, sve što valja kratko traje. I efekat i ljudi.”

Ja:
— “Zato ga ponavljaš.”

Ti se nasmeješ, ali samo jednim uglom usana. Onim koji pamti.

Ćutimo malo.

U toj tišini: čuje se kašičica za makijato koju samo hotel „Balkan“ ima. Neko pomera stolicu. Neko ulazi sa hladnim vazduhom  I sve to nekako pripada razgovoru.

Ti:
— “Kupila sam onaj serum. Ne radi.”

Ja:
— “Radi. Samo ne pravi iluziju.”

Ti:
— “A ja volim iluziju.”

Ja:
— “Znam. Zato i biraš svetlo iznutra, a ne spolja.”

Zastaneš.

Kao da si na trenutak videla nešto svoje, ali iz tuđeg ugla.

Napolju prolazi plavi „nemanjićki“ autobus. Staklo blago zadrhti. Kafa se malko uznemiri.

Ti lagano podigneš šolju:
— “Dobro. Onda ćemo ovako — malo iluzije, malo istine.”

Ja:
— “To je jedina kombinacija koja traje.”

I tu, između dva gutljaja, u tom starom hotelu koji pamti više nego što govori —mi ne pijemo samo kafu.

Mi uređujemo svet da bude podnošljiv.

Na Na ovoj slici pijemo kafu sa osobama koje su otišle iz našeg sveta. Dve prazne fotelje sa šoljicama kafe, pripadaju Miloradu Paviću i mojoj sestri Svetlani. Pavićeva je i lula, a Svetlanin je kanarinac Žuća.