Ciklus - Bogatstvo svakodnevnih predmeta - Stolica

 

STOLICA

Milorad mi je jednom pričao kako je u Boburu gledao izložbu stolica nekog umetnika. Sve su bile stolice, ali je svaka imala neki dodatak, prepreku, smetnju zbog koje na njoj nije moglo normalno da se sedi.

Bio je očaran.

Uopšte je mnogo razmišljao i govorio o stolicama. O njihovom obliku, smislu, udobnosti. Stolica je, valjda, jedan od retkih predmeta čija je svrha potpuno jasna, a koji su ljudi vekovima uspevali da naprave i veličanstvenim i potpuno neudobnim.

Na kraju je doneo sopstveni sud.

Najudobnija stolica je obična plastična stolica za terasu.

Kad bi Đoković igrao, Milorad bi je dovukao sa terase, postavio ispred televizora i seo.

Posle Bobura, istorije umetnosti i svih mogućih stolica — plastična stolica.

Nisu svi smeli da sede

Danas uđemo u prostoriju i sednemo na prvu slobodnu stolicu.

Nekada nije bilo tako.

Stolica je dugo bila znak položaja. U mnogim starim kulturama sedeti izdignut, na posebnom sedištu sa naslonom, značilo je imati vlast. Vladari, sveštenici i dostojanstvenici sedeli su, dok su drugi stajali, čučali, sedeli na zemlji, klupama ili jednostavnim stoličicama.

Egipatski prestoli bili su raskošni, ukrašeni zlatom, slonovačom, životinjskim nogama i simbolima moći. Grci su napravili elegantni klismos, sa zakrivljenim nogama i naslonom. Rimljani su imali čitavu hijerarhiju sedišta.

Nije svaka stolica bila presto.

Ali je svaki presto bio stolica.

Stolica ulazi u kuću

Vremenom stolica silazi sa prestola.

Ulazi u kuće, okuplja se oko stola, stoji kraj kreveta, pored kamina, za pisaćim stolom.

Ali ni tada nisu sve stolice jednake.

Jedna pripada domaćinu. Druga gostu. Postoje stolice za trpezariju, rad, odmor, čekanje. Naslon postaje viši ili niži, pojavljuju se rukonasloni, tapaciranje, jastuci.

A onda nastaje fotelja — stolica koja je odlučila da čoveka malo ozbiljnije primi u naručje.

Postoji i stolica za ljuljanje, koja više ne zahteva čak ni da mirujemo dok sedimo.

Sesti za sto

Stolica nije samo predmet.

Ona određuje gde smo.

Sedamo za sto da jedemo. Za pisaći sto da radimo. U školsku klupu da učimo. U čekaonicu da čekamo. U pozorište da gledamo. U kafić da razgovaramo. U zubarsku stolicu uglavnom nevoljno.

Postoji počasno mesto.

Postoji prazna stolica.

Nekome ponudimo stolicu. Nekome kažemo da sedne. Nekome ustupimo svoje mesto.

A kad neko zauvek ode, prazna stolica ume da bude prisutnija od mnogih ljudi u sobi.

Stolica koju su počeli da crtaju umetnici

Industrijska proizvodnja promenila je stolicu možda više nego gotovo svaki drugi komad nameštaja.

U XIX veku pojavljuju se stolice od savijenog drveta koje mogu da se proizvode u velikom broju. Čuvena Thonetova stolica broj 14 našla se po kafanama, restoranima i kućama širom sveta.

A u XX veku arhitekte i dizajneri kao da su se dogovorili da ponovo izmisle predmet na kojem čovečanstvo već hiljadama godina sedi.

Drvo se savija.

Čelik postaje cev.

Koža visi u vazduhu.

Šperploča dobija krivine.

Plastika se izliva u jednom komadu.

Stolica postaje manifest.

Ponekad je dovoljno pogledati je da znamo iz kog vremena dolazi.

Ponekad je gledamo dugo i pitamo se: a gde se ovde sedi?

Stolica na kojoj se ne može sedeti

Možda je zato ona izložba u Boburu toliko očarala Milorada.

Umetniku više nije bilo dovoljno da napravi novu stolicu. Mogao je da uzme samu ideju stolice i pokvari njenu osnovnu funkciju.

Stolica dobije prepreku.

Šiljak. Rupu. Nešto na sedištu.

Naslon na pogrešnom mestu.

Predmet i dalje prepoznajemo kao stolicu, a ona odbija ono jedino što od nje očekujemo: da sednemo.

Tada stolica više nije nameštaj.

Postaje pitanje.

Stolice za sve

A svakodnevni život nije mnogo mario za umetničke manifeste.

Napravio je stolicu za gotovo svaku situaciju.

Kancelarijsku sa točkićima. Barsku visoku. Školsku. Sklopivu. Ribarsku. Baštensku. Stolicu za plažu. Dečju hranilicu.

Stolicu za kampovanje koju nosimo u torbi.

Invalidska kolica su takođe potomak stolice — sedište koje je dobilo velike točkove i omogućilo kretanje.

Postoje masažne stolice, gejmerske stolice, stolice za frizera, zubara, šminkera, dirigenta, sudiju.

I električna stolica, kada jedan od najmirnijih predmeta u kući dobije zastrašujuću funkciju.

Jedan osnovni oblik — sedište, noge, naslon — čovek je prilagodio gotovo svemu što radi.

Stolica koja čuva odeću

A postoji i stolica koju nijedan dizajner nije projektovao, a nalazi se u bezbroj spavaćih soba.

Na nju se ne seda.

Na njoj stoji odeća koja nije dovoljno čista da se vrati u ormar, ali nije ni dovoljno prljava za korpu za veš.

Jedna bluza. Pantalone. Džemper.

Još nešto preko.

Za nekoliko dana stolica nestane.

Ostane samo brdo odeće sa četiri noge.

Plastika

A onda dolazimo do stolice koju gotovo niko ne smatra lepom.

Obična plastična stolica.

Laka je. Jeftina. Može da kisne. Može da stoji na terasi, u dvorištu, bašti, kafiću, na plaži. Jedna ulazi u drugu, pa deset stolica zauzme prostor kao dve.

Nema plemenito drvo.

Nema ručni rezbar. Nema kožu. Nema potpis slavnog dizajnera.

Ali je podignemo jednom rukom, prenesemo gde nam treba, operemo i vratimo napolje.

I, kako je Milorad tvrdio, udobna je.

Stolica u jeziku

Sedeti na dve stolice — pokušavati da se istovremeno ostane na dve strane.

Izmaći nekome stolicu — ostaviti ga bez oslonca, položaja ili očekivanog mesta.

Vruća stolica — mesto na kojem nije prijatno biti.

Dobiti stolicu — dobiti položaj, funkciju, mesto za stolom na kojem se odlučuje.

I zanimljivo je da stolica, koja bi trebalo da znači mirovanje, u jeziku često govori upravo o moći i nesigurnosti.

Rečnik

srpski: stolica
engleski: chair
francuski: chaise
italijanski: sedia
španski: silla
nemački: Stuhl
ruski: стул
ukrajinski: стілець
poljski: krzesło
grčki: καρέκλα
turski: sandalye
arapski: كرسي
kineski: 椅子
japanski: 椅子

* 

Najbolja stolica je ona na kojoj želimo da sedimo. Kad god mogu biram one sa rukohvatima u jastučićima. U javnom prostoru gledam uvek zavučenu, pomalo izdvojenu stolicu i sto, onu koja ima pregled prostora. I imam karmu da samo na tom izabranom stolu nema pepeljare. To traje decenijama. A ja sam strastven pušač.

Ciklus - Bogatstvo svakodnevnih predmeta - Dugme

 

DUGME

Još odmalena se plašim igle.

Baka i mama pokušavale su da me nauče da vezem goblene — devojčica iz dobre kuće morala je valjda i to da zna. Nije išlo.

Onda su pokušale sa iglama za štrikanje. Ni to nije funkcionisalo.

Spaslo me je što sam levoruka. Nisu uspele da se same pretvore u ogledalo i pokažu mi šta treba da radim levom rukom. Odustale su.

Tako ni danas, u starosti, ne umem da prišijem dugme.

Zato su mi muževi uvek prišivali dugmad.

 

Kutija sa dugmadima

Kao dete igrala sam se dugmićima i klipsovima. Stajali su u crno-beloj vrećici. Istresla bih ih na sto uz zveket, kao da prosipam novčiće nekog blaga.

A onda bih ih sortirala.

Velike na jednu stranu, male na drugu. Sjajne, mat, metalne, sedefne, obične. One koje su imale par i one koje su ostale same. Nisam umela da ih prišijem, ali sam umela da ih razvrstavam, gledam i biram.

Nekada je gotovo svaka kuća imala takvu kutiju, limenku ili vrećicu. U njoj nisu bila samo nova dugmad. Tu su završavala ona skinuta sa stare košulje, kaputa koji se više ne nosi, dečje haljine, uniforme, bakinog kostima. 

Jedno zlatno bez svog para. Dugme za koje više niko ne zna odakle je došlo.

Takva zbirka je mala porodična arheologija.

Čovek zaboravi odeću.

Dugme ostane.

 

Pre nego što je zakopčavalo

Dugme je mnogo starije od rupice za dugme.

Najstariji primerci, stari nekoliko hiljada godina, pronađeni su u civilizaciji doline Inda. Pravljeni su od školjki i drugih materijala, ali nisu služili onome čemu dugme danas najčešće služi. Bili su ukras, znak položaja, deo odeće koji se pokazuje.

Ljudi su odeću spajali vezicama, trakama, kopčama, iglama i fibulama. Dugme je dugo moglo da bude lepo, skupo i potpuno beskorisno za zakopčavanje.

Tek kada su se dugme i rupica za dugme našli jedno naspram drugog, dogodila se mala revolucija.

Odeća je mogla precizno da prati telo.

 

 

Malo, a dragoceno

Dugme je ubrzo postalo mnogo više od praktičnog predmeta.

Pravljeno je od zlata i srebra, bronze, stakla, porcelana, drveta, roga, kosti, sedefa, kože, tkanine. Bilo je gravirano, oslikano, presvučeno svilom, ukrašeno emajlom, biserima i dragim kamenjem.

Na raskošnoj odeći dugmad su mogla da pokažu bogatstvo vlasnika gotovo jednako dobro kao nakit.

Ponekad ih je bilo toliko da praktičnost očigledno nije bila glavni cilj.

Dugme je bilo malo mesto za razmetanje.

A kada bi se odeća pohabala, vredna dugmad nisu bacana. Skidala su se i prišivala na novu odeću. Mogla su da nadžive kaput, haljinu, pa i svog vlasnika.

 

Dugmad govore

Postoje dugmad koja odmah otkrivaju kome pripadaju.

Na uniformama nose grbove, krune, sidra, orlove, brojeve jedinica i oznake službe. Vojnička, mornarička, policijska i livrejska dugmad mogla su da budu mala legitimacija.

Postoje i dugmad koja govore o modi.

Velika i upadljiva ili sasvim sitna. Presvučena istom tkaninom kao haljina. Sedefna na košulji. Metalna na kaputu. Drvena na džemperu. Dečja u obliku cveta, životinje, automobila.

A postoji i ono sasvim obično plastično dugme sa dve ili četiri rupice.

Verovatno najneprimetnije od svih.

Sve dok ne otpadne.

Dve ili četiri rupice

Ni sva dugmad ne drže se za odeću na isti način.

Neka imaju dve rupice, neka četiri. Kod drugih se na licu ne vidi ništa, jer sa zadnje strane imaju malu petlju kroz koju prolazi konac.

Postoje ravna, ispupčena, obla, četvrtasta, izdužena dugmad. Postoje dugmad koja se provlače kroz petlju umesto kroz rupicu. Postoje presvučena tkaninom tako da gotovo nestanu na odeći.

A onda su došli drukeri, rajsferšlusi, čičak-trake i magnetne kopče.

Dugme je ipak ostalo.

Možda zato što nijedan od njegovih naslednika nema tako lepo lice.

 

 

 

Dugme kao nakit

Granica između dugmeta i nakita nikada nije bila naročito čvrsta.

Postoje dugmad od filigrana, emajla, porcelana i kristala, dugmad sa minijaturnim portretima, cvećem, životinjama, grbovima i pejzažima.

A postoje i kolekcionari dugmadi.

Njima dugme više ništa ne zakopčava. Izvađeno iz odeće, ono postaje mali predmet za sebe — minijaturna skulptura, uspomena, dokument mode i zanata.

Ponekad je teško poverovati da je nešto tako lepo ikada služilo samo da se kaput ne otvori.

 

 

Dugme koje nije dugme

A onda je reč napustila odeću.

Pritiskamo dugme lifta.

Dugme zvona.

Dugme na daljinskom upravljaču.

Nekada smo pritiskali dugmad na telefonu, radiju, pisaćoj mašini.

Danas na ekranu dodirujemo nešto što nema ni konac, ni rupicu, ni petlju — ali ga i dalje zovemo dugme.

Predmet je postao znak za radnju: pritisni me i nešto će se dogoditi.

Rečnik:

srpski: dugme
engleski: button
francuski: bouton
italijanski: bottone
španski: botón
nemački: knopf
ruski: пуговица
ukrajinski: ґудзик
poljski: guzik
grčki: κουμπί
turski: düğme
arapski: زرّ
kineski: 纽扣
japanski: ボタン

Dugme može biti od zlata ili plastike, pripadati kraljevskom kaputu ili dečjoj pidžami.

Može preživeti odeću na kojoj je bilo, završiti u kutiji, postati nakit ili izgubiti i poslednju vezu sa koncem i preseliti se na ekran.

Ali ono pravo dugme ima jednu nezgodnu osobinu.

Ponekad otpadne.

A ja tada moram da pronađem nekoga ko ume da ga prišije.

*

Dok sam pisala ovaj esejčić, pao mi je na pamet naslov moguće priče:  Klips na svemirskom odelu.

Ciklus - Bogatstvo svakodnevnih predmeta - Igla i zihernadla

 

IGLA I ZIHERNADLA

Igla je jedan od onih predmeta koji su toliko mali da ih primećujemo uglavnom kada ih tražimo.

Ili kada se ubodemo.

Postoji hiljadama godina. Najstarije igle pravljene su od kosti, roga i drveta, kasnije od bronze i gvožđa, a današnja šivaća igla gotovo da nije promenila osnovnu ideju: tanak šiljak, telo i ušica kroz koju prolazi konac.

Njome se spajalo ono što je bilo razdvojeno — koža, krzno, platno, svila. Šila se odeća, vezlo, krpilo, prišivalo dugme.

Mala stvar, a bez nje je vekovima bilo teško biti obučen.

Igla za sve

Nisu sve igle iste.

Postoje tanke i debele, kratke i duge, ravne i zakrivljene. Igle za šivenje i vez, za vunu, kožu i tapiseriju. Krojačke igle nemaju ušicu, ali drže tkaninu na mestu. Nekada su ogromne igle za šešire bile i praktičan predmet i ukras.

Igle postoje i tamo gde nema konca: gramofonska igla čita zvuk, kompasna pokazuje pravac, medicinska prolazi kroz kožu.

A igla je kroz kožu prolazila i mnogo pre savremene medicine.

Bušenje ušiju i ukrašavanje tela poznato je hiljadama godina. Danas je pirsing pretvorio ubod iglom u prvi korak ka čitavom svetu nakita za telo.

Jedan od najstarijih čovekovih alata tako je stigao i do savremene mode.

Zihernadla

Obična igla ima jednu manu.

Bode.

Zihernadla je pokušala da reši upravo taj problem: žica je savijena tako da napravi oprugu, a oštar vrh dobio je kopču u koju može da se sakrije.

Savremenu sigurnosnu iglu patentirao je Amerikanac Volter Hant 1849. godine. Priča kaže da ju je smislio dok je pokušavao da zaradi novac kojim bi vratio dug. Patent je ubrzo prodao.

Jedan mali dug ostavio nam je predmet koji gotovo dva veka izgleda skoro isto.

Kod nas se odomaćila kao zihernadla, prema nemačkom Sicherheitsnadel — sigurnosna igla.

Za svaki slučaj

Zihernadla je predmet za nezgode.

Pukne dugme. Popusti porub. Pokvari se rajsferšlus. Treba pričvrstiti zavoj, provući lastiš, spojiti dva komada tkanine ili na brzinu zatvoriti nešto što se otvorilo baš kada nije trebalo.

Ne mora da bude lepo.

Treba da drži.

Zato se zihernadle čuvaju po kutijama za šivenje, neseserima, fiokama i torbama.

Za svaki slučaj.

Kada zihernadla postane nakit

A onda se dogodilo nešto što se predmetima često događa.

Ono što je napravljeno da bude korisno postalo je ukras.

Zihernadla je ušla u modu kao broš, minđuša, privezak, deo ogrlice ili ukras na odeći. Punk ju je sedamdesetih godina XX veka pretvorio u znak pobune: običan predmet za kućnu popravku završio je na jaknama, pantalonama, pa i na telu.

Danas postoje ogromne ukrasne zihernadle sa biserima, kamenjem, lancima i privescima.

Neke više ništa ne osiguravaju.

Samo se pokazuju.

Igla u jeziku

Tražiti iglu u plastu sena — tražiti nešto gotovo nemoguće pronaći.

Biti kao na iglama — biti nestrpljiv, uznemiren, u iščekivanju.

Provući se kroz iglene uši — proći kroz veoma tesan prostor ili tešku prepreku.

Iglom bunar kopati — raditi nešto izuzetno teško, sporo i mukotrpno.

Rečnik

srpski: igla / zihernadla
engleski: needle / safety pin
francuski: aiguille / épingle de sûreté
italijanski: ago / spilla da balia
španski: aguja / imperdible
nemački: Nadel / Sicherheitsnadel
ruski: игла / английская булавка
ukrajinski: голка / англійська шпилька
poljski: igła / agrafka
grčki: βελόνα / παραμάνα
turski: iğne / çengelli iğne
arapski: إبرة / دبوس أمان
kineski: 针 / 安全别针
japanski: 針 / 安全ピン

Igla spaja.

Zihernadla osigurava.

A obe najčešće postanu važne tek kada nešto popusti.

Ciklus - Bogatstvo svakodnevnih predmeta - Kofer

 

Kofer

Postoje mesta na svetu puna kofera čiji su vlasnici otišli bez njih.

Stotine, ponekad hiljade kofera stoje u ogromnim aerodromskim skladištima, na policama, podovima i kolicima. Veliki i mali, tvrdi i meki, crni, crveni, srebrni, sa točkićima, nalepnicama i trakama oko ručki.

Svaki je nekuda krenuo.

U njima su haljine, cipele, pidžame, knjige, kozmetika, lekovi, pokloni, prljav veš, suveniri i poneka stvar koju vlasnik nikada ne bi stavio ni u jedan drugi kofer.

A onda su se čovek i kofer razdvojili.

Čovek je stigao.

Kofer nije.

Pre kofera — bošča

Čovek je nosio svoje stvari mnogo pre nego što je izmislio kofer.

Najjednostavniji prtljag bio je komad tkanine. U njega se stave odeća, hrana i ono malo što se ima, krajevi se vežu i zavežljaj se prebaci preko ramena, stavi na leđa, na štap ili na životinju.

Kod nas je postojala bošča — četvrtasto platno, često tkano ili ukrašeno, u koje su se uvijale stvari. Bošča je mogla da čuva odeću u kući, da ponese darove, devojačku spremu ili ono što je čoveku potrebno za put.

Nije imala ručku, bravu ni točkiće.

Imala je četiri kraja i čvor.

 

Bošča, uostalom, nije nestala. Imam njenu savremenu verziju: komad posebno oblikovane tkanine u koji strpam sve što treba da prenesem, stegnem ga i ponesem. Ne vezuje se više u čvor, ali princip je isti.

 

Sanduk koji putuje

Kad je čovek počeo da nosi više stvari i da putuje dalje, tkanina više nije bila dovoljna.

Pojavio se sanduk.

Drveni, težak, ojačan metalom, sa bravom. Nije bio napravljen da ga čovek lako nosi. Njega su nosili drugi: sluge, nosači, kočijaši, mornari.

Sanduk je mogao da preživi put kočijom, brodom, preko blata, kiše i soli. Čuvao je odeću, knjige, dokumenta, dragocenosti.

Putovanje je tada značilo da čovek ne nosi samo prtljag.

Nosi deo kuće.

Brodski kofer

Velika putovanja napravila su posebnu vrstu prtljaga.

Na parobrodima i preko okeana putovalo se nedeljama. Putniku nije bila potrebna samo odeća za sutra. Trebala mu je garderoba za dan i veče, cipele, šeširi, rublje, pribor za toaletu, knjige.

Tako sanduk postaje brodski kofer.

Čvrst, pravougaon, obložen platnom ili kožom, ojačan drvetom i metalom. Na njemu se gomilaju hotelske i brodske nalepnice, inicijali vlasnika, oznake luka i železnica.

Kofer počinje da nosi tragove putovanja spolja.

Kofer koji je postao ormar

A onda je kofer porastao.

Neki putnički kovčezi otvarali su se uspravno. Na jednoj strani bile su fioke, na drugoj vešalice. Postojala su mesta za cipele, šešire, košulje, kravate i sitnice.

Stigne se u hotel, kofer se otvori — i garderoba je već složena.

Kofer je postao ormar.

Nije se raspakivao. U njemu se živelo.

Luksuz putuje

Krajem XIX i početkom XX veka putovanje postaje i pitanje stila.

Bogati putnici naručuju čitave garniture prtljaga. Velike kovčege za odeću, manje za šešire, posebne kutije za cipele, nakit, parfeme i pribor za toaletu.

Kofer više nije samo ono u čemu se nose stvari.

On govori ko putuje.

Louis Vuitton i Hermès

Neke kuće napravile su od putničkog prtljaga predmet luksuza.

Louis Vuitton počeo je sredinom XIX veka da pravi putničke kovčege sa ravnim poklopcem, pogodnije za slaganje tokom putovanja od tadašnjih kovčega sa zaobljenim vrhom. Vremenom su kovčezi, platno sa monogramom i čitave putničke garniture postali simbol luksuznog putovanja.

Hermès, koji je počeo sa opremom za konje i kočije, u svet putovanja uneo je svoju kožu, zanatsku izradu i predmete namenjene putniku koji ne želi da se odrekne elegancije zato što je napustio kuću.

Prtljag postaje status.

Vozom, brodom, automobilom

Svako prevozno sredstvo menja kofer.

Za brod može biti ogroman.

U vozu mora da prođe kroz vrata i stane u kupe.

U automobilu mora da stane u prtljažnik.

Kako putovanje postaje brže, kofer postaje manji.

Više ne selimo kuću sa sobom.

Bar pokušavamo.

Avion

Avion je promenio sve.

Odjednom nije bilo dovoljno da kofer može da se nosi. Morao je da ima određenu težinu, da prođe kroz sistem aerodroma, da izdrži trake, kolica, padove, udarce i hiljade drugih kofera.

Pojavili su se laki materijali, tvrde školjke, rajsferšlusi, teleskopske ručke, katanci sa šifrom.

Kofer je postao mali putnički oklop.

A onda se dogodilo nešto neobično.

Točkići

Čovečanstvo je vekovima pravilo kočije, kolica i kola.

A kofer je i dalje nosilo.

Tek u XX veku neko je ozbiljno spojio dve očigledne stvari: kofer i točak.

Prvi koferi sa točkićima još nisu ličili na današnje. Vukli su se pomoću kaiša. Kasnije dolazi teleskopska ručka, zatim dva točka, pa četiri.

I odjednom kofer više ne nosimo.

On ide pored nas.

Diktatura centimetra

Nekada je veličina kofera zavisila od toga koliko stvari želite da ponesete.

Danas zavisi od aviokompanije.

Kofer se meri.

Visina. Širina. Dubina. Težina.

Postoje kabinski koferi, mali kabinski koferi, lični predmeti koji moraju da stanu ispod sedišta, predati prtljag i doplate zbog nekoliko centimetara ili kilograma viška.

Putnik stoji nad otvorenim koferom i pregovara sa fizikom.

Da li su potrebne još jedne cipele?

Naravno da jesu.

Ali kofer ima drugačije mišljenje.

Koferi za sve

Kofer odavno više nije samo za odeću.

Postoje koferi za šminku, nakit, alat, instrumente, fotografske aparate, računare, dokumenta, uzorke, vino, šešire.

Postoje tvrdi koferi koji štite ono što je unutra od vode, prašine i udaraca.

Postoje mali koferčići za jednu jedinu dragocenu stvar.

Čovek je napravio kofer za gotovo sve što može da poželi da ponese.

A onda su ga dobila deca

Dečji kofer više nije samo umanjeni kofer odraslih.

On može da bude životinja, automobil, jednorog, mačka — ili dinosaurus.

I može da se vuče, gura, jaše, otvara, puni igračkama i napusti nasred aerodroma kada dete odluči da više neće da ga nosi.

Dete tako dobija svoj prvi mali pokretni posed.

Ono što je unutra pripada njemu.

Makar unutra bili jedan plišani dinosaurus, tri kamenčića i čarapa bez para.

Savremeni kofer

Današnji kofer je lak, tvrd ili mekan, ima četiri točka koja se okreću u svim pravcima, teleskopsku ručku, pregrade, kaiševe, džepove i brave.

Može biti jeftin ili skupocen.

Može trajati jedno putovanje ili decenijama.

Može biti crn kao hiljade drugih — ili toliko upadljiv da ga vlasnik vidi čim se pojavi na traci.

I dalje radimo ono što su ljudi radili sa boščom: biramo šta možemo da ponesemo.

Samo smo čvor zamenili rajsferšlusom.

A nekad mu lepimo nalepnicu, ili vezujemo vrpcu da bismo znali koji je naš, kad se pojavi na aerodromskoj traci. Ja sam na svoj vezala crvenu tračicu, protiv uroka! 

Kofer bez vlasnika

A onda se vraćamo tamo odakle smo počeli.

U skladište.

Kofer je napravljen da prati čoveka. Čudno izgleda kada ostane sam.

Na etiketi još postoji ime. Na ručki možda traka koju je vlasnik vezao da ga lakše prepozna. Unutra je nečiji privremeni život, uredno ili neuredno spakovan za nekoliko dana daleko od kuće.

Neki izgubljeni koferi pronađu vlasnike.

Neki ne.

Ostanu na policama među stotinama drugih, kao mala zatvorena putovanja koja nisu stigla do kraja.

Čovek je vekovima usavršavao predmet koji treba da mu omogući da deo svog sveta ponese sa sobom.

A ipak, čim se kofer izgubi, otkrijemo nešto neobično: čovek može da nastavi put bez kofera.

Kofer bez čoveka ne može nikuda.

*

Moj omiljeni kofer koji nemam:

Kofer na drugim jezicima

srpski: kofer
engleski: suitcase
francuski: valise
italijanski: valigia
španski: maleta
nemački: Koffer
ruski: чемодан
ukrajinski: валіза
poljski: walizka
grčki: βαλίτσα
turski: valiz
arapski: حقيبة سفر
kineski: 行李箱
japanski: スーツケース

Ciklus - Bogatstvo svakodnevnih predmeta - Lepeza

 

Lepeza

Jedna od mojih najdražih lepeza stigla je iz Šangaja.

Okrugla je, vezena, bez vidljivih šavova. Dobila sam je od kineske književnice Čen Danjan, autorke knjige o Miloradu Paviću, koja je dolazila u Legat i snimala film o njemu.

Tako je jedna lepeza, predmet namenjen pravljenju sasvim malog ličnog vetra, prešla put od Šangaja do Beograda noseći sa sobom jednu književnu priču.

Čen Danjan nije bila jedina gošća iz Kine. Tokom godina kroz Legat su prolazili kineski izdavači, književnici, filmski i turistički poslenici. Ponekad mi se čini da između Legata i Kine postoji jedan nevidljivi put kojim putuju knjige, filmovi, ljudi — i, eto, lepeze.

A lepeza je oduvek putovala.

Putovala je između zemalja i kontinenata, između Istoka i Zapada, između dvora i ulice, obreda i mode, umetnosti i svakodnevice. Menjala je oblik, materijal i značenje, ali joj je osnovni zadatak ostao gotovo smešno jednostavan: napraviti malo vetra.

Predmet koji pravi vetar

Lepeza je možda jedini predmet kojim čovek pokušava da napravi vetar sopstvenom rukom.

Princip je toliko jednostavan da mu gotovo nije potreban izumitelj. Široka površina pokrene vazduh, vazduh prelazi preko kože i rashlađuje je. Mogao je poslužiti list, komad kore, pero, tkanina razapeta na okviru.

I upravo zato najstarije lepeze nisu ličile na one koje danas nosimo u tašni.

Bile su velike i čvrste, sa drškom. Njima se često nije hladio čovek sam — neko drugi je mahao umesto njega.

Od samog početka lepeza je, osim vetra, pokazivala i ko maše, a ko je dovoljno važan da mu se maše. 

Od faraona do Dalekog istoka

Na staroegipatskim prikazima pojavljuju se velike ceremonijalne lepeze od perja na dugim drškama. Njihova uloga nije bila samo praktična. Pratile su vladara, bile znak položaja i deo dvorskog ceremonijala.

Lepeze su poznavale i druge stare civilizacije. Grci i Rimljani koristili su čvrste lepeze različitih oblika i materijala, a služile su i za rashlađivanje i za rasterivanje insekata.

Ali posebnu istoriju lepeza je dobila u Aziji.

U Kini su čvrste lepeze bile poznate vekovima. Okrugla lepeza, tuánshàn, naročito se vezuje za eleganciju, slikarstvo, kaligrafiju i vez. Krug od svile ili drugog finog materijala mogao je postati mala pokretna slika: grana u cvetu, ptica, pejzaž, pesma ispisana kaligrafijom.

Neke vezene lepeze toliko su precizno izrađene da se gotovo ne vidi kako je slika nastala. Predmet namenjen mahanju vazduhom postao je površina za umetnost.

U Japanu su se razvile različite vrste lepeza, među njima čvrsta uchiwa i sklopiva sensu ili ōgi. Lepeza je ušla u dvorski život, ceremonije, ples i pozorište, ali i u svakodnevicu.

A sklopiva lepeza imala je jednu ogromnu prednost: mogla je da nestane.

Raširi se u veliki polukrug, a zatim se jednim pokretom sklopi u uzak predmet koji staje u ruku, rukav ili tašnu.

Lepeza stiže u Evropu

Evropa je poznavala lepeze i ranije, ali sklopiva lepeza, pristigla trgovačkim i kulturnim putevima sa Istoka, od renesanse počinje da osvaja evropske dvorove.

U XVII i XVIII veku postaje jedan od najuočljivijih ženskih aksesoara.

Uz raskošnu haljinu, rukavice, nakit i frizuru išla je i lepeza.

Pravljene su od skupocenih materijala, oslikavane mitološkim, ljubavnim, pastoralnim i dvorskim prizorima, ukrašavane pozlatom, čipkom, sedefom, rezbarijama i perjem. Majstori su na maloj polukružnoj površini stvarali čitave prizore sa desetinama figura.

Lepeza je mogla da pokaže ukus, bogatstvo i položaj vlasnice.

Ali i da je rashladi.

U XIX veku postaje dostupna širem krugu ljudi, menja se zajedno sa modom i ulazi u gotovo sve moguće društvene prilike: postoje dnevne i večernje lepeze, balske, svadbene i one u žalosti, raskošne i sasvim jednostavne.

A onda električni ventilatori i klimatizacija preuzimaju posao pravljenja vetra.

Lepeza ipak ne nestaje.

Od čega se pravi vetar

Gotovo da nema materijala koji čovek nije pokušao da pretvori u lepezu.

Papir. Pirinčani papir. Svila. Čipka. Vez. Perje. Bambus. Drvo. Sedef. Kost. Metal. Različiti tekstili.

U istorijskim primercima nailazimo i na slonovaču i kornjačevinu, materijale koji su nekada bili znak luksuza, a čija je trgovina danas zbog zaštite životinja strogo ograničena ili zabranjena.

Držači sklopivih lepeza mogu biti sasvim jednostavni ili toliko fino rezbareni da podsećaju na čipku.

A sama lepeza ne mora biti polukružna.

Može biti okrugla. Ovalna. Pravougaona. U obliku lista, latice, pera ili krila. Može biti ogromna, namenjena sceni ili ceremoniji, ili toliko mala da jedva pokrene vazduh.

Može biti oslikana, štampana, vezena, izrezbarena, pozlaćena, ukrašena perjem ili potpuno bela.

Od svega toga pravi se isto: vetar.

Lepeza kao aksesoar

Malo koji praktičan predmet tako lako postaje deo odeće.

Lepeza se ne drži bilo kako. Ona se nosi.

Može da odgovara boji haljine, rukavicama, cipelama, nakitu ili torbici. Može biti gotovo neprimetna ili upravo ono što prvo primetimo.

U pojedinim epohama njen izgled zavisio je od prilike. Jedna za dan, druga za bal. Jedna za svadbu, druga za žalost. Jedna skromna, druga napravljena upravo zato da bude viđena.

I nije oduvek bila isključivo ženski predmet. U različitim azijskim kulturama lepeze su koristili i muškarci — kao deo odeće, ceremonije, umetnosti, pa čak i vojne i društvene simbolike.

Lepeza je zato neobičan aksesoar: istovremeno se nosi, pokazuje i upotrebljava.

Tašnica ne može da napravi vetar. Ogrlica takođe.

Lepeza može.

Da li lepeza govori?

Govori — ali ne baš onako kako su nas učili romani i filmovi.

Popularna kultura voli priču o tajnom „jeziku lepeze“: ako je dama prisloni na levi obraz, znači jedno; ako je zatvori na određeni način, drugo; ako je ispusti, treće. Objavljivani su čak čitavi rečnici navodnih ljubavnih poruka koje su se mogle preneti jednim pokretom.

Problem je što za postojanje jednog opšteprihvaćenog, tajnog i precizno kodifikovanog jezika lepeze nema mnogo istorijskih dokaza. Deo tog „jezika“ verovatno je nastao kasnije, kao romantična predstava o starim vremenima, a deo i kao vrlo uspešan način prodaje lepeza.

Ali to ne znači da lepeza nije govorila.

Naprotiv.

Njome se moglo sakriti lice. Otkriti samo oči. Pogledati preko njenog ruba. Nervozno je otvarati i zatvarati. Njome se moglo pokazati dosada, stidljivost, koketerija, nestrpljenje ili ravnodušnost.

Za takav jezik nije potreban rečnik.

Dovoljan je gest.

Lepeza na sceni

Kada lepeza uđe u ples ili pozorište, prestaje da bude samo predmet u ruci i postaje produžetak pokreta.

U kineskim i japanskim tradicionalnim izvođačkim umetnostima može označavati mnogo više od same lepeze. Na sceni pokret i položaj predmeta učestvuju u stvaranju lika i prizora.

Flamenko je pretvara u eksploziju pokreta i boje. Otvaranje velike lepeze postaje deo koreografije, jednako važno kao pokret ruke ili okret tela.

Pozorište, opera, kabare i revija otkrili su i ogromne lepeze od perja. One više gotovo i ne služe rashlađivanju. Skrivaju i otkrivaju telo, menjaju siluetu izvođača, pretvaraju čoveka u pticu, cvet ili pokretnu skulpturu.

Lepeza koja je nekada pravila mali lični vetar sada može da ispuni čitavu pozornicu.

Mala umetnička dela

Lepeza je posebno zahvalna umetnosti zato što nudi neobičnu površinu.

Okruglu. Ovalnu. Polukružnu. Podeljenu na lamele.

Na njoj se slikalo i pisalo. Čuvala je pejzaže, cveće, ptice, ljubavne prizore, portrete, mitološke scene, kaligrafiju, stihove, monograme i grbove.

Ponekad je važan bio umetnik koji ju je oslikao. Ponekad majstor koji je izrezbario držače. Ponekad materijal. Poreklo. Vlasnik. Priča o tome kome je pripadala i kako je stigla do sledećeg vlasnika.

Zato stare lepeze danas žive u muzejima i privatnim kolekcijama.

I tu nastaje mali paradoks.

Predmet napravljen da se neprestano pomera postaje toliko dragocen da ga više niko ne pomera.

Leži u vitrini.

Bez vetra.

Moje lepeze

Ja lepeze skupljam, ali ih ne držim samo u vitrini.

Imam ih od perja i papira, vezene i oslikane, male i velike, okrugle i sklopive, u obliku stilizovanog lista. Imam i dragocene stare primerke, izrađene od materijala koji pripadaju jednom drugom vremenu.

Ali pošto ne podnosim vrućinu, lepeza kod mene teško može da ostane samo kolekcionarski predmet.

Koristim ih.

Možda je to pomalo protivno kolekcionarskoj logici. Dragocen predmet treba čuvati. Ne treba ga stalno otvarati, zatvarati, nositi u ruci i izlagati svakodnevici.

Držim ih na dohvat ruke jer lepezu, kao i nakit, biram prema odeći — samo što mi je ona potrebna i zbog vrućine.

Ali lepeza je napravljena da se otvara.

I da pravi vetar.

Lepeza

srpski — lepeza
engleski — fan
francuski — éventail
italijanski — ventaglio
španski — abanico
portugalski — leque
nemački — Fächer
holandski — waaier
ruski — веер (vejer)

ukrajinski: віяло
poljski — wachlarz
češki — vějíř
slovački — vejár
slovenački — pahljača
mađarski — legyező
rumunski — evantai
grčki — βεντάλια (ventália)
turski — yelpaze
arapski — مروحة يدوية (mirwaḥa yadawiyya)
kineski — 扇子 (shànzi)
japanski — 扇子 (sensu) — sklopiva lepeza
korejski — 부채 (buchae)

Zanimljivo je koliko jezika u samoj reči čuva vetar, vazduh ili mahanje. Kao da predmet nije dobio ime po svom obliku, nego po onome što radi.

A onda se vraćam onoj lepezi iz Šangaja.

Prešla je hiljade kilometara da bi stigla do mene. Nosila je sa sobom Čen Danjan, Pavića, jednu knjigu, jedan film, Legat, Kinu i Beograd.

Danas je deo moje zbirke.

Jer lepeza može preći pola sveta, završiti u kolekciji i postati dragocena — ali kad je vruće, od nje ipak očekujem da mi napravi malo vetra.

*

Najviše volim zvuk lepeze kad je jednim potezom rasklopim i sklopim. Škljoc!

Ciklus - Bogatstvo svakodnevnih predmeta - Sveća

 

Sveća

Sveća postoji tako što nestaje. Što više svetlosti daje, manje je ima.

Pre sveće postojao je plamen.

Čovek ga je najpre čuvao na ognjištu, nosio na baklji, a zatim zatvorio u malu posudu. Arheologija je puna uljanih svetiljki i žižaka: kamenih, glinenih, bronzanih, sasvim jednostavnih i raskošno ukrašenih. U njima je gorelo ulje ili mast, a iz posude je virio fitilj. Bile su male prenosive vatre.

Nisu još bile sveće. Ali pripadale su istoj ljudskoj potrebi: odvojiti mali plamen od velike vatre i poneti ga sa sobom.

Od svetiljke do sveće trebalo je promeniti jednu važnu stvar — gorivo više nije bilo u posudi. Ono je postalo telo predmeta, čvrsta materija oko fitilja koja se troši dok gori.

Od loja do voska

Jednostavne sveće pravile su se od životinjskog loja. Lojanice su bile jeftine i dostupne, ali su dimile, neprijatno mirisale i sagorevale drugačije od sveća od pčelinjeg voska.

Voštana sveća bila je druga priča. Gorela je čistije i sporije, prijatnije mirisala i bila skuplja. Svetlost, dakle, nije bila ista za sve. U crkvama, dvorovima i bogatim kućama mogao je goreti pčelinji vosak, dok je u skromnijim domovima svetlost često dolazila od loja.

Kasnije su stigli stearin i parafin, a danas se sveće izrađuju i od različitih biljnih voskova.

Menjali su se materijali, način proizvodnje, boje i oblici. Ostala je ista jednostavna konstrukcija: gorivo i fitilj.

Sveća koja meri vreme

Sveća nije samo osvetljavala vreme provedeno u mraku. Mogla je i da ga meri.

Pravljene su sveće sa oznakama na telu, pa je sagorevanje pokazivalo koliko je vremena prošlo. Umesto kazaljke pomerao se plamen, a sat je postajao sve kraći.

Postojale su i domišljate naprave u kojima su se na određena mesta sveće postavljali mali metalni predmeti. Kada bi vosak izgoreo do njih, pali bi na metalnu podlogu i zvukom označili protok vremena.

Sveća je nestajala, a vreme prolazilo zajedno s njom.

Sveća i čovek

Malo je predmeta koji prate toliko različitih trenutaka ljudskog života.

Svećice gore na rođendanskoj torti. Njih gasimo, brojimo godine i zamišljamo želju.

Sveća prati krštenja, venčanja, slave, molitve i različite verske obrede. Pali se za zdravlje živih i u sećanje na mrtve. Stoji kraj pokojnika, gori na groblju, nosi se u procesijama i ostavlja pred svetim mestima.

Palimo je i bez obreda.

Za večeru. Za ljubav. Za mir. Kada nestane struje. Kada želimo da prostor zamiriše ili da obična soba na nekoliko sati izgleda drugačije.

Isti mali plamen može da prati rođenje, slavlje, molitvu, ljubav, samoću i smrt.

A ponekad samo znači da je nestala struja.

Zurenje u sveću

Postoji i trenutak kada sveća ne služi da bi nešto osvetlila.

U joginskoj praksi poznata je trataka — vežba koncentracije koju bismo sasvim jednostavno mogli nazvati zurenjem u sveću. Pogled se nepomično usmerava u plamen, bez lutanja očiju i pažnje.

Cilj nije posmatranje samog plamena niti traženje nečega u njemu. Plamen je tačka na kojoj se pažnja zadržava. Misli se smiruju, unutrašnji govor utišava, a svest se usredsređuje na jednu jedinu stvar.

U svetu u kojem pogled neprestano skače sa predmeta na predmet, sa ekrana na ekran, ova vežba zahteva upravo suprotno: ne pomerati pogled i ne slediti misao.

Samo plamen. I koncentracija.

Sveća, koja je hiljadama godina služila čoveku da bi bolje video svet oko sebe, ovde služi da ne gleda ništa drugo.

Plamen

Sveću gledamo čitavog života, a retko razmišljamo šta se zapravo događa dok gori.

Plamen zagreva vosak oko fitilja i pretvara ga u tečnost. Fitilj povlači rastopljeni vosak naviše, on se dalje zagreva, isparava i njegove pare sagorevaju.

Zato sveća nestaje.

Fitilj ne pojede vosak. Njeno telo se, malo-pomalo, pretvara u proizvode sagorevanja, dok se energija oslobađa kao toplota i svetlost.

Ni sam plamen nije jednoličan. U njemu postoje različite zone: tamnija unutrašnjost, plavičasti deo pri dnu i svetla žuto-narandžasta oblast. Dovoljan je mali pokret vazduha da se njegov oblik promeni i plamen zatreperi.

Možda nas upravo zato privlači. Nikada nije sasvim isti, čak ni kada sveća stoji nepomično.

Hiljadu sveća

Od jednog fitilja i malo voska nastala je čitava porodica predmeta.

Tanke crkvene sveće. Debele oltarske. Slavske. Zavetne. Rođendanske. Čajne. Plutajuće. Spiralne. Mirisne. Masažne. Dekorativne. Sveće u staklu, metalu i keramici.

Neke imaju jedan fitilj, druge dva, tri ili više. Pamučni fitilj može da gori gotovo nečujno, a drveni da pucketa kao sasvim mali kamin.

Neke sveće više mirišu nego što osvetljavaju. Ruža, vanila, kedar, sandalovina, bergamot, smokva, tamjan, oud — nekada je svetlost imala miris voska ili loja, a danas sveća može da bude gotovo parfem za prostor.

Može biti bela, crvena, crna, zlatna, šarena. Može biti izvajana kao cvet, figura, voće ili gotovo bilo koji predmet.

Postoje rođendanske svećice koje se, na očaj slavljenika, ponovo upale čim ih ugasi.

A postoje i elektronske sveće sa plamenom koji nije plamen.

Svetlost koja nam više nije potrebna

Nekada se bez sveće nije moglo.

Uz nju se jelo, razgovaralo, čitalo, pisalo, šilo i bdelo. Na dvorovima se njena svetlost umnožavala ogledalima, lusterima i kandelabrima. Jedan plamen davao je malo svetlosti; stotine su mogle da osvetle čitavu dvoranu.

Onda je došla električna svetlost.

Pritisnemo prekidač i dobijemo više svetla nego što su nekada davale desetine sveća. Sveća je izgubila svoju najvažniju praktičnu funkciju.

Ali nije nestala.

Možda je upravo tada postala još zanimljivija.

Ostala je na rođendanskoj torti. U crkvi. Na groblju. Za svečanim stolom. Pored kade. U hotelu i spa-centru. Na prozoru. Pored knjige, iako iznad nje gori električna lampa.

Palimo je iako nam njena svetlost više nije potrebna.

Kada nam treba samo da vidimo, palimo lampu. Sveću palimo kada nam treba nešto više od svetlosti.

---

Sveća

srpski — sveća
engleski — candle
francuski — bougie
italijanski — candela
španski — vela
portugalski — vela
nemački — Kerze
holandski — kaars
ruski — свеча (sveča)
ukrajinski — свічка (svička)
poljski — świeca
češki — svíčka
slovački — sviečka
slovenački — sveča
mađarski — gyertya
rumunski — lumânare
grčki — κερί (kerí)
turski — mum
arapski — شمعة (šamʿa)
persijski — شمع (šam')
hebrejski — נר (ner)
kineski — 蜡烛 (làzhú)
japanski — ろうそく / 蝋燭 (rōsoku)
korejski — 양초 (yangcho)

Italijansko candela pripada istoj latinskoj porodici reči iz koje je nastala i kandela, jedinica svetlosne jačine.

*

Jednu budističku misao o sveći već sam citirala u svom "Pariskom poljupcu": Hiljade sveća mogu se zapaliti od jedne sveće, a njen život se time neće skratiti. Sreća se ne umanjuje kada se deli.

* 

I za kraj, jedna stara pitalica

Koja sveća duže gori — voštana ili lojana?

Nijedna. Obe gore kraće.

Ciklus - Bogatstvo svakodnevnih predmeta - Češalj

Češalj

Češalj je stariji od ogledala. Čovek se češljao mnogo pre nego što je mogao dobro da vidi svoju frizuru.

Prvi češalj bila je, verovatno, ljudska šaka. Prsti su razdvajali zamršenu kosu, čistili je i uređivali. A onda je čovek napravio predmet koji ih podražava: niz zubaca koji prolaze kroz kosu.

Od kosti do plastike

Najstariji češljevi pravljeni su od drveta, kosti i roga. Nalazimo ih u praistorijskim naseljima i grobovima, a kroz drevne civilizacije postajali su sve složeniji i lepši.

Egipćani su imali drvene i koštane češljeve, ponekad bogato ukrašene. Grci i Rimljani koristili su ih ne samo za negu kose nego i za pravljenje složenih frizura. U srednjem veku javljaju se dvostrani češljevi, sa ređim zupcima na jednoj, a gušćim na drugoj strani.

Vremenom su nastajali raskošni primerci od slonovače, sedefa, srebra i kornjačevine, rezbareni i ukrašavani toliko da su mogli biti i nakit.

Češalj više nije morao da napusti kosu kada završi posao. Veliki ukrasni češljevi ostajali su u punđama i visokim frizurama, vidljivi poput tijare.

Industrijska proizvodnja donela je celuloid, metal, gumu, a zatim plastiku. Danas postoje karbonski i antistatički češljevi, savitljivi, sklopivi, džepni, profesionalni frizerski i električni.

Od komada kosti do električnog aparata, osnovna ideja gotovo da se nije promenila: niz zubaca i kosa koja kroz njih prolazi.

 

Ljudi i njihova kosa

Neki ljudi vole da se češljaju. Uživaju u ponavljanju istog pokreta i osećaju da se kosa polako raspetljava i pada na svoje mesto.

Drugi se češljaju samo zato što moraju.

A ima i onih koji bi najradije živeli bez češlja.

Kosa, uostalom, retko zadovoljava svog vlasnika.

Ko ima ravnu kosu želi talase. Ko ima talase želi kovrdže. Ko ima kovrdže pokušava da ih ispravi. Jedni kosu puštaju, drugi je skraćuju, treći podižu, četvrti tapiraju. Kao da češalj nikada nije služio samo tome da kosu dovede u red nego i da je nagovori da bude nešto drugo.

Zato ni jedan češalj nije dovoljan.

Ima češljeva sa gustim i retkim zupcima, za dugu i kratku, ravnu i kovrdžavu kosu. Češljeva sa šiljkom za pravljenje razdeljka. Za tapiranje. Za šišanje. Za farbanje. Afro-češljeva sa dugim i retkim zupcima. Češljeva koji staju u džep i onih koji pripadaju profesionalnom frizerskom priboru.

A onda su se pojavili i električni češljevi koji kosu zagrevaju, ispravljaju ili oblikuju.

Čovek je od jednostavnog niza zubaca napravio čitavu tehnologiju nezadovoljstva sopstvenom kosom.

Kosa koja nije na glavi

Češalj ne češlja samo kosu koja raste.

Perike imaju sopstvenu istoriju, gotovo jednako dugu i neobičnu kao istorija frizure. Nosili su ih stari Egipćani, poznavale su ih različite kulture antike, a na evropskim dvorovima XVII i XVIII veka postale su znak mode, položaja i ceremonije.

Bile su kratke i duge, kovrdžave, visoke, napuderisane, ukrašene trakama, perjem i nakitom.

Perika je zahtevala čitav mali svet pribora: češljeve, igle, ukosnice, mrežice, stalke, kutije i puder.

Kasnije je sa dvora prešla u pozorište, operu i film, ali nije nestala ni iz svakodnevnog života. Danas postoje perike od prirodne i veštačke kose, ekstenzije, umetci, repovi i gotove punđe. I sve to treba raščešljati, oblikovati, sačuvati.

Češalj, dakle, ne pita kosu da li je izrasla iz glave.

Češljevi koji ne češljaju ljude

A neki češljevi nikada nisu prišli ljudskoj glavi.

Konjska griva i rep moraju se raščešljavati. Psi i mačke imaju češljeve prilagođene različitoj dužini i gustini dlake. Postoje metalni češljevi za poddlaku, vrlo gusti češljevi za uklanjanje parazita i čitav pribor namenjen životinjama čija se dlaka mora negovati isto kao ljudska kosa.

Ali zupci češlja našli su posao i tamo gde nema ni čoveka ni životinje.

Vuna, lan i druga vlakna moraju se razdvojiti, očistiti i poravnati pre nego što postanu pređa, tkanina ili sukno. Zato postoje grebeni i češljevi za obradu vlakana, od starih ručnih alata do delova savremenih mašina.

U tekstilnoj i drugim vrstama proizvodnje nailazimo na čitave nizove zubaca, igala i metalnih šiljaka koji razdvajaju, poravnavaju, raspoređuju ili vode materijal.

Princip je isti kao kod predmeta pred ogledalom.

Niz zubaca pokazao se kao jedna od najjednostavnijih i najuspešnijih ljudskih ideja.

Punđa

A posle svega — punđa.

Od svega što su češalj, ukosnica i ljudska ruka napravili od kose, meni je ona najelegantnija frizura.

Punđa može biti visoka ili niska, stroga ili razbarušena, balerinska, francuska, pletena, svadbena ili svakodnevna. Može stajati na potiljku ili gotovo na temenu. Može biti napravljena za nekoliko minuta ili građena strpljivo kao mala arhitektura.

I ona ima svoj pribor.

Češalj. Gumicu. Obične ukosnice. U-igle. Mrežicu. Umetke za volumen. „Krofnu“ oko koje se kosa oblikuje. Ukrasne igle. Šnale. Sedefne, metalne i rezbarene češljiće. Cvetove. Trake. Veo. Ponekad tijaru.

Nekada je dovoljno samo nekoliko ukosnica koje se gotovo i ne vide.

Moda menja dužinu, boju i oblik kose, ali nekoliko zubaca češlja, nekoliko ukosnica i dve vešte ruke još uvek mogu da naprave jednu od najelegantnijih ljudskih frizura — punđu.

---

Češalj

srpski — češalj
engleski — comb
francuski — peigne
italijanski — pettine
španski — peine
portugalski — pente
nemački — Kamm
holandski — kam
ruski — расчёска (rasčoska)

ukrajinski: гребінець
poljski — grzebień
češki — hřeben
slovački — hrebeň
slovenački — glavnik
mađarski — fésű
rumunski — pieptene
grčki — χτένα (chténa)
turski — tarak
arapski — مشط (mišṭ)
persijski — شانه (šâne)
hebrejski — מסרק (masrek)
kineski — 梳子 (shūzi)
japanski — 櫛 (kushi)
korejski — 빗 (bit)

*

Uvek sam volela svoju paž frizuru i kestenjastu kosu. Kad god sam išta promenila, osetila bih se odsutnom od sebe. Ali, pošto mnogo volim kozmetiku i šminku i umem sa njom, u slučaju kose je  drastično drugačije. Nikad nisam znala da napravim frizuru. Nema vajde ni od pomagala, zvrkovi mi stalno okreću krajeve na neželjene strane. Pakao! Jedino što radi posao je puder za kosu, a ponekad i običan kuhinjski gustin!