PREDMETI MRTVIH

 PREDMETI MRTVIH

 

Posebna je tišina u predmetima koji nadžive svog vlasnika.
Nije to obična tišina stvari — to je tišina bez odgovora.

Četka, sat, naočare, šolja, marama. Sve ostane na svom mestu, kao da je život samo na trenutak izašao iz sobe. Kao da će se vrata otvoriti i neko će ponovo posegnuti za njima istim redom, istom navikom, istim pokretom koji je godinama bio neprimetan.

Ali vrata ostaju zatvorena.

Predmeti mrtvih ne postaju odmah tuđi. Oni najpre postaju ničiji. Lebde između pripadanja i zaborava, kao da još uvek čekaju da ih neko prizove imenom koje je samo jedan glas znao. U toj međuzoni, oni su najteži: nisu više upotrebljivi, a još nisu uspomene.

Možda je zato svaki predmet mrtvih jedna mala zaustavljena radnja.
Šolja koja više nikada neće biti podignuta. Sat koji meri vreme bez onoga kome je bilo namenjeno. Naočare koje više nemaju pogled. U njima ostaje oblik pokreta koji se nikada neće dovršiti.

Postoji i nešto još tiše: način na koji predmeti počinju da se menjaju kada vlasnik nestane. Prašina se taloži drugačije, svetlost ih dodiruje bez svedoka, a prostor oko njih postaje širi nego što jeste. Kao da se stvarima odjednom oduzme centar, pa počnu da plutaju u prostoru koji više nema uporište.

I tada shvatamo: predmeti nisu pripadali nama, nego smo mi pripadali njihovom rasporedu.

U prisustvu mrtvih stvari postaju ozbiljne.
One više ne služe — one svedoče.

Postoji gotovo nepristojna želja da ih dodirnemo, da proverimo da li je zaista sve stalo. Da podignemo šolju, namestimo jastuk, vratimo sat u ruku koja ga je nosila. Ali dodir ne vraća ništa. On samo potvrđuje odsustvo.

I zato predmeti mrtvih traže meru.
Previše blizine boli, previše distance briše.

Negde između ta dva, nastaje uspomena.

Zato se često ne zna šta učiniti s njima.
Baciti ih znači kao da drugi put oduzimamo nečiji život. Sačuvati ih znači produžavati prisustvo koje više nema gde da se vrati. Pokloniti ih nekome — to je kao pokušaj da se tuđa sudbina preseli u drugi prostor, gde više ne prepoznaje sebe. I tako predmeti ostaju između odluke i odlaganja, u nekoj vrsti tihe zabrane, gde nijedno rešenje ne izgleda dovoljno primereno.

I možda je najtačnije reći:
predmeti mrtvih nisu ostaci života —
oni su njegov produžetak u tišini.

Jer dok god postoje, neko će ih pogledati i na trenutak zastati. U tom zastoju, kratkom i jedva primetnom, mrtvi još jednom ulaze u svet — ne kao ljudi, nego kao raspored stvari koji je nekada imao smisla.

I tada soba, makar na tren, prestaje da bude prazna.

***

Kad su mi javili da je Pavić preminuo, mirno sam ustala i počela pedantno da pripremam njegovu odeću za pogreb. Minuciozno, koncentrisano. Najlepše odelo i cipele, poputninu, sveščicu i olovku, češalj, napisala sam mu ljubavno pismo i stavila u gornji džepić... Još uvek čuvam njegove kravate, platnene maramice i tregere za pantalone.