ZANAT JE KULTURA — ZLATARI I KUJUNDŽIJE

 

ZLATARI I KUJUNDŽIJE

Zlato kojem ne verujem

Posle kovača i livaca ostajemo kod metala.

Samo što sada gasimo veliku peć, sklanjamo topove, zvona, nakovnje i maljeve i prilazimo mnogo manjem radnom stolu.

Na njemu su sitni čekići. Pincete. Turpijice i klešta.

Testere tanke kao vlas. Žice. Kamenčići.

I nekoliko grama metala zbog kojih su ljudi vekovima osvajali zemlje, pljačkali gradove, ženili se, razvodili, ubijali, krunisali i ostavljali nasledstva.

Zlato.

 

 

METAL KOJI NEĆE DA UMRE

Zlato je gotovo nepristojno postojano.

Ne rđa kao gvožđe. Ne tamni lako. Ne propada kao drvo, tkanina ili koža. Može vekovima da leži pod zemljom, a onda ga arheolog izvadi i ono ponovo zasija kao da je juče izgubljeno.

Nije zato čudno što smo upravo njemu pripisali večnost.

Od njega smo pravili krune. Maske mrtvih. Prstenje i relikvijare, pehare.

Novac.

Zube.

Bogovima smo davali zlato.

Mrtvima smo davali zlato.

Ženama smo davali zlato.

Bankama smo davali zlato.

Samo ga nismo ostavljali na miru.

 

Zlatna pogrebna maska iz Mikene, XVI vek p. n. e., poznata kao „Agamemnonova maska“. Otkrio ju je Heinrich Schliemann 1876. u grobnom krugu A u Mikeni; danas je u Nacionalnom arheološkom muzeju u Atini. Ime je ostalo, iako je maska nekoliko vekova starija od vremena u koje se tradicionalno smešta Trojanski rat — dakle nije Agamemnonova u doslovnom smislu.

JA ZLATU NE VERUJEM

Ja, međutim, zlato ne volim.

Ni žuto. Ni belo. Ni crveno.

Kao nakit, nekako mi ne pripada.

Sa zlatom se ne osećam kao umetnica. Mnogo je ozbiljno.

A imala sam sa njim i čudan fizički odnos.

Moje burme su ravnomerno crnele sa unutrašnje strane.

Ne na jednom mestu, niti neka mala fleka.

Lepo, kružno, disciplinovano.

Postojala su dva moguća objašnjenja.

Ili sam teško bolesna.

Ili sam alhemičarka.

Naravno, izabrala sam drugo.

Stvarnost je manje zanimljiva. Nakit nije napravljen od hemijski čistog zlata, nego od legura, pa drugi metali u njima mogu reagovati sa vlagom, kožom, kozmetikom i drugim supstancama.

Ali meni se alhemija više dopada.

ZLATAR NE RADI SA ZLATOM

Odnosno, radi.

Ali dobar zlatar radi sa nečim mnogo skupljim.

Sa vremenom.

Malu količinu metala treba istanjiti, izvući u žicu, iseći, saviti, zalemiti, ugravirati, ispolirati, spojiti, postaviti kamen.

Greška od jednog milimetra može biti ogromna.

Ovde više nema kovačevog zamaha.

Ruke miruju. Prsti rade. Oko meri.

Dah se ponekad zadržava.

Zlatar je kovač koji je svoj svet smanjio toliko da mu je potrebna lupa.

 

 

A ONDA DOLAZI KUJUNDŽIJA

Kujundžiluk volim mnogo više.

Možda zato što kod njega metal prestaje da se ponaša kao metal.

Postaje čipka.

Tanka srebrna žica savija se, uvija, plete i spaja u ornament toliko nežan da ponekad izgleda kao da bi ga dah mogao pomeriti.

A ne može.

Metal je.

Tu ima nečega pomalo orijentalnog, pomalo balkanskog, malo tajanstvenog.

Kujundžijske radnje vekovima su pripadale svetu čaršije: male radionice, niski stolovi, alat, kutijice, srebro, bakar, zlato, dim, polumrak i predmeti koji polako nastaju pod rukama čoveka.

Ne izlaze iz fabrike.

Izrastaju.

Filigran je možda najlepši dokaz da vrednost predmeta ne mora da bude u količini skupog materijala.

Može da bude u količini znanja.

KOLIKO GRAMA?

A upravo tu počinje moj problem sa zlatom.

Jer zlato ima jednu nezgodnu osobinu.

Uvek znamo koliko vredi kao materijal.

Divna ogrlica može imati autora.

Može imati istoriju.

Može biti napravljena pre dvesta godina.

Neko je mogao nedeljama da izvlači žicu, postavlja kamenje, gravira kopču i pravi ornament.

A onda dođu zla vremena.

Rat. Bekstvo. Dug. Nekada glad. Zla vremena.

I neko pita: koliko grama?

U tom trenutku nestaju i autor i crtež i ruke i vreme.

Ostaje vaga.

Zato mi je uvek strašno kada vidim da se stari nakit topi.

U peć ne odlazi samo zlato.

Odlazi majstor. I lepota.

ZLATNA PLOČICA JE POŠTENIJA

Zlatnoj pločici, međutim, verujem.

Ona se ni ne pretvara da je umetnost.

Ne zavodi.

Ne govori da će mi istaći oči.

Ne očekuje da je nosim uz crnu haljinu.

Kaže: ja sam toliko i toliko grama zlata. I toliko vredim.

Pošten odnos.

Ako već čovek želi zlato kao rezervu za zla vremena, pločica mi je sasvim dovoljna.

Mada postoji još praktičnije rešenje.

Zlatni džipsi zub.

Kapital je stalno uz vas.

Ne morate da razmišljate gde ste ga sakrili.

Ne zauzima mesto u sefu.

A ako baš zagusti, znate gde je.

SVE OVO VAŽI DOK NE STIGNEM NA TRG VANDOM

Jer ja mogu veoma dugo da objašnjavam kako ne volim zlato.

A onda stignem na Place Vendôme.

I zastane mi dah.

Tu zlato više nije metal.

Postaje predstava.

Izlog. Svetlost.

Blistavi kamičak.

Somot. Kutijica.

Rukavica prodavca, ah na to otkidam!

Ogledalo.

Ritual.

Čitava arhitektura luksuza napravljena je tako da vam objasni da ono što gledate nije predmet nego događaj.

I dobro.

Priznajem poraz.

Ni protiv Cartiera nemam ništa.

Mogla bih sasvim lepo da jedem sendvič ispred izloga, kao Odri Hepbern pred Tiffanyjem.

Nisam partibrejker.

 

Cartierova ogrlica Marjorie Merriweather Post, 1928–1929. Dvadeset četiri velika kolumbijska smaragda, platina i dijamanti, sa snažnim indijskim uticajem — pravi Cartierov Art Deco spektakl. Danas je u Smithsonian National Museum of Natural History.

NACRT NIJE OGRLICA

Ali upravo kod skupog dizajnerskog nakita otkrila sam još nešto.

Isto ono što sam već otkrila kod nameštaja.

Nacrt nije predmet.

Nakit može biti veličanstven na crtežu.

Još bolji u izlogu.

Fantastičan na fotografiji.

A onda ga stavite na sebe.

Okreće se. Bode. Prevrće i zapetljava se.

Hvata kosu. Kači odeću.

Narukvica klizi. Prsten smeta susednim prstima.

Ogrlica ne stoji tamo gde ju je dizajner zamislio jer ljudsko telo, bezobrazno, nije nacrt.

Kreće se.

Tu se ponovo pojavljuje majstor.

Dizajner može da nacrta malu skulpturu.

Zlatar mora da zna kako će ta skulptura živeti na čoveku.

Gde joj je težište.

Kako se zatvara.Ah, kopče su važne koliko i dobar nakit.

Koliko sme da bude teška.

Šta dodiruje kožu.

Šta se događa kada podignemo ruku.

Kako se predmet ponaša posle tri sata nošenja, a ne samo tri minuta fotografisanja.

I opet isto: nacrt nije sto.

Nacrt nije plakar. Nacrt nije ogrlica.

Između nacrta i života stoji zanat.

PEHAR IZ KOJEG NE BIH PILA

Nikada nisam razumela ni potrebu da se pije iz zlatnih i srebrnih pehara.

Mogu biti veličanstveni.

Mogu biti remek-dela.

Mogu da ih gledam satima.

Ali da pijem iz njih?

Ne.

Možda je problem u tome što bih sve vreme mislila na predmet.

Čaša treba da mi dozvoli da zaboravim čašu.

Pehar optočen zlatom, emajlom, biserima i kamenjem to očigledno nema nameru.

On ne služi piću.

Piće služi njemu.

ALI SREBRO U VODU, ZLATO NA LICE

Tu moja principijelnost definitivno propada.

Jer srebro obilato koristim tamo gde ga ne vidim kao nakit.

Srebrnu vodu.

A zlato mi je još simpatičnije kada ga kozmetička industrija samelje, razvuče u niti, stavi u masku, serum ili tretman i obeća mi da ću posle toga izgledati deset godina mlađe.

Ogrlica od zlata?

Ne treba.

Zlatne niti u kozmetičkom tretmanu?

Gde da legnem?

Možda, dakle, nisam protiv plemenitih metala.

Samo zahtevam da budu korisni.

Srebro neka ide u vodu.

Zlato neka ide u kremu.

A ogrlicu ostavite u muzeju.

Osim ako je Kartije.

Nisam luda.