ZANAT JE KULTURA — NA POČETKU BEŠE KAMEN

 

NA POČETKU BEŠE KAMEN

 

Ja kamen smatram živim bićem.

Ne zato što mislim da diše.

Nego zato što nikada nisam bila sasvim sigurna gde treba povući onu veličanstvenu crtu iza koje kažemo: ovde se završava mrtva materija, a počinje život.

Uostalom, kamen je bio ovde pre nas.

I po svoj prilici biće ovde kada nas više ne bude.

Čovek ga nije napravio.

Našao ga je.

Uzeo u ruku.

Udario jednim kamenom o drugi.

Jedan je pukao.

I odjednom je imao oštricu.

Nož pre noža.

Sekiru pre sekire.

Strugač.

Oružje.

A sa nekim vrstama kamena i varnicu.

Kamen je bio prvi materijal koji je čovek naučio da preobražava prema svojoj volji.

Ali onda se dogodilo nešto mnogo čudnije.

Čovek je prestao samo da nosi kamen.

Počeo je da ga podiže.

KAMEN KOJI STOJI

Göbekli Tepe, na prostoru današnje Turske, podignut je pre otprilike jedanaest i po hiljada godina — mnogo pre egipatskih piramida i Stonehengea, ali i pre gradova, država, pisma i velikih civilizacija Mesopotamije i Egipta.

I baš je u tome njegovo čudo.

Pre nego što je čovek napisao prvu reč, već je umeo da napiše nešto kamenom.

Pre pisma — kamen je već govorio.

Ljudi koji još nisu živeli u svetu gradova kakav danas podrazumevamo vadili su iz krečnjaka ogromne blokove, obrađivali ih, prenosili i uspravljali u monumentalne stubove u obliku slova T. Na njima su ostavili zmije, lisice, divlje svinje, ptice, škorpije.

Neko je morao da zna koji kamen da izabere.

Neko kako da ga odvoji.

Neko kako da ga pomeri.

Neko kako da ga uspravi.

A neko je morao da smisli da sve to uopšte treba uraditi.

Zašto je čoveku koji još nije imao grad bio potreban spomenik?

Ne znamo sasvim.

Ali od tog trenutka kao da počinje jedna od najdužih ljudskih opsesija.

Veliki kamen mora da stoji.

Menhiri. Dolmeni. Kameni krugovi. Megalitske grobnice.

Ali dok podiže kamen prema nebu, čovek počinje i da kopa. U zemlji pravi grobne komore, hodnike i prolaze, ponekad ih oblaže ogromnim kamenim pločama, pa ih ponovo prekriva zemljom.

Kamen ide nagore.

Kamen ide nadole.

Jedan njegov deo pokazujemo nebu, drugi predajemo zemlji.

Nebo i utroba zemlje.

Čovek kao da je veoma rano shvatio da živi između njih.

I možda zato monumentalni kamen od početka ima neku vezu sa smrću, precima, bogovima, vremenom i onim što bi trebalo da traje duže od ljudskog života.

Kuća treba da traje dok u njoj živimo.

Kamen koji podižemo mrtvima treba da traje kada nas više nema.

To je sasvim druga ambicija.

KAMEN I ZEMLJA

Nisu sve prve velike civilizacije imale obilje dobrog građevinskog kamena.

U Mesopotamiji je čovek zato podizao čitave gradove uglavnom od zemlje pretvorene u opeku.

I to je možda prva velika lekcija arhitekture: čovek gradi od onoga što mu zemlja da.

Ali Egipat je imao kamen.

I Egipat mu je dao večnost.

Piramida je jedna od najneobičnijih ljudskih zamisli.

Ako nema planine — napravićemo je.

Ako telo mora da umre — napravićemo mu građevinu koja će pokušati da ne umre.

Ako bogovi žive gore — krenućemo prema njima.

A istovremeno ćemo kopati nadole.

Prema mrtvima.

Prema utrobi zemlje.

ZOSER

Od svih egipatskih piramida mene nikada nije najviše uznemiravala Keopsova.

Nego Zoserova.

Kod nje sam bila dva puta.

Prvi put još nisu bili otkriveni i dostupni podzemni prostori preko puta piramide koje sam videla mnogo godina kasnije.

Ušla sam u dvorište.

I odjednom se ukinulo vreme.

Ne znam drugačije da kažem.

Nestali su glasovi turista.

Postojali su samo zvuci.

Dečak koji trči.

Klesar koji kleše.

Nisam videla ni dečaka ni klesara.

Čučnula sam.

I tako sam ostala, slušala i buljila u Zoserovu piramidu, potpuno svesna da mi se događa meni nepoznata čulna senzacija.

Nisam pomislila da čujem prošlost.

Nisam, zapravo, ništa pomislila.

Samo sam slušala.

Zoserova piramida je i inače neobična građevina. Iznad zemlje diže se stepenasta kamena masa, a ispod nje postoji ogroman sistem hodnika, galerija i prostorija.

Gore — piramida.

Dole — lavirint.

Kao da je ista građevina krenula u dva pravca.

Prema nebu. I prema mrtvima.

Mnogo godina kasnije vratila sam se u Sakaru sa Pavićem.

Ovoga puta stigli smo i do podzemnog dela.

I tada smo odjednom čuli strašan pisak.

Prodoran. Nepodnošljiv!

Pogledali smo ljude oko sebe.

Niko nije reagovao.

Pitali smo čuvara: „Čujete li vi ovo?“

A on je odgovorio: „Gospodine, svaki dan, svaki dan. Hvala Alahu da još neko čuje!“

To je sve.

Nemam snimak. Nemam merenje. Nemam objašnjenje.

Nas dvoje smo čuli isti zvuk.

Čuvar je rekao da ga čuje svakog dana. 

Ostali ljudi oko nas, koliko smo mogli da vidimo, nisu čuli ništa.

Mnogo godina posle toga gledala sam, po ko zna koji put, Kubrikovu Odiseju 2001.

I primetila kratku scenu koju ranije nisam zapamtila.

Astronauti stoje pred monolitom. Kada ga obasja Sunce, odjednom se začuje prodoran elektronski signal. Ljudi prinose ruke kacigama, kao da pokušavaju da zaštite uši.

I ja sam, mnogo godina posle Sakare, ponovo pomislila na Zosera.

Ne zato što mislim da je Zoserova piramida Kubrikov monolit. (A mislim!)

Niti zato što mislim da mi je crni monolit objasnio ono što smo čuli. Nije.

Veza postoji samo u mojoj glavi.

Kamen. Podzemlje. Zvuk.

I nešto što čovek ne razume.

U vreme kada sam prvi put čučala pred Zoserovom piramidom nisam znala ni da postoji oblast koja će se razviti u ono što danas nazivamo arheoakustikom.

Danas u istraživanjima drevnih prostora učestvuju i stručnjaci za akustiku. Mere odjek, rezonanciju, prostiranje zvuka, frekvencije i način na koji arhitektura menja ono što ljudsko uho čuje. Pećine, megalitske građevine, ritualni prostori i antička zdanja više se ne istražuju samo očima.

Nauka nije dokazala ono što sam čula.

Ali je, u međuvremenu, počela da sluša.

PLANINA I ZRAK

Posle Zosera, piramida raste.

Giza će dovesti kamenu planinu gotovo do geometrijskog savršenstva.

Milioni kamenih blokova postaju jedna forma.

Čovek više ne obrađuje kamen. Menja horizont.

Ali Egipćani su napravili i nešto sasvim suprotno piramidi.

Obelisk.

Piramida je masa. Obelisk je linija.

Piramida leži na zemlji svom svojom težinom.

Obelisk pokušava da pobegne od nje.

Jedan jedini komad kamena, izvađen, obrađen, prevezen i uspravljen prema nebu.

Kako?

Na to pitanje danas možemo dati mnogo tehničkih odgovora: kamenolomi, sanke, užad, poluge, rampe, organizovani rad, iskustvo hiljada ljudi.

Ne znamo svaki detalj svakog postupka.

Ali znamo najvažnije.

Uspeli su.

Zato možda pogrešno pitamo: kako su mogli?

Očigledno su mogli.

Mnogo je zanimljivije pitanje: zašto su toliko želeli?

KAMEN POSTAJE HRAM

Negde u tom dugom putovanju kamen više nije samo zid.

Postaje sveto mesto. Temelj.

Prag. Stub.

Žrtvenik. Ugaoni kamen.

Čovek više ne određuje samo gde će građevina stajati.

Određuje gde počinje svet koji je izdvojio od ostalog sveta.

Kamen dobija simbolički život.

Može da označava početak. Stabilnost. Središte.

Vezu sa bogom.

Granicu između svetog i običnog.

A ono što je bilo građevinski element jednog dana će postati metafora.

Na kamenu se može sazidati kuća.

Ali i vera.

GRČKA: KAMEN DOBIJA MERU

Grci nisu izmislili kamenu arhitekturu. Ali su kamen naterali da poštuje proporciju.

Stub više nije samo nešto što drži teret. Ima odnos prema drugim stubovima.

Ima ritam, kapitel. Ima red.

Dorski. Jonski. Korintski.

Hram se posmatra kao celina u kojoj svaki kamen zna gde mu je mesto.

Egipćanin je kamenom pokušavao da pobedi vreme.

Grk ga je naterao da poštuje proporciju.

A onda je došao Rimljanin.

RIM: MOŽE LI PREKO TOGA DA PREĐE PUT?

Rimljaninu lepota nije smetala.

Mada je imao još nekoliko zahteva.

Može li preko toga da pređe vojska?

Može li tuda da poteče voda?

Možemo li napraviti most?

Kupolu? Terme? Amfiteatar veći od grčkog? Grad?

Rimljani su kamen spojili sa opekom, malterom i svojim izvanrednim betonom i napravili građevinski sistem ogromnih razmera.

Luk. Svod. Kupola.

Akvadukt. Most. Put.

Kamen više nije samo večnost.

Postao je infrastruktura.

Čovek je njime počeo da uređuje čitav svet.

I tu možemo da završimo našu prvu priču.

Jer na početku beše kamen.

Čovek ga je uzeo u ruku.

Okrnjio. Naoštrio. Njime zapalio vatru.

Uspravio ga. Zakopao.

Od njega napravio grobnicu.

Hram. Piramidu. Obelisk. 

Pozorište. Most. Put.

Grad.

U njemu je okupio žive, sahranio mrtve i smestio bogove.

A mnogo hiljada godina kasnije, kada je Stenli Kubrik pokušao da zamisli sledeći korak ljudske evolucije, ponovo je pred čoveka postavio kamen.

Savršen. Crn. Nem.

Monolit.

I poslao ga među zvezde.

Možda kamen nikada nije bio mrtav.

Možda smo samo mi veoma kratkotrajni.

*

Lično, trenutno jeretički naučno mislim da je većina stvari koje danas ne razumemo povezana sa frekvencijama i strukturom kamena. Zato je kamen i te kako živ!