UPUTSTVO ZA UPOTREBU TOALETA

Postoje prostorije u koje ulazimo da bismo ih videli. Crkve. Muzeji. Dvorci. Pozorišta.

A postoji jedna u koju ulazimo zato što više nemamo izbora.

Toalet.

Možda se upravo zato u njemu čovek najbolje vidi. Tu prestaju filozofija, društveni položaj, obrazovanje, titule i lepe namere.

Piški ti se.

Sada.

I baš je od tog trenutka čovečanstvo napravilo jednu od najkomplikovanijih priča svoje civilizacije.

Od rupe u zemlji do japanskog toaleta sa grejanjem, mlaznicama, sušenjem, muzikom i komandnom tablom. Od lista, kamena i vode do troslojnog mirisnog papira sa utisnutim cvetićima. Od čučnja iza žbuna do toaleta na istanbulskom aerodromu koji izgleda kao bašta orhideja sa zelenilom i vodom.

Sve zbog dve sasvim jednostavne stvari.

Piškenja i kakenja.

Čovek je od njih napravio arhitekturu.

ISTORIJA KOJU SMO ZAKOPALI

Prvi toalet bio je veoma prostran. Zvao se priroda.

Imao je savršenu ventilaciju. Nije imao vrata, vodokotlić ni grejanje. Ovo poslednje je ozbiljan nedostatak.

Priroda je divna dok je gledate. Onda treba da piškite. Duva, ladi, trava golica, grana bode. Ne znaš gde ćeš sa tašnom ni ko nailazi.

Ako si žena, odjednom moraš da izvedeš niz pokreta za koje bi u drugim okolnostima bio potreban instruktor joge. Ako si star, postaje još zanimljivije.

Tada čovek shvati da privatnost, ravna podloga, vrata koja se zaključavaju i nešto za šta može da se pridržava nisu buržoaski hir.

Civilizacija počinje veoma blizu zadnjice.

ČUČAVAC

Čučavac ima ozbiljne branioce. Kažu da je položaj prirodniji.

Moguće.

Sa dvadeset godina.

Sa šezdeset šest prirodno se postavlja drugo pitanje: dobro, a ko će sada da me podigne?

Čučavac savršeno funkcioniše pod uslovom da ste mladi, zdravi, gipki, nemate artrozu ni vrtoglavicu i ne pokušavate istovremeno da sačuvate tašnu, kaput i kofer.

Drugim rečima, pod uslovom da niste putnik.

A toaleti su nam najpotrebniji upravo kada putujemo.

PIŠ-PIŠ TURE

Autobuska putovanja imaju poseban oblik demokratije.

Piš-piš pauzu.

Vozač objavi da imamo petnaest minuta. Četrdeset ljudi istovremeno shvati da im se piški. Muškarci nekako nestanu, a žene formiraju red koji se proteže od toaleta do državne granice.

Prvih pet još veruje da će stići. Deseta proverava sat. Dvadeseta razmatra prirodu. Trideseta je spremna da se odrekne dostojanstva.

Vozač puši.

Njega ništa ne brine.

AVION

Avionski toalet je dokaz da se ljudsko telo može spakovati u ručni prtljag.

Uđeš, zatvoriš vrata i više ne znaš gde prestaješ ti, a počinje enterijer. Laktem uključuješ vodu, tašnom otvaraš kantu, koleno ti dodiruje vrata. Ako avion zatrese, odjednom postaješ deo instalacije.

A onda pritisneš dugme.

BUUUUUM.

Vakuum usisavanja zvuči kao da je upravo nestao deo aviona. Prvih nekoliko puta čovek ozbiljno razmotri mogućnost da će zajedno sa sadržajem šolje biti izbačen iznad Alpa.

I sve to na deset hiljada metara visine.

Čovečanstvo je zaista otišlo daleko.

NE ZNAM KAKO SE OVO KORISTI

Nekada je toalet bio jednostavan: uđeš, sedneš, obaviš, povučeš vodu.

Danas uđeš i počinje ispit inteligencije.

Gde je svetlo? Kako se zaključavaju vrata? Treba li pritisnuti, povući, okrenuti, približiti karticu ili samo verovati sistemu?

A gde je voda?

Dugme gore? Dole? Sa strane? Nema dugmeta. Senzor.

Gde je senzor?

Mašeš rukom iznad šolje, ispod šolje, iza šolje, pored zida.

Ništa.

Piški ti se sada, a arhitekta očekuje da razumeš njegovu filozofiju.

Onda priđeš lavabou. Slavina nema ručku. Staviš ruke — ništa. Pomeriš ih — ništa. Izvučeš, vratiš i odjednom voda šikne po rukavu.

Sapun te takođe ne prepoznaje kao ljudsko biće.

Sušač te prepoznaje.

Urla.

Ali ne suši.

Čovečanstvo je stiglo do veštačke inteligencije. Ali još uvek stojimo pred hotelskim vodokotlićem i pitamo se gde da pritisnemo.

TOALET KAO POZORIŠTE

A ja volim toalete.

Dobre. Lude. Ekscentrične. Neočekivane.

Jedan moj prijatelj arhitekta, kada projektuje kafić, naročito se koncentriše na toalet. Razumem ga.

Sala mora da ima stolove, šank mora da funkcioniše, kuhinja ima svoja pravila. Ali u toaletu arhitekta može da poludi.

Budoar. Džungla. Ogledalski lavirint. Svemirski brod. Vic. Pozorišna scenografija.

Možda se dobar kafić najtačnije vidi tamo gde vlasnik misli da ga niko neće gledati.

I obrnuto.

Uđete u lokal koji izgleda kao da je enterijer radio Filip Stark.

Otvorite vrata toaleta.

Jugoslavija, 1973.

ISTANBUL

Na istanbulskom aerodromu doživela sam suprotnu krajnost.

Toalet kao baštu.

Orhideje, zelenilo, voda, potoci.

Došla sam da piškim, a našla se gotovo u botaničkoj inscenaciji.

To mi se dopada. Ako već nekoliko puta dnevno moramo da se podsetimo da imamo telo, nema razloga da to bude ružno.

Fekalije i orhideje.

Kanalizacija i dizajn.

U istoj prostoriji.

Možda nigde civilizacija nije tako precizno opisana.

JAPAN

A onda Japan.

Japanski toalet više nije sanitarni uređaj.

To je komandni centar.

Sednete. Daska je topla. To vas već malo uznemiri. Onda ugledate dugmad.

Mnogo dugmadi.

Mlaz, položaj i jačina mlaza, temperatura vode, temperatura daske, sušenje, dezodoracija, zvuk, muzika, poklopac koji ima sopstvene namere.

Čovek je samo hteo da piški, a dobio je pilotsku kabinu.

Najveći problem japanskog toaleta nije u tome što ne zna šta treba da radi.

On zna.

Problem je što vi ne znate šta će sledeće uraditi.

VODA

Ogroman deo sveta nikada nije prihvatio evropsku ideju da je dovoljno obrisati ono što se može oprati.

U mnogim muslimanskim sredinama voda je sastavni deo toaletne higijene: posudica, tušić, crevo, mlaz.

Ideja je sasvim logična. Da vam nešto isto padne na ruku, ne biste je obrisali papirom i nastavili život.

Oprali biste je.

Argument je prilično teško pobiti.

Postoji samo jedan trenutak kada moja civilizacijska otvorenost naglo opadne.

Kada je voda ledena.

TANGA PAPIRIĆI

A Zapad je usavršio papir.

I sada ga usavršava unazad.

Toalet-papir postaje sve uži, sve tanji i sve skuplji.

Ja ih zovem tanga papirići.

Svake godine pokrivaju sve manje, a koštaju sve više.

Na pakovanju, naravno, piše: Eco. Soft. Natural. Comfort. Sensitive. Premium. Ultra.

Još malo pa ćemo kupovati jednu rolničicu širine poštanske marke, napravljenu od tri reciklirana maslačka, po ceni večere.

Ali ćemo znati da smo spasli planetu.

OSVEŽIVAČ - ČISTAČ KOJI PRLJA

Posebna dostignuća civilizacije jesu sredstva za čišćenje posle kojih morate da čistite.

Okačite osveživač na WC šolju. On miriše na okean, planinu, limun, lavandu ili alpsko jutro.

Ni na jednom pakovanju nisam videla miris „WC“.

A onda niz besprekorno belu keramiku ostane plava, zelena ili ljubičasta brazda.

Šolja izgleda prljavije zato što ste pokušali da je učinite čistijom.

Genijalno!

 

 

MIRIS ČOVEKA

Ali ovde dolazimo do nečega o čemu nerado govorimo.

Čovek miriše.

I ne miriše samo zbog fekalija. Mirišu koža, znoj, dah, kosa, stopala, bakterije koje žive sa nama, hrana koju smo pojeli i sve ono što naše telo razgrađuje, izlučuje i izdiše.

Mi smo hodajuće hemijske laboratorije koje su izmislile parfem.

Veliki deo istorije higijene jeste istorija pokušaja da prikrijemo činjenicu da smo životinje: sapuni, kupatila, dezodoransi, parfemi, vodokotlići, ventilacija, osveživači, mirisne sveće.

„Okeanska svežina.“

Okean, naravno, nema nikakve veze s tim.

ALI NE MOGU AKO JE NEKO PORED

Postoji još jedna neobična stvar.

Čoveku se strašno piški. Uđe u javni toalet, sedne. U susednoj kabini neko sedi.

I ništa.

Telo kaže: neću.

Dvoje nepoznatih ljudi nalaze se pola metra jedno od drugog, razdvojeni tankom pregradom. Oboje ćute. Oboje znaju zašto su tu. Oboje se pretvaraju da ono drugo ne postoji.

Možda je toalet jedino javno mesto na kojem se pristojnost sastoji u tome da ignorišemo očigledno.

VELIKI TOALET

Kad god mogu, biram veliki, pristupačni toalet.

Ne zato što želim poseban tretman, nego zato što je praktičan. Ima mesta da se okreneš i spustiš tašnu. Ne udaraš laktom u zid i ne moraš da se uguraš između vrata, šolje i lavaboa kao komad nameštaja prilikom selidbe.

Naravno, takav toalet mora ostati dostupan čoveku kome je pristupačnost neophodna.

Ali upravo ti toaleti otkrivaju jednu zanimljivu stvar.

Kada napravite prostoriju pogodnu za osobu sa invaliditetom, često ste napravili prostoriju pogodniju za gotovo sve: za starog čoveka, nekoga koga bole kolena, trudnicu, roditelja sa detetom, čoveka sa štapom, ženu sa ogromnom tašnom, putnika sa koferom.

Možda problem nije u tome što su pristupačni toaleti preveliki.

Možda su ostali premali.

KADA TELO PROMENI PRAVILA

A onda dođu godine.

Telo promeni pravila bez konsultacije sa vlasnikom.

Naročito kod žena.

Trudnoća, porođaj, karlično dno, hormonske promene i godine mogu da ostave posledice o kojima se govori mnogo manje nego što bi trebalo.

Zakašlješ, kineš ili se nasmeješ — i pobegne malo mokraće.

Ne moraš biti teško bolestan ni nepokretan. Možeš biti sasvim aktivna žena koja ide u grad, putuje, radi, smeje se — i u tašni nosi uloške za inkontinenciju.

Danas nosim više uložaka nego dok sam imala menstruaciju.

Samo što se o onim prvim govorilo.

O ovima se ćuti.

Industrija je, naravno, pronašla rešenje: Diskretno. Invisible. Lady. Ultra. Sensitive.

Kao da glavni problem nije što žena pri kašlju gubi mokraću. Glavni problem je, izgleda, da to niko ne primeti.

I tu se vidi nešto prilično ružno u našem odnosu prema starenju.

Ženi možemo da prodamo hiljade uložaka, posebne gaćice i neutralizator mirisa. Možemo sve to da upakujemo u nežnoroze ambalažu.

Ali mnogo ređe je pitamo: može li problem da se leči?

Može.

Postoje vežbe i fizioterapija karličnog dna, medicinska procena, a kada je potrebno i drugi načini lečenja.

Nije svako curenje mokraće „normalno zato što ste stari“.

Možda bi upravo to trebalo da bude mnogo normalniji deo medicine posle porođaja i tokom starenja: da žena ne mora sama da otkrije da postoje stvari koje mogu da joj pomognu.

PELENE

A na drugom kraju iste priče čekaju pelene za odrasle.

Čudna stvar.

Pelena na bebi je slatka.

Pelena na starom čoveku je nešto što sklanjamo iz razgovora.

A predmet je isti.

Samo je život napravio krug.

I možda bi dostojanstvo trebalo da bude isto na oba kraja.

Nije sramota što telo više ne radi kao sa dvadeset godina. Sramota bi bila napraviti svet u kojem čovek zbog toga ne može da izađe iz kuće.

TOALET I DOSTOJANSTVO

Tu prestaje šala.

Dobar toalet nije luksuz.

To je dostojanstvo.

Čist javni toalet. Vrata koja mogu da se zaključaju. Rukohvat. Dovoljno prostora. Topla voda. Papir.

Mesto na koje star čovek može bez straha da sedne, koje može da koristi čovek u kolicima, gde žena može da promeni uložak, roditelj da presvuče dete i gde niko ne mora da bira između bola, poniženja i toga da se upiški.

Neverovatno je koliko malo arhitekture treba da bi čovek sačuvao dostojanstvo.

I koliko ga lako loša arhitektura oduzme.

 

MOJA TAJNA HOTELSKA TEHNIKA

Hotelske sobarice poseduju šesto čulo.

Mogu da ne dođu satima. Ali onog trenutka kada vam se pripiški i uđete u kupatilo — kuc-kuc.

Housekeeping!

Zato sam razvila sopstveni sistem.

U hotelima nuždu obavljam u toaletu u lobiju.

Hotelski lobi može da bude pun ljudi. Njegov toalet je gotovo uvek prazan, velik, tih i besprekorno čist. Niko ne kuca. Niko ne menja peškire. Niko ne želi da uđe baš tada.

Soba mi služi za spavanje.

Lobi za dostojanstvo.

To je znanje stečeno dugogodišnjim putovanjima i ustupam ga čovečanstvu besplatno. 

Najbolji javni toalet često je onaj za koji većina ljudi zaboravi da postoji.

TAJNI PORTRET CIVILIZACIJE

Možda zato toliko volim dobre toalete.

Ekscentrične. Duhovite. Prelepe. One u kojima se neko potrudio.

Jer to znači da je neko razmišljao o čoveku upravo onda kada čovek nije naročito reprezentativan.

Ne kada stoji obučen pred ogledalom.

Nego kada skine gaće.

Tu smo svi isti: kralj, profesor, milijarder, pisac, arhitekta koji je projektovao toalet.

Svi na kraju moraju da sednu.

Možda zato istoriju civilizacije ne bi trebalo pisati samo kroz palate, hramove, ratove, knjige i umetnička dela. Trebalo bi pogledati i gde su ljudi kakili, kako su odnosili ono što ostane, da li su imali vodu i privatnost, da li su mislili na stare, žene i ljude koji ne mogu da hodaju.

I da li su, kada su sve to rešili, zasadili orhideje.

Jer čovek je čudno biće.

Od najprirodnije potrebe napravio je sramotu. Onda je oko te sramote izgradio kanalizaciju, vodovod, arhitekturu, industriju papira, parfimeriju, elektroniku i dizajn.

I na kraju stavio senzor.

Koji ne radi.

Stojim ispred njega. Mašem rukama.

Ništa.

Pomeri se.

Ništa.

Približim se. Odmaknem se.

I baš kada odustanem i krenem prema vratima —

ŠŠŠŠŠŠŠŠŠ.

Voda krene sama.

Živeli toaleti!

 

 Rimska grupna piškokenjalica. Privatnost će biti izmišljena kasnije.