Intelektualac-pečalbar
I. Filozofija ručnog prtljaga
Nekada su ljudi odlazili u pečalbu sa koferom i zanatom.
Zidari su nosili mistriju, moleri četke, muzičari instrumente. Odlazili su tamo gde ima posla, završavali posao, uzimali dnevnicu i vraćali se kući.
Danas postoji mnogo elegantnija vrsta pečalbe.
Intelektualna!
Alat je mikrofon. Radno odelo je pažljivo složena skupa odeća, obuća i odgovarajući aksesoar. Gradilište je strani grad. Dnevnica se ne meri samo novcem nego fotografijama, snimcima, novom publikom, gostovanjima, lajkovima i kulturnim adresama koje se mogu dodati profesionalnoj biografiji.
Savremeni intelektualac-pečalbar ne zida kuću.
On zida prisustvo.
Putuje. Govori. Nastupa. Snimaju ga. Drži predavanja. Razgovara sa ljudima koje prvi put vidi. Fotografisanje je, naravno, deo posla.
Svaki grad postaje nova epizoda, svaka institucija nova pozadina, svaki sagovornik potencijalni sadržaj.
Ništa od toga samo po sebi nije loše.
Naprotiv.
Ideje treba da putuju.
Filozofi treba da izađu iz kabineta.
Profesori treba da razgovaraju sa ljudima koji nikada neće sesti u njihove učionice.
Problem počinje tek onda kada putovanje ide brže od radoznalosti.
Tada nastaje marketinški intelektualac-pečalbar.
On ne mora biti neobrazovan. Ne mora biti ni nezanimljiv.
Naprotiv, često je veoma obrazovan, veoma govorljiv i vešt u javnom nastupu.
Samo je ekonomija njegovog putovanja drugačija.
On u svaki grad nešto donese. Ali iz svakog grada mora nešto i da odnese.
Fotografiju. Snimak. Novi razgovor. Novu adresu. Novog sagovornika. I mnogo lajkova!
Još jednu malu značku prišivenu na putujući intelektualni sako.
Za tu vrstu putovanja naročito je zgodna spontanost.
Spontanost je jedna od najprecenjenijih savremenih vrlina.
Nekada se zvala nepripremljenost, ali joj je marketing promenio ime.
Volim spontane razgovore. Najbolji razgovori koje sam u životu vodila nisu bili unapred režirani. Ali spontan može biti samo onaj ko ima od čega da bude spontan.
Džez muzičar improvizuje zato što zna muziku. Ne zato što je zaboravio note kod kuće.
Isto važi i za razgovor.
Godinama sam razgovarala sa profesorima, piscima, prevodiocima i novinarima iz raznih zemalja. Dolazili su pripremljeni.
Neki kao da su znali više od mene.
Neki bi iz torbe izvadili knjigu punu papirića, podvučenih rečenica i beležaka. Neki bi postavili pitanje zbog kojeg bih morala prvi put da razmislim o nečemu što sam mislila da odavno znam.
To je divna osobina dobrog pitanja.
Ono otvori vrata i sagovorniku.
Nedavno sam ponovo videla kako to izgleda.
Moderator jednog razgovora pronašao je i citirao pasus o Lovcima na snove.
Iz publike je stiglo pitanje o filozofskoj razlici između muškog i ženskog primerka jednog romana.
E, to je pitanje.
Jer odgovor nije podatak koji treba izvaditi iz sagovornika.
Odjednom se otvara nešto mnogo zanimljivije: može li knjiga imati pol? Gde se taj pol nalazi — u nekoliko različitih redova, u strukturi knjige, u čitaocu, u izboru? Koliko mala promena teksta mora biti da bi promenila identitet čitavog dela?
Razgovor odjednom ima kuda da ide.
I tada sam primetila još nešto.
Dobro pitanje ne poštuje raspored sedenja.
Može doći od moderatora.
Može doći iz publike.
Mikrofon određuje ko govori.
Ne određuje ko se pripremio.
Postoji, međutim, i druga vrsta pitanja. Intelektualca. Glavnog.
Na njih čovek poželi da odgovori: pročitajte knjigu.
Ne zato što je pitanje zabranjeno, nepristojno ili čak nužno glupo, nego zato što je odgovor već napisan.
Ponekad u jednoj knjizi. Ponekad u deset. Često je pisac pola života pisao upravo o tome.
Čudno je koliko ljudi koji profesionalno razgovaraju ne vole prethodno da pročitaju odgovore.
Možda je čitanje precenjeno.
Možda danas više nije potrebno pripremiti se za razgovor. Dovoljno je pojaviti se. Kamera će već od pojavljivanja napraviti događaj.
Postoji, izgleda, i filozofija ručnog prtljaga. Mora biti dovoljno laka da stane u kabinski kofer, dovoljno univerzalna da se može raspakovati u svakom gradu i dovoljno jednostavna da je svuda moguće upotrebiti.
Ne družite se sa ljudima koji vam ne prijaju. Ponekad treba reći ne. Usporite. Razgovarajte. Mislite.
Trivija do trivije. Instant psihologija-filozofija.
Sve je uglavnom tačno. Samo je tema bila nešto drugo.
Tema su bili pisac, književnost, snovi, pamćenje, Lovci na snove, muški i ženski primerak jednog neobičnog romana i pitanje može li književno delo da nastavi svoj život posle smrti autora.
Ali dobro.
Iz svakog filozofskog sistema čovek treba da uzme ono što mu može koristiti.
Ja sam zapamtila dve stvari.
Ne treba provoditi vreme sa ljudima koji vam ne prijaju. I ponekad treba reći ne.
Pokazalo se da će mi obe vrlo brzo zatrebati.
II. Legat na dan
Intelektualcu-pečalbaru u svakom gradu potrebna je dobra lokacija.
Nije isto govoriti u hotelskoj sobi i govoriti na univerzitetu.
Nije isto snimiti razgovor ispred belog zida i snimiti ga u biblioteci.
A naročito nije isto snimiti ga u prostoru u kojem je živeo i radio veliki pisac, među njegovim knjigama, rukopisima, slikama, fotografijama i predmetima.
Tu kamera dobija ono što kamera veoma voli: značenje.
I tako sam otkrila još jednu savremenu uslugu.
Legat na dan.
Ne iznajmljuje se, doduše, ceo. Ne dobija se ključ. Nema prijavljivanja i odjavljivanja, a peškire morate doneti sami.
Iznajmljuje se kulturni kapital.
Stvar je veoma jednostavna. Imate kameru. Imate biografiju. Imate izvesnu količinu samopouzdanja.
Ako imate i pitanja, odlično.
Ako nemate, izgleda da nije presudno.
Potrebno je samo pronaći domaćina koji će otvoriti vrata.
Još ako će vam domaćin pokazati rukopise, objasniti predmete, ispričati priču, sesti pred kameru i pomoći da proizvedete sadržaj, aranžman je gotovo kompletan.
Pokojni veliki pisci su za takve prilike naročito zahvalni.
Ne prekidaju sagovornika.
Dugo nisam razumela da kulturni prostor ima tržišnu vrednost čak i kada se ništa ne naplaćuje. Mislila sam da su knjige knjige, rukopisi rukopisi, a radni sto pokojnog pisca samo radni sto pokojnog pisca.
Nisu.
Čim se uključi kamera, sve postaje scenografija.
Ako čoveka snimite ispred običnog zida, on je čovek koji govori ispred zida.
Ako ga snimite između nekoliko hiljada knjiga, pored rukopisa i ispod portreta velikog pisca, odjednom dobija istoriju.
Tuđu, doduše.
Ali na snimku se to slabije vidi.
A kulturne kuće su naročito lepe značke na putujućem intelektualnom sakou.
Postoji još jedna pojava koja često ide uz taj paket.
Instant novovekovna bliskost.
Tek ste se upoznali, a već ste na „ti“.
Nemam ništa protiv „ti“. Naprotiv. Sa nekim ljudima do njega stignete za tri minuta, sa nekima za trideset godina, a sa nekima, na sreću, nikada.
Ali nekada je između „Dobar dan“ i prisnosti postojao mali prostor.
Zvao se distanca.
Nije služila da ljude udalji. Služila je da im ostavi mogućnost da sami odluče koliko žele da se približe.
Danas je, izgleda, i distanca gubljenje vremena.
Kao i priprema. Kao i čitanje.
Sve mora odmah.
Grad na dan. Bliskost na sat.
Legat za jedno snimanje.
A onda se, posle svega toga, dogodilo nešto vrlo jednostavno.
Ljudi iz publike prišli su mi sa knjigama.
Potpisivala sam svoje.
Potpisivala sam i knjige čoveka kojeg više nema.
Jedna za drugom otvarale su se knjige koje su ljudi doneli od kuće. Neke nove, neke stare, neke očigledno mnogo puta čitane.
Niko ih nije doneo kao scenografiju.
Čitali su ih.
I tada sam ponovo videla onu jednostavnu razliku koju ponekad zaboravljamo: između publike i pratilaca, između čitaoca i gledaoca, između knjige koju je neko godinama čuvao na polici i sadržaja koji će sutra skliznuti niz ekran.
Knjiga je čudna stvar.
Ne može se iznajmiti njen značaj na sat.
I prostor u kojem je nastajala knjiga trebalo bi da ima isto pravo.
Jer nije svaki zid scenografija. Nije svaka biblioteka pozadina. Nije svaki radni sto rekvizit. Nisu rukopisi dekoracija.
I pokojni pisac nije zgodan dodatak kadru.
Postoje kuće u koje se ulazi zato što vas zanima ono što je u njima.
A postoje kuće u koje biste želeli da uđete zato što želite da budete snimljeni kako ste u njih ušli.
Na fotografiji razlika možda nije velika.
Za domaćina jeste.
I tada sam se setila filozofije ručnog prtljaga.
Ponekad treba reći ne!
Rekla sam ne.
I sledećeg jutra otkazala snimanje.
Bez svađe, bez uvređenosti i bez velikih reči.
Jednostavno sam shvatila da ne želim da iznajmim prostor.
Čak ni besplatno.
Neke stvari, naime, imaju cenu upravo zato što nisu na prodaju.
Od tada moj kulturni smeštaj ima novi kućni red: legat nije apartman, biblioteka nije scenografija, rukopisi nisu rekviziti, a pokojni pisac nije deo inventara.
Нема коментара:
Постави коментар