KLESARI I ZIDARI
Sve je to lepo.
Ali kamen se nije sam popeo na piramidu.
Neko ga je morao pronaći. Neko odvojiti od stene. Neko isklesati. Neko preneti. Neko podići. A neko je morao da zna gde tačno treba da ga spusti da bi ostao tamo narednih nekoliko hiljada godina.
Taj neko bio je majstor.
(Srednjovekovna minijatura kamenoloma iz XV veka.)
ČOVEK KOJI RAZGOVARA SA KAMENOM
Klesar i zidar nisu isto.
Klesar obrađuje kamen. On od nepravilnog komada pravi blok, stub, kapitel, stepenik, nadgrobnu ploču, ukras, skulpturalni detalj. Mora da poznaje kamen gotovo intimno: gde će pući, kako mu ide zrno, koliko udarca podnosi, šta se može od njega tražiti, a šta ne.
Zidar ima drugi problem.
Sve te komade treba sastaviti tako da ne padnu.
On mora da razume težinu, ravnotežu, pritisak, vezivanje zidova, luk, svod. Danas bismo rekli da iza njega stoje statički proračuni, projekti, građevinski inženjeri i čitava industrija.
Nekada je iza njega stajalo iskustvo.
I greška.
Samo što je greška u kamenu ponekad teška nekoliko tona.
PRVO TREBA IZVADITI PLANINU
Pre hrama postoji kamenolom.
To je deo priče koji lako zaboravimo kada gledamo piramidu, grčki hram ili srednjovekovnu katedralu.
Kamen nije stigao na gradilište uredno isečen i numerisan.
Trebalo je pronaći odgovarajuću stenu, odvojiti blok od matične mase, oblikovati ga dovoljno da se može transportovati, a zatim ga nekako pomeriti.
Klinovi. Čekići. Poluge. Užad. Sanke. Rampe. Vitla. Dizalice.
I ljudi.
Mnogo ljudi.
(Transport kolosalne statue Džehutihotepa, prema prikazu iz njegove grobnice u Deir el-Berši.)
Danas stojimo pred ogromnim kamenim blokom i pitamo: kako su mogli?
Očigledno su mogli.
Mnogo je zanimljivije što su znali kako da organizuju stotine i hiljade pojedinačnih ljudskih pokreta tako da se na kraju svi pretvore u jednu građevinu.
Piramida nije samo gomila kamena.
Ona je organizacija rada pretvorena u kamen.
ALAT KOJI JE TRAJAO HILJADAMA GODINA
Klesarski alat se menjao sporije nego carstva.
Čekić. Dleto. Špic. Malj. Ugaonik. Visak. Lenjir. Konopac.
Jednostavne stvari.
Njima su napravljeni gradovi.
(Klesarski i zidarski alat. Menjala su se carstva; alat mnogo sporije.)
Naravno, materijali alata su se menjali. Kamen je obrađivan kamenom, zatim bakarnim, bronzanim i gvozdenim alatima, a kasnije čelikom. Menjale su se testere, bušilice i načini podizanja tereta.
Ali ruka između alata i kamena ostala je neophodna.
Mašina može da udari.
Majstor zna gde.
ZID BEZ LEPKA
A onda dolazi još jedna od onih stvari koje danas deluju gotovo bezobrazno.
Ljudi su umeli da podignu zid i bez maltera.
Suhozid.
Kamen na kamen.
Bez cementa, bez armature, bez kamiona sa gotovom smešom koja stiže u devet ujutru.
Samo izbor kamena, njegovo okretanje, uklapanje i razumevanje težine.
Dobar zidar ne gleda samo kamen koji upravo stavlja.
On vidi kamen iznad njega koji još nije postavljen.
To je možda jedna od najlepših definicija zanata.
Majstor vidi ono čega još nema.
KAMEN IMA POTPIS
Na starim građevinama mogu se pronaći mali znaci uklesani u kamen.
Majstorske oznake.
Nisu svuda značile isto i ne treba od svakog zareza praviti tajnu poruku. Neke su mogle označavati kamenolom ili položaj kamena, neke služiti organizaciji posla, a neke su povezane sa radom pojedinih klesara i njihovih radionica.
(Klesarske oznake u kamenu opatije Fountains Abbey.)
Ali meni je najlepša mogućnost da je iza ogromne građevine ipak ostao mali trag pojedinca.
Kralj je dobio piramidu.
Biskup katedralu.
Car slavoluk.
A majstor nekoliko centimetara na kamenu.
Sasvim dovoljno da kaže:
Bio sam ovde.
KAKO SE POSTAJE MAJSTOR
Ne brzo.
Dečak bi ulazio u radionicu kao šegrt. Učio bi materijal, alat, pravila i pokrete. Gledao bi starije. Dodavao alat. Radio jednostavne poslove. Grešio.
A iznad njega je stajala jedna od najstarijih pedagoških metoda čovečanstva:
Ne tako.
Godinama kasnije postajao bi kalfa, sposoban radnik koji već poznaje zanat, ali još nije gospodar sopstvene radionice.
A tek onda majstor.
Majstorstvo nije značilo: umem ovo da napravim.
Značilo je: drugi ljudi priznaju da umem.
To je velika razlika.
ZNANJE KOJE SE NE DAJE SVAKOME
Jer zanatsko znanje je vredelo.
Nije bilo interneta.
Nije bilo video-snimka „Kako sazidati katedralu u deset jednostavnih koraka“.
Znanje se prenosilo od čoveka čoveku.
Kako se bira kamen.
Kako se pravi luk koji neće pasti.
Kako se postavlja svod.
Kako se meri ugao.
Kako se teret raspoređuje kroz stubove i zidove.
Kako se problem rešava kada projekat na papiru izgleda divno, a kamen odbija saradnju.
Ko zna — vredi.
Ko zna više — vredi više.
I tako se oko zanata stvara organizacija.
ESNAF
Esnaf nije bio udruženje ljudi koji se jednom godišnje okupe na večeri.
Određivao je ko sme da se bavi zanatom, kako se ulazi u njega, koliko traje obuka, kakav kvalitet mora imati proizvod i ko može postati majstor. Čuvao je profesionalne interese svojih članova, pomagao njihovim porodicama, uređivao međusobne odnose i branio tržište.
U različitim gradovima i epohama ta moć nije bila ista, ali tamo gde su zanatlije bile dobro organizovane njihova udruženja mogla su postati ozbiljna društvena, ekonomska, pa i politička snaga.
Pre političkih stranaka postojali su esnafi.
Nisi više samo čovek sa čekićem.
Iza tebe stoje drugi ljudi sa čekićima.
A to je već politika.
KATEDRALE
Srednji vek je klesaru i zidaru dao jedan od najvećih zadataka u njihovoj istoriji.
Katedralu.
Gradila se decenijama.
Ponekad duže od ljudskog života.
Majstor koji je počeo jedan njen deo mogao je unapred znati da neće videti završenu građevinu.
To je danas gotovo neshvatljiva vrsta rada.
Mi se nerviramo ako majstor kaže da će doći u utorak, a pojavi se u četvrtak.
Oni su počinjali posao koji će možda završiti njihovi unuci.
(Gradnja u srednjem veku: zidari, kamen i dizalice na ljudski pogon. Minijatura iz Vaclavove Biblije, početak XV veka.)
Uz velika gradilišta nastajale su radionice i organizovane zajednice zidara i klesara. Znanje se prenosilo, ljudi su putovali od gradilišta do gradilišta, a zanat je imao sopstvena pravila, hijerarhiju i profesionalni jezik.
I tu naša priča počinje da menja oblik.
KADA ALAT POSTANE SIMBOL
U jednom trenutku više ne govorimo samo o ljudima koji zidaju stvarne zidove.
Istorija nastanka moderne masonerije složena je i nije moguće jednostavno povući ravnu liniju od srednjovekovnog klesara do današnjeg slobodnog zidara. Ali kasnija spekulativna masonerija preuzela je veliki deo jezika, alata i simbolike graditeljskog zanata.
Ugaonik. Šestar. Visak. Libela.
Kamen.
Hram.
Majstor.
Loža.
(Nacrt masonske kecelje, oko 1820. Nekadašnji zidarski alat već je postao simbolički jezik)
Predmeti koji su vekovima služili da zid bude prav, odjednom su dobili drugo značenje.
Ugaonik više ne proverava samo kamen.
Proverava čoveka.
Visak više ne govori samo da li je zid uspravan.
Govori o ispravnosti.
A kamen više nije samo kamen.
Neobrađeni kamen može predstavljati čoveka kakav jeste.
Obrađeni — čoveka koji radi na sebi.
To je možda najveća pobeda jednog zanata.
Njegov alat je preživeo njegovu prvobitnu namenu.
Čekić i dleto izašli su iz kamenoloma i ušli u filozofiju.
LOŽA
I zato bih ovu priču završila slikom masonske lože.
Ne zbog tajnih društava.
Ne zbog zavera.
Nego zbog neobičnog puta koji je prešao jedan zanat.
(Masonska loža u XVIII veku — prijem majstora, gravira Žaka-Filipa Le Basa, 1740.)
Na početku je bio čovek pred komadom stene.
Morao je da ga odvoji.
Da ga podigne.
Da mu pronađe mesto.
Da ga obradi.
Da od njega napravi nešto što će trajati duže od njega samog.
Hiljadama godina kasnije, isti posao postao je metafora.
Samo kamen više nije bio spolja.
Bio je u čoveku.
Zidar je prestao da zida kamen.
Počeo je da zida čoveka.
*
Naravno da mi je u izboru pomogla Beti (AI), nikad ne bih našla odgovarajuće slike koje su slobodne za reprodukovoanje i ne podležu zakonu o autorskim pravima.
Нема коментара:
Постави коментар