ŽIVOTINJE KOJIMA DUGUJEMO: KO JE KO I ŠTA KAŽE?

 

ADDENDUM: KO JE KO I ŠTA KAŽE?

Provela sam dane sa kravama, svinjama, kokoškama, ovcama, kozama, konjima, magarcima i ostalom rodbinom, a onda shvatila da sam zaboravila nešto elementarno.

Kako se svi oni zovu kada su muško, žensko i dete?

Jer čovek je životinjama dao neverovatno precizan porodični imenik.

Krava — bik — tele.

Ovca — ovan — jagnje.

Koza — jarac — jare.

Krmača — vepar — prase.

Kobila — pastuv — ždrebe.

Magarica — magarac — magare, magarence.

Kokoška — petao — pile.

Ćurka — ćuran — ćure.

Patka — patak — pače.

Guska — gusan — gušče.

Golubica — golub — golupče.

Kuja — pas — štene.

Mačka — mačak — mače.

Kod nekih životinja naš svakodnevni jezik nije toliko raskošan. Kažemo mužjak i ženka prepelice, mužjak i ženka kamile, pa mladunče.

A kod zeca stvari postaju još zanimljivije: zec može da označava i vrstu i mužjaka, ženka je zečica, mladunče zečić. I još moramo da pazimo da ga ne pomešamo sa kunićem.

Čitav mali porodični album.

A SAD — RODNA NERAVNOPRAVNOST

Krava.

Kokoška.

Ćurka.

Guska.

Koza.

Ovca.

Krmača.

Sve sasvim pristojne životinje.

A onda ih čovek uzme i njima "gađa" — ženu.

Krava: glupa, debela, nezgrapna žena.

Kokoška: glupa, površna, brbljiva žena.

Ćurka: glupa žena.

Guska: glupa ili naivna žena.

Koza: glupa, neozbiljna ili neprijatna žena.

Ovca: glupa, poslušna, ona koja ide za drugima.

Krmača: debela, prljava ili odbojna žena.

Muške životinje takođe nisu prošle nekažnjeno.

Magarac je budala.

Konj može biti glup, grub ili nezgrapan čovek.

Jarac može biti pohotan, mator ili neprijatan muškarac.

Vepar može biti grub, debeo i neotesan muškarac.

Dakle, nije tačno da jezik vređa samo žene.

Ali postoji zanimljiva razlika.

Kada muškarca nazovemo magarcem, najčešće vređamo njegovu pamet.

Kada ženu nazovemo kravom, krmačom, kokoškom ili ćurkom, možemo istovremeno da vređamo njenu pamet, telo, ponašanje, ženstvenost, seksualnost, godine.

Ženka domaće životinje postala je čitav arsenal.

A baš su ženke one od kojih smo najviše uzimali.

Krava nam daje mleko.

Kokoška jaja.

Ovca mleko i vunu.

Koza mleko.

Krmača prasad.

One rađaju mladunčad od kojih zavisi nastavak stada, krda ili jata.

Hiljadama godina hranile su nas, oblačile i omogućavale da se životinje koje smo pripitomili dalje razmnožavaju.

A mi smo njihove nazive pretvorili u uvrede za žene.

Sramota!

I tu mi pada na pamet pitanje koje ne bih pretvarala u naučni zaključak.

Da li nam je lakše da iskorišćavamo životinju ako smo je najpre ponizili rečima?

I da li smo nešto slično uradili i ženama?

Ne znam.

Ali jezik je ponekad mnogo stariji svedok nego što mislimo.

A ŠTA KAŽU?

Pošto smo im dali imena za očeve, majke i decu, dali smo im i glagole za njihove glasove.

Krava muče — mukanje.

Konj rže — rzanje.

Magarac njače — njakanje.

Ovca bleji — blejanje.

Koza mekeće — meketanje.

Svinja grokće — groktanje.

Kokoška kokodače — kokodakanje.

Petao kukuriče — kukurikanje.

Patka kvače — kvakanje.

Guska gače — gakanje.

Golub guče — gukanje.

Pas laje — lajanje. A može i da reži, cvili i zavija.

Mačka mjauče — mjaukanje. A kada je zadovoljna, prede. Kada nije — sikće. Vrlo precizan komunikacioni sistem.

Ćurka ima čitav repertoar glasova, a za njeno karakteristično oglašavanje postoje i različiti narodni i regionalni izrazi.

Ptice sa kojima živimo imaju svoj gradski hor: vrabac cvrkuće, vrana grakće, svraka krešti, golub i gugutka guču.

A ribe?

Ribica — ćuti.

Ćutanje.

Hiljadama godina žive pored nas.

Red je da makar znamo kako se zovu i šta nam govore.