TERASA
Spoljna soba
Terasa je neobičan deo stana.
Nije sasvim unutra, a nije ni sasvim napolju.
Pripada kući, ali je okrenuta svetu.
Možda je upravo zato toliko zanimljiva.
Jer ono što držimo u stanu obično biramo da gledamo mi.
Ono što držimo na terasi gledaju i drugi.
I tu počinje problem.
ŠTA JE UOPŠTE TERASA
Sve što viri iz zgrade zovemo terasom, mada nije isto.
Balkon je isturen iz fasade i visi iznad ulice ili dvorišta. Lođa je uvučena u samu zgradu, kao soba kojoj nedostaje spoljašnji zid. Terasa je, strože govoreći, veća otvorena površina vezana za stan ili kuću, često iznad neke druge prostorije ili na krovu.
A francuski balkon je najduhovitiji.
On praktično nema balkon.
Vrata ili veliki prozor, ograda odmah ispred njih — i gotovo.
Balkon koji je stigao samo do ideje.
TERASA U SRBA
Kod nas je terasa prostor izuzetne prilagodljivosti.
Može biti terasa.
Ali ne mora.
Može biti špajz. Ostava. Vešernica.
Stovarište. Radionica. Zimski frižider.
Groblje saksija.
Parking za stolicu sa tri noge.
Privremeni smeštaj za sve ono za šta već petnaest godina govorimo: „Nemoj da bacaš, može da zatreba.“
I tako predmet koji više nije dovoljno dobar da bude u stanu dobija počasno mesto na fasadi.
Tu je stara kanta. Polomljena sušilica. Kutija od novog televizora. Ostaci laminata. Tegle. Metla. Crevo. Bicikl koji niko ne vozi. Stolica na kojoj niko ne sedi.
I sve to okrenuto ulici.
To mi je možda najčudnije.
Naličje okrenuto licu.
U stanu sredimo dnevnu sobu kad dolaze gosti.
Na terasu iznesemo ono što ne želimo ni sami da gledamo.
A terasa je jedini deo našeg stana koji grad gleda neprekidno.
ZASTAKLI!
Posebna balkanska ( i rekla bih ex socijalistička) potreba jeste da se otvoreni prostor zatvori.
Dobiješ terasu.
Zastakliš je.
Zašto?
Da dobiješ još jednu sobu.
Arhitekta je zamislio otvor između čoveka i neba.
Stanari su videli šest dodatnih kvadratnih metara.
I počinje.
Jedan zatvori aluminijumom. Drugi PVC-om. Treći belim okvirima. Četvrti braon. Peti ostavi otvoreno.
Posle nekoliko godina fasada izgleda kao kolektivno delo autora koji se nikada nisu upoznali.
A onda u toj novoj „sobi“ često opet ne živimo.
U nju preselimo stvari.
Dakle, zatvorili smo terasu da bismo dobili prostor u kojem ćemo čuvati ono za šta nemamo prostora.
Podrum, tavan, ili eventualno garaža, su daleko.
(Oduševljavaju me američke i verovatno evropske odagaonice. Kontejner. Ključ. Zdravo đaci!)
*
Da ne budem nepravedna, u srpskim gradovima, nove zgrade koje zovu "stanovi na klik", ima jako lepih terasa. Izgledaju kao da sam u inostranstvu.
TERASA KAO VEŠERAJ
Naravno, nismo jedini.
U mnogim gusto naseljenim azijskim gradovima balkon je pre svega infrastruktura domaćinstva.
Veš. Šipke. Klima-uređaji. Korpe. Sušilice. Čitavi sistemi za podizanje mokrih čaršava prema plafonu.
Nema romantike.
Kvadratni metar je skup i mora da radi.
Ali postoji važna razlika.
Negde se vidi da je balkon dobio funkciju.
Kod nas često izgleda kao da je dobio ono što je preostalo.
A ONDA ITALIJA
I onda odete negde gde ljudi terasu tretiraju kao sobu kojoj je plafon nebo.
Sto. Dve stolice.
Biljke. Saksije koje nisu mrtve.
Tenda.
Čaša.
Negde zavesa koja se leluja na vetru.
U Italiji balkon ume da bude mali vrt iznad ulice. Na Mediteranu se život preliva napolje.
Ne mora terasa biti velika.
Ponekad na nju jedva stanu čovek i kafa.
Ali čovek stane.
To je presudno.
KROV
A onda su megagradovi otkrili nešto što je vekovima stajalo neiskorišćeno iznad njih.
Krov.
Na krovovima Njujorka i drugih velikih gradova pojavljuju se vrtovi, stolovi, drveće u velikim posudama, povrtnjaci, mesta za sedenje.
Grad nema zemlje.
Pa napravi zemlju na nebu.
To mi se dopada.
Nije osvajanje još jednog zatvorenog kvadratnog metra.
Nego vraćanje komadića spoljnog sveta čoveku koji ga je izgubio.
MOJA TERASA
A onda moja.
Moja terasa nije terasa. Ona je država.
Veličine Crne Gore.
Na njoj može da se sedi. Da se jede, radi. Da se gaji vrt. Može da se prošeta.
Pas može čak da obavi svoje poslove.
Povoljno je da se posmatra nebo, a najvažnije da se ništa ne radi.
Ovo poslednje je možda najvažnija funkcija terase.
A moja stvarna terasa, zapravo lođa, je svakog leta rerna koja se nikako ne otvara sem u nuždi.
Lepa je i negovana. Kutak koji gleda na zelenilo.
Za par dana normalnog vremena koje nam je preostalo od 365.
SPOLJNA SOBA
Terasa nije višak stana.
Nije mesto za stvari koje još nismo odlučili da bacimo.
Nije kaznena kolonija za stari nameštaj.
Ona je jedna vrlo neobična soba.
Soba bez četvrtog zida.
Ponekad bez krova.
Prostor u kojem kuća prestaje, a svet još nije sasvim počeo.
I zato mi je žao kada je zatrpamo.
Unutrašnjost stana pokazujemo onima koje pozovemo.
Terasa se pokazuje svima.
Možda je ona zapravo najjavnija soba koju imamo.
I baš zato je neobično što joj tako često okrenemo naličje.
Naličje okrenuto licu.
*
Sva sreća da mi ovde u Srbiji obožavamo kafiće. Možda i više od mediteranskih naroda. To je naša zajednička nacionalna terasa!
Нема коментара:
Постави коментар