Ruke koje su ostale na stvarima

 Ruke koje su ostale na stvarima

Ruke su najtiši deo čoveka.
Ne zato što ne govore, nego zato što govore bez reči, ne ostavljajući iza sebe ništa što se može odmah pročitati.

One dodiruju svet i povlače se, ne tražeći trag. A ipak, trag ostaje.

Na kvakama, na stolovima, na ivicama predmeta koje su svakodnevno pronalazile iste prste, materija se menja gotovo neprimetno. Drvo omekša, metal se uglača, staklo primi onu jedva vidljivu mutnoću dodira. To nisu ožiljci — to su prisustva koja su se ponavljala dovoljno dugo da postanu oblik.

I kad čovek ode, dodir ostaje — nevidljiv, ali uporan.

 

Postoji i nešto gotovo neobjašnjivo u starim predmetima: oni nas uče kako da ih dodirnemo. Kvaka vodi prste tačno tamo gde su hiljade puta već bili. Šolja traži isti hvat. Sto prihvata dlan na mestu gde se najčešće spuštao. Kao da ruke ne odlaze potpuno, nego ostavljaju uputstvo.

Ruke ne pamte —
one se utiskuju.

I zato je svet pun tih naslaganih dodira. Hodamo kroz prostore u kojima su se životi već odvijali, dodirujemo stvari koje su već bile nečije, i nesvesno ulazimo u niz koji je započeo pre nas. Svaki predmet je mesto susreta ruku koje se nikada nisu srele.

Najdublji trag nije onaj koji je nameran.
Nego onaj koji nastaje iz navike.

Naslon stolice na koji se oslanjalo isto telo, ivica stola gde su se ruke spuštale bez razmišljanja, predmet koji je svakodnevno bio u dlanu — tu se dodir taloži najviše. 

Jednog dana, kada sve ruke nestanu, stvari će ostati da ih nose. Ne kao uspomene koje blede, nego kao promene koje traju. Svet će biti pun tihih, nevidljivih dodira, upisanih u materiju koja ne zaboravlja.

I možda je najtačnije reći:
čovek odlazi,
ali njegov dodir ostaje da živi tamo gde ga više niko ne traži.

 (Ostavinska rasprava posle moje sestre je uzrok ciklusa ovih i ovakvih tekstova)