STVARI KOJE NIKO NIJE TRAŽIO DA BUDU IZMIŠLJENE

Rešenja za probleme koje nismo imali

Čovečanstvo je dugo izmišljalo stvari koje su mu bile potrebne.

Točak. Plug. Igla. Most. Vodovod. Štampa. Frižider. Antibiotik.

Onda mu je krenulo.

Negde usput rešili smo toliko velikih problema da smo morali da počnemo da izmišljamo male.

A kada ni njih nije bilo dovoljno, izmislili smo problem, pa zatim proizvod koji ga rešava.

Mene neke od njih oduševljavaju.

Vidim neku potpuno nepotrebnu spravicu i odmah pomislim: genijalno!

Kupim je. Donesem kući. Isprobam. Oduševim se. Pokažem drugima.

I više je nikada ne upotrebim.

To, naravno, ne znači da mi nije bila potrebna.

Bila mi je potrebna da bih se oduševila.

Postoje predmeti koji imaju praktičnu funkciju, a postoje i predmeti čija je jedina funkcija da čovek kaže: „Jao, vidi ovo!“

Ja sam idealan kupac za ovu drugu vrstu.

PAMETNA ČETKICA ZA ZUBE

Četkica za zube bila je gotovo završen izum.

Drška. Čekinje. Pasta. Trljaš.

Ali to očigledno nije bilo dovoljno.

Danas četkica može da bude povezana s mobilnim telefonom. Aplikacija prati koliko dugo perete zube, gde ste ih prali, kako ste ih prali i, pretpostavljam, kakvu budućnost očekujete od svojih kutnjaka.

Čovek više ne pere zube.

Čovek ostvaruje rezultate.

Još samo čekam nedeljni izveštaj: „Vaša leva šestica pokazala je pad angažovanja od 12 odsto.“

FRIŽIDER KOJI RAZGOVARA

Od frižidera sam uvek očekivala veoma malo.

Da bude hladan.

Naš odnos je time bio potpuno definisan.

Danas postoje frižideri sa ekranima, kamerama, internetom, aplikacijama i mogućnošću da komuniciraju sa vlasnikom.

Zašto?

Ne želim da razgovaram sa frižiderom.

Od frižidera želim da otvorim vrata i unutra nađem hladan Perrier.

Ako ga nema, ni veštačka inteligencija na vratima neće popraviti naš odnos.

SAMOMEŠAJUĆA ŠOLJA

Kašičica je jedan od najuspešnijih proizvoda ljudske civilizacije.

Mala je. Jeftina. Ne puni se. Ne apdejtuje se. Ne povezuje se preko Bluetootha.

Staviš je u šolju. Promešaš. Izvadiš.

Ali neko je pogledao taj nepodnošljivo težak posao i rekao: Ne!

Čovek zaslužuje više.

Tako smo dobili šolju koja se sama meša.

Sada umesto kašičice imamo mehanizam, dugme, bateriju i predmet koji ne treba stavljati u mašinu za sudove.

Smejem joj se.

Ali da je ugledam na Temuu za 379 dinara, vrlo verovatno bih je stavila u korpu.

Napredak je ponekad veoma dug put od jednostavne stvari do komplikovane iste stvari.

AUTOMATSKA KANTA ZA ĐUBRE

Obična kanta imala je ozbiljan nedostatak.

Morali ste da je otvorite.

Nekada rukom. Nekada nogom.

Težak život.

Sada priđete kanti i ona vas prepozna. Poklopac se veličanstveno podigne. Bacite đubre.

Osetite da živite u XXI veku.

Onda se isprazni baterija.

Pred vama je skupa kanta koja je upravo zaboravila kako se otvara.

Obična kanta u ćošku ćuti.

I likuje.

PAMETNO OGLEDALO

Ogledalo je takođe bilo skoro savršen izum.

Staneš pred njega. Pogledaš se. Dobiješ loše vesti. Odeš.

Danas ogledalo može da vam pokaže temperaturu, vreme, kalendar, poruke, vesti, možda puls i prognozu za vikend.

Ali ja sam pred ogledalo došla sa samo jednim pitanjem: kako izgledam?

Ne treba mi da mi, dok gledam podočnjake, ogledalo saopšti i da će sutra padati kiša.

Imam dovoljno problema.

ELEKTRONSKA SVEĆA

Sveća ima vatru.

To joj je, rekla bih, glavna ideja.

Plamen treperi. Vosak se topi. Ima miris. Ima toplotu. Ima nešto živo u sebi.

A onda smo napravili elektronsku sveću.

Iz sveće smo uklonili vatru. To je kao da iz akvarijuma uklonimo ribu.

Što smo, naravno, takođe uradili.

Postoje digitalni akvarijumi.

Čovečanstvo ne odustaje lako.

ELEKTRIČNI OTVARAČ ZA VINO

Postoji trenutak u kojem shvatite da je civilizacija rešila gotovo sve probleme.

To je trenutak kada napravi električni uređaj da bi izvukla čep iz flaše.

Pritisnete dugme. Motor zuji. Čep izlazi.

Vrlo elegantno.

Ali nekada je postojao vadičep.

Nije imao motor. Nije imao punjač. Nikada nije javio: low battery.

A ako već pijem vino, spremna sam da podnesem i fizički napor vađenja čepa.

SENZORSKI DOZATOR SAPUNA

Ovo je već lično.

Približim ruku. Ništa.

Približim više. Ništa.

Pomerim levo. Desno. Ništa.

Počinjem da mašem dozatoru kao poznaniku na drugoj strani ulice. Ništa.

Odustanem.

PFFFFT.

Tri doze sapuna.

Senzor je, očigledno, sve vreme znao da sam tu.

Samo je želeo da uspostavi dominaciju.

PAMETNI SAT KOJI KAŽE DA USTANEM

Ovo je već remek-delo civilizacijskog kruga.

Izmislili smo mašine da ne moramo toliko da se krećemo.

Automobil. Lift. Daljinski upravljač. Internet. Dostavu.

Onda smo prestali da se krećemo.

Pa smo izmislili sat koji vibrira i kaže: ustanite! Usedeli ste se. Preti tromb!

Čovek sedi zato što mu je tehnologija omogućila da sedi.

A druga tehnologija ga opominje da zbog prve tehnologije predugo sedi.

Još malo pa će frižider zaključati vrata i reći: Ne. Danas ste već jeli.

TELEFON KOJI NAS ŠTITI OD TELEFONA

Mobilni telefon trebalo je da nam omogući da budemo dostupni.

Uspeo je. Previše!

Poruke. Mejlovi. Vesti. Aplikacije. Grupe. Društvene mreže. Banka. Prodavnice. Fotografije. Igre. Notifikacije da imamo nove notifikacije.

I onda smo morali da izmislimo funkciju: DO NOT DISTURB.

Napravili smo uređaj da bi svi mogli da nas pronađu.

A onda smo u isti uređaj ugradili dugme da nas ostave na miru.

To je možda savršena istorija savremenog čoveka u dve komande: ON, pa potom DO NOT DISTURB.

REZAČ BANANE

Ipak, postoji granica.

Rezač banane.

Poseban predmet kojim se banana seče na kolutove.

Tu zastajem.

Jer banana već dolazi u sopstvenoj ambalaži. Otvara se rukom. Mekana je. Može da se preseče nožem. Može čak, u krajnjoj nuždi, da se grize.

Ali ne.

Banana je dobila alat.

I ovo je upravo ona vrsta predmeta kojoj bih se smejala.

A onda bih je uzela u ruku.

Pogledala kako radi.

I možda kupila.

Jer postoji još jedna kategorija ljudskih potreba koju ekonomisti nepravedno zanemaruju: želja da se igramo.

REŠENJE ZA REŠENJE

Ali možda su najlepši izumi oni kojima rešavamo probleme koje je napravio neki prethodni izum.

Napravili smo automobil da ne hodamo.

Lift da se ne penjemo.

Daljinski da ne ustajemo.

Internet da ne izlazimo.

Dostavu da ni po hranu ne moramo da idemo.

Onda smo otkrili da se premalo krećemo.

Kupili smo traku za trčanje.

Hodamo kilometrima.

I ne stignemo nikuda.

Napravili smo telefon da bismo stalno bili dostupni.

Postali smo stalno dostupni.

Pa smo napravili "Ne uznemiravaj!".

Napravili smo notifikacije da ništa ne propustimo.

Sada nam trebaju aplikacije koje ograničavaju notifikacije.

Napravili smo ekrane pred kojima sedimo ceo dan.

Onda smo napravili pametni sat koji nas upozorava da ustanemo od ekrana.

To više nije tehnološki napredak.

To je razgovor tehnologije sa samom sobom.

Mi smo samo između.

JAO, VIDI OVO!

Ipak, ne bih bila prestroga.

Čovek nije samo praktično biće.

Da jeste, imali bismo po dve košulje, jednu šerpu, jedan tanjir i verovatno mnogo praznih ormara.

Predmeti nas zabavljaju. Privlače nas.

Neki su lepi. Neki duhoviti. Neki toliko besmisleni da upravo zato poželimo da ih imamo.

Ne kupujemo uvek funkciju. Ponekad kupujemo malo iznenađenje. Malu igračku za odraslog čoveka.

Trenutak u kojem otvoriš paket, izvadiš nešto potpuno nepotrebno i kažeš: „Jao, vidi ovo!“

Isprobaš.

Oduševiš se.

Pokažeš svima.

Onda ga staviš u fioku.

I više nikada ne vidiš.

Do sledećeg spremanja.

Tada ga ponovo pronađeš i kažeš: „Jao! Zaboravila sam da ovo imam!“

Ponovo se oduševiš.

Dakle, predmet je možda ipak radio.

Samo mu funkcija nije bila ona koja je pisala na kutiji.