RADILO JE. ONDA SMO GA UNAPREDILI.

I — DIGITALNA BIROKRATIJA

Nekada je uređaj imao uputstvo za upotrebu.

Danas korisnik mora da ima doktorat za uputstvo.

Ne spadam u ljude koji misle da je sve nekada bilo bolje. Nije. Volim kompjutere, internet, mobilni telefon, onlajn kupovinu, elektronsko bankarstvo. Ne bih se dobrovoljno vratila ni pisaćoj mašini ni čekanju u redu da bih platila račun.

Ali dogodilo se nešto neobično.

Tehnologija je trebalo da nam skrati postupke.

Onda je počela da ih proizvodi.

APDEJT

Postoji jedna poruka od koje mi se odmah pokvari raspoloženje: Dostupno je novo ažuriranje.

Računar je do tog trenutka radio.

Sve je bilo na svom mestu. Znala sam gde su mi dokumenti, gde je dugme koje koristim, kako se otvara program i kako se zatvara prozor.

A onda neko, negde, odluči da moje iskustvo mora da bude poboljšano.

Kliknem.

Sutradan dugme više nije tamo. Nije nestalo. To bi bilo suviše jednostavno. Premešteno je. Negde.

Nešto što je juče zahtevalo jedan klik sada zahteva tri. Program koji sam koristila traži novu dozvolu. Lozinka koju znam više nije dovoljna. Pojavi se nova ikonica čiju funkciju ne razumem, dok stara, čiju sam funkciju razumela, više ne postoji.

Na kraju pronađem objašnjenje: „Redizajnirali smo interfejs kako bismo vam omogućili jednostavnije korisničko iskustvo.“

Hvala. Mnogo ste mi pomogli, đubrad jedna!

Stigao apdejt i otvorila su se vrata pakla.

BANKA

Još je lepše kada se unapredi banka.

Tada već znaš da si najebao.

Nova aplikacija. Novi način prijavljivanja. Novi token. Nova potvrda. Novi kod.

Sve radi moje bezbednosti.

I verujem da jeste.

Samo što ponekad poželim da budem malo manje bezbedna, a da mogu nešto da platim.

Volim da igram Tetris. Ponekad kupim poene. 259 dinara.

Sada pokrećem međunarodnu finansijsku operaciju za tih 259 dinara.

Mobilni. Banka. Aplikacija. Token. Potvrda plaćanja. Kod. Potvrda koda. Još jedna potvrda da sam zaista ja osoba koja je upravo nekoliko puta potvrdila da sam ja.

Dok sve završim, zaboravim gde je trebalo da spustim onu prokletu kockicu.

Bankarski sistem mi je uveo vreme za razmišljanje.

QR

QR kod je jedan od onih izuma koje nisam mrzela dok nije počeo da se pojavljuje svuda.

U restoranu više nema jelovnika. Ima kvadratić.

Izvadite telefon. Otključajte ga. Otvorite kameru. Nišanite. Otvorite stranicu. Ako imate internet. Ako se stranica učita. Ako je PDF prilagođen telefonu. Uvećavajte prstima.

A samo ste hteli da vidite imaju li supu.

Ali vrhunac sam doživela u Parizu.

QR kod u toaletu.

Tu čovek zaista shvati dokle je stigla digitalizacija.

Piški ti se, ali civilizacija očekuje da prvo izvadiš mobilni.

DIGITALNA ADMINISTRACIJA

Administracija je digitalizacijom trebalo da ukine šalter.

Nije.

Samo mu je dodala predigru.

Najpre pronađete portal. Registrujete se. Potvrdite registraciju. Napravite lozinku koja mora da sadrži veliko slovo, malo slovo, broj, znak interpunkcije i verovatno dokaz moralne podobnosti.

Onda preuzmete formular. Popunite ga. Skenirate dokument koji već postoji u nekoj državnoj evidenciji.

PDF je prevelik. Smanjite PDF. Sada je nečitljiv.

Pošaljete.

„Došlo je do greške.“

Ponovite.

Na kraju dobijete obaveštenje da je radi završetka postupka potrebno da se pojavite lično.

Na šalteru.

PAMETNE STVARI

Ni predmeti više nisu zadovoljni time da rade ono zbog čega smo ih kupili.

Veš-mašina više ne pere samo veš.

Ona ima programe, senzore, ekran, možda Wi-Fi, aplikaciju i sopstveno mišljenje o tome koliko traje pranje.

Rerna može da bude pametna. Frižider može da bude pametan. Televizor je pametan. Usisivač je pametan.

Jedino ja stojim ispred njih i ne znam kako da ih uključim.

Nekada je uređaj imao tri dugmeta.

Jedno od njih bilo je ON.

To je bilo lepo vreme.

Ne zato što je tehnologija bila bolja.

Nego zato što je uređaj znao ko je kome gazda.

JEDAN KLIK

Najzanimljivije je što nijedna od ovih stvari pojedinačno nije besmislena.

Bezbednost bankarskog plaćanja je dobra. Ažuriranja su potrebna. Digitalna administracija može da bude brža. QR kod može da bude praktičan. Pametni uređaji mogu da rade stvari koje stari nisu mogli.

Problem nastaje kada se sve to naslaže.

Jedan klik dobije lozinku. Lozinka dobije kod. Kod dobije token. Token dobije aplikaciju. Aplikacija dobije apdejt. Apdejt promeni aplikaciju.

I čovek koji je samo hteo da uradi jednu sasvim običnu stvar postane administrator sopstvenog postojanja.

Mašine smo izmislili da bi one radile za nas. A onda smo počeli da radimo za njih.

Punimo ih. Ažuriramo. Sinhronizujemo. Verifikujemo. Autorizujemo. Prihvatamo kolačiće. Dokazujemo da nismo robot.

I svaki put kada sistem konačno proradi, pojavi se poruka: dostupna je nova verzija.

Radilo je. Onda smo ga unapredili.

Ajaoj! 

RADILO JE. ONDA SMO GA STVARNO UNAPREDILI.

II — KADA TEHNOLOGIJA ZNA ČEMU SLUŽI

Ali bilo bi nepravedno ovde stati.

Jer postoje izumi posle kojih čovek pomisli: ko god da je ovo smislio, hvala mu.

Točkići na koferu.

Neverovatno je koliko je čovečanstvu trebalo da shvati da predmet težak dvadeset kilograma ne mora da se nosi.

Vekovima smo pravili kofer. Usavršavali brave, ručke, kožu, pregrade. I nosili ga.

Onda mu je neko stavio točkove. To je unapređenje.

Ne moram ništa da naučim. Ne treba mi aplikacija. Ne moram da otvorim nalog. Ne stiže mi kod.

Samo mi je lakše.

GPS

Nekada smo putovali sa kartama.

Velikim.

Otvorite je u kolima i ona prekrije vozača, suvozača i polovinu šoferšajbne. Kada je jednom rasklopite, više nikada ne možete da je vratite u prvobitno stanje.

Promašite ulicu. Stanete. Pitate čoveka.

On kaže: „Samo pravo, pa kod druge raskrsnice levo, pa posle one prodavnice desno, ali nemojte kod prve nego kod druge...“

Danas kažem gde hoću. Telefon kaže kuda.

Ponekad pogreši.

Ali bar ne moram da pitam čoveka koji je takođe pogrešio.

FOTOGRAFIJA

Nekada smo imali film od 24 ili 36 snimaka.

Fotografišete. Ne znate šta ste fotografisali. Čekate.

Razvijete film.

Na jednoj fotografiji nema glave. Na drugoj je prst preko objektiva. Na trećoj su svi zatvorili oči.

Gotovo.

Danas u džepu nosim fotoaparat kojim mogu da napravim stotine fotografija, odmah ih vidim, obrišem, pošaljem čoveku na drugom kraju sveta i sačuvam.

To jeste čudo.

VIDEO-POZIV

Još veće čudo je ono na koje smo se već navikli.

Čovek je u drugoj zemlji.

Pritisnem dugme. Vidim mu lice. Razgovaramo.

Pokazuje mi sobu, knjigu, psa, pogled kroz prozor.

Pre samo nekoliko decenija međunarodni telefonski razgovor bio je događaj.

Danas možemo da pijemo kafu sa nekim ko sedi hiljadama kilometara daleko.

I već nam je normalno.

Možda je to najveći uspeh dobre tehnologije.

Kada čudo postane toliko jednostavno da prestanemo da ga primećujemo.

KUĆNE MAŠINE

I ne bih se odrekla veš-mašine.

Ni mašine za sudove.

Ni klime.

Ni lifta.

Ne želim da perem čaršave na ruke da bih dokazala ljubav prema jednostavnijim vremenima.

Dobar izum ne zahteva da mu se divimo.

On uzme posao koji smo morali da radimo i uradi ga umesto nas.

To je sasvim dovoljno.

INTERNET

A onda internet.

Cela biblioteka u džepu.

Knjige, katalozi, stare novine, muzeji, biblioteke, univerziteti, fotografije, rukopisi, ljudi sa drugog kraja planete.

Ono za šta su nekada bila potrebna pisma, putovanja, međunarodni telefonski razgovori, fotokopije i nedelje čekanja ponekad danas pronađemo za nekoliko minuta.

Naravno, internet nam je dao i milijarde stranica gluposti.

Ali nije kriv čekić što neko njime lupa sebe po glavi.

Ponekad se vrata ipak otvore na pravu stranu.

AI

A onda se pojavila veštačka inteligencija.

Za mene je njena najvažnija osobina vrlo jednostavna.

Olakšanje.

Internet mi je dao pristup ogromnoj količini znanja.

Ali i dalje sam morala da znam gde da tražim, kako da tražim, kako se nešto zove, u kom meniju se nalazi, koji program mi treba i kojim jezikom taj program govori.

AI je između mene i mašine vratio nešto veoma staro.

Razgovor.

Ne moram da znam naziv komande. Ne moram da znam gde je funkcija. Ne moram čak ni sasvim precizno da objasnim problem.

Mogu da kažem: „Beti, šta sad da pritisnem?“

I to je, za mene, napredak.

Ne zato što mašina zna više.

Nego zato što ja moram manje da znam o mašini.

DOBAR IZUM

Možda smo zato nepravedni prema dobrim izumima.

Loš odmah primetimo.

Senzor ne radi. Aplikacija traži novu lozinku. Banka traži kod. Veš-mašina trepće nepoznatim simbolom. Psujemo.

Ali kada nešto radi savršeno, vrlo brzo zaboravimo da je ikada bilo drugačije.

Vučeš kofer.

Pronađeš ulicu.

Platiš prislanjanjem kartice.

Razgovaraš sa čovekom na drugom kontinentu.

Pronađeš knjigu koja je nekada bila dostupna samo u jednoj biblioteci.

Pitaš mašinu šta treba da uradiš — običnim ljudskim jezikom.

I nastaviš život.

Možda je upravo to najbolji test napretka.

Dobar izum ukloni mnogo napora.

Loš izum doda pet koraka i nazove ih korisničkim iskustvom.

A najbolji izum?

Njega posle nekog vremena gotovo više i ne primećujemo.

Jer možda napredak nije kada mašina može više.

Možda je napredak kada čovek mora manje.