Životinje u hramu, šeširi pred Bogom

 

Životinje u hramu, šeširi pred Bogom

Postoji jedna mala, gotovo neprimetna razlika između religijskih prostora Zapada i Istoka: odnos prema životinjama. Ta razlika otkriva mnogo dublju razliku u shvatanju sveta.

U većini zapadnih crkava danas životinje ne mogu da uđu. Pas koji zaluta kroz vrata smatra se neprikladnim prizorom, gotovo narušavanjem svetosti prostora. Hram je zamišljen kao mesto izdvojeno od prirode, uređeno za čoveka i njegovu dušu. U tom prostoru vlada tišina, disciplina i simbolički red. Čak i kada dete zaplače, to je prihvatljivo jer pripada ljudskoj zajednici; ali pas koji zalaje smatra se narušavanjem liturgijskog poretka.

U mnogim azijskim religijskim prostorima situacija je drugačija. U hramovima religija kao što su budizam ili hinduizam često se mogu videti životinje koje se slobodno kreću među ljudima: mačke koje spavaju pored statua, psi koji prolaze kroz dvorište hrama, pa čak i ptice koje se gnezde pod krovovima svetilišta. Tamo hram nije potpuno odvojen od prirode; on je njen deo. Svetost nije prostor izolovan od sveta nego mesto gde se svet susreće sa božanskim.

Međutim, ako pogledamo dublje u istoriju Zapada, videćemo da ni zapadne crkve nisu uvek bile tako strogo uređeni prostori kakve danas poznajemo.

U srednjem veku crkve su često bile središte društvenog života. U njima se razgovaralo, trgovalo, pregovaralo, pa čak i sklapali poslovi. Crkva je bila nešto poput gradske agore. U pojedinim gradovima Evrope unutar crkvenih prostora održavale su se pijace ili su se razmenjivale robe i vesti. U takvom svetu nije bilo neobično da se u crkvi pojavi pas, mačka ili čak domaće životinje koje su ljudi dovodili sa sobom u grad.

Tek kasnije, sa promenom religijskog mentaliteta i disciplinovanjem crkvenog prostora, hram postaje strogo definisano mesto tišine i pobožnosti. Životinje nestaju iz tog sveta, a crkva se pretvara u prostor koji treba da bude potpuno izdvojen od svakodnevnog života.

Zanimljivo je da u hrišćanskoj tradiciji postoji još jedan neobičan običaj: zabrađivanje ženskih glava u crkvi, dok muškarci stoje gologlavi. U mnogim pravoslavnim sredinama i danas se očekuje da žena u hram uđe sa maramom ili pokrivalom na glavi. Ta praksa potiče iz starih shvatanja skromnosti i hijerarhije u religijskom prostoru. Međutim, ona stvara i jednu simboličku asimetriju: žena pokriva glavu pred Bogom, dok muškarac stoji otkriven.

U jevrejskoj tradiciji situacija je gotovo obrnuta. U judaizmu muškarac pokriva glavu kapicom koja se zove kipa (ili jarmulka). Ta mala kapica ima duboku simboliku. Ona podseća čoveka da iznad njega postoji nešto više — Bog. Pokrivanje glave nije znak potčinjenosti nego znak poštovanja i svesti o granici između ljudskog i božanskog. Kao da čovek kaže: između mene i Boga postoji tanak sloj poniznosti.

Tako različiti običaji otkrivaju različite metafizike. U nekim religijama čovek se pred Bogom otkriva, u drugima se pokriva. U nekima se životinje udaljavaju iz svetog prostora, dok u drugima ostaju deo svetog pejzaža.

Na kraju se postavlja pitanje: šta je zapravo svetije — prostor u kome vlada savršeni red bez životinja i buke, ili prostor u kome zajedno postoje ljudi, životinje i bogovi?

Možda svaka civilizacija daje svoj odgovor. A možda se svetost, kao i priroda, uvek pojavljuje tamo gde je život prisutan u svim svojim oblicima.

Bilo kako bilo, pravoslavlje insistira na rodnoj neravnopravnosti, pre svega zbog podele crkvenog prostora na "ženski" i muški" i na sakrivanju kose, k'o da smo u islamu (o kojem ne treba ni govoriti o ravnopravnosti). 

Ma koliko se trudile crkve ostaju mesto gde se žena, na ovaj ili onaj način, smatra nečistom. A ona upravo svojom krvlju daje život! Kakva mnogovekovna zatucanost i religijska hipokrizija. Nikad je neću razumeti! Jer je, bar u hrišćanstvu, to potpuno suprotni Hristosovom učenju i misiji!

Jer, ko je prvi video i razgovarao sa Isusom posle uskrsnuća: pa Marija! Ona je prva videla Hristosovo drugo telo. I onda to prenela tada još neverujućem muškom društvancetu sledbenika-apostola.

Da, ljuta sam na kanonsko hrišćanstvo i pravoslavlje, na crkvu kao instituciju punu manipulacija, mahinacija, izneveravanja  i zabrana. 

A Evropska unija se sve više ponaša kao neki takav kanonski logor, sterilne zaštite od svega i svačega.