Gde je kazna? O ženskoj sreći mimo propisanog scenarija

 

Gde je kazna?

O ženskoj sreći mimo propisanog scenarija

U prethodnom tekstu sam uradila dosadan posao: sakupila sam tekstove.

Livada. Šuma. Kola. Ljubavnica. Trideset jedna godina razlike. Sto dana. Samrtna postelja.

I opet.

I opet.

Godinama.

Kada se tridesetak takvih tekstova poređa jedan za drugim, prvo pitanje je: zašto?

Najlakši odgovor bio bi da sam sama kriva. Govorila sam o privatnom životu. Jesam. Govorila sam i o erotici. Jesam.

Ali to nije odgovor.

Kada se sami tekstovi otvore, događa se nešto neočekivano: oni su uglavnom sasvim normalni.

U njima se govori o Miloradu Paviću, njegovim knjigama, našem upoznavanju, braku, putovanjima, radu, bolesti i smrti, testamentu i književnoj zaostavštini. Govori se i o meni. I, da, tu i tamo o erotici.

Skandal je uglavnom negde drugde.

U naslovu, podnaslovu, ili antrfileu.

Od desetina normalnih rečenica izabere se ona koja će proizvesti „ljubavnicu“, „31 godinu mlađu“, „livadu“, „šumu“, „kola“, „100 dana“.

Zato mi objašnjenje da sam „iznosila intimu“ nije dovoljno.

Da jeste, istorija književnosti morala bi da izgleda kao beskonačni tabloid.

Anais Nin (Anaïs Nin) ostavila je dnevnike u kojima je seksualni život neuporedivo prisutniji nego u bilo čemu što sam ja javno govorila. Ljubavnici, brakovi, paralelne veze, Henri Miler (Henry Miller), Džun Miler (June Miller), želja, telo, seksualnost — sve je to postalo deo njenog književnog sveta.

Pa ipak, Anais Nin nije prestala da bude književnica.

Simon de Bovoar (Simone de Beauvoir) i Žan-Pol Sartr (Jean-Paul Sartre) nisu baš živeli po pravilima građanskog bračnog priručnika. Njihov odnos, drugi partneri, pisma, seksualnost i dogovor o slobodi danas su predmet biografija i ozbiljnih studija.

Pa ipak, „Drugi pol“ nije nestao ispod kreveta.

Žorž Sand (George Sand) je u XIX veku uspevala da izazove skandal i ljubavnim životom i ponašanjem i odećom. Među njenim ljubavima bili su Alfred de Mise (Alfred de Musset) i Frederik Šopen (Frédéric Chopin).

Pa ipak, ostao je i njen književni opus.

A Alma Maler-Verfel (Alma Mahler-Werfel)? Aleksandar fon Zemlinski (Alexander von Zemlinsky). Gustav Maler (Gustav Mahler). Oskar Kokoška (Oskar Kokoschka). Valter Gropijus (Walter Gropius). Franc Verfel (Franz Werfel). Čitava kulturna istorija Beča mogla bi se ispisati kroz njen ljubavni život.

Onda pređimo na muškarce.

Henri Miler.

D. H. Lorens (D. H. Lawrence).

I, naravno, Pablo Pikaso (Pablo Picasso).

Kod Pikasa već počinjem da se osećam gotovo nepristojno čedno. Fernanda Olivije (Fernande Olivier), Olga Hohlova (Olga Khokhlova), Mari-Terez Valter (Marie-Thérèse Walter), Dora Mar (Dora Maar), Fransoaz Žilo (Françoise Gilot), Žaklin Rok (Jacqueline Roque)...

U poređenju sa Almom Maler i Pikasom, Pavić i ja delujemo gotovo monaški. 

A ipak Pikaso ostaje Pikaso.

Njegove žene mogu biti predmet izložbi, biografija, studija, skandala i novih tumačenja. Njegovo ponašanje prema njima danas se može veoma kritički preispitivati. Ali niko zbog toga nije zaboravio da je naslikao „Gerniku“.

Ne moramo, uostalom, ni u Pariz, Beč ili Njujork.

Imamo Lazu Kostića.

Imamo njegove intimne zapise i snove o Lenki Dunđerski. Imamo ogromnu biografsku i književnu literaturu o toj ljubavi. Imamo „Santa Maria della Salute“.

Zamislimo sada da se njegov dnevnik prvi put pojavio danas.

„BIO 29 GODINA STARIJI: Evo šta je poznati Srbin NOĆU SANJAO O MLADOJ LENKI.“

„BIO OŽENJEN, A MISLIO NA DRUGU: Intimni dnevnik velikog srpskog pesnika otkriva sve.“

„ŠOKANTNO PRIZNANJE LAZE KOSTIĆA: Ono što je zapisao o Lenki ostaviće vas bez reči.“

Materijala bi bilo za nekoliko godina.

Samo što bismo na kraju verovatno zaboravili pesmu.

Postoji u svemu ovome i jedan privatni kuriozitet.

Dok je Duška Jovanić uređivala srpski „Plejboj“, zamolila me je da napišem erotsku priču za njihovu stalnu rubriku.

Nisam umela.

Sklepala sam nešto što je ispalo više antierotski nego erotski.

Duška ga je odbila. Pavić se zgrozio koliko je priča loša. Jedini kome se, na moje veliko iznenađenje, dopala bio je Nebojša Pajkić.

Dakle, kada mi je erotika bila naručena — nisam prošla.

Mnogo godina kasnije, bez konkurisanja i bez mog znanja, postala sam specijalista za „100 dana“, livade, šume i kola.

I tu se krug sa „Plejbojem“ zatvara na gotovo komičan način.

Jer „100 dana“, koje mi godinama pripisuju kao moju „ispovest“, nisam izgovorila ja.

Izgovorio ih je Pavić.

U „Plejboju“.

Isidori Bjelici.

NEISTINA NAPRAVLJENA IZBOROM

Tu dolazim do nečega što mi je mnogo zanimljivije od pitanja da li je neki novinski tekst „lažan“.

Veliki deo činjenica nije lažan.

Između Pavića i mene bila je razlika od trideset jedne godine.

Naša veza jeste počela dok smo oboje bili u drugim brakovima.

Jesam govorila o ljubavi, telu i erotici.

Jesmo bili ljubavnici, vrlo kratko, pre nego što smo postali supružnici.

Ali bili smo sedamnaest godina u braku.

Ako iz jednog života tridesetak puta izaberete samo nekoliko istih činjenica, možete dobiti neistinit portret, a da gotovo nijednu pojedinačnu činjenicu niste izmislili.

To je možda najzanimljivija vrsta falsifikata.

Neistina napravljena izborom.

U tim naslovima veoma retko sam književnica. Ne pišem knjige. Ne objavljujem. Ne bavim se Pavićevim trojezičnim sajtom. Ne pregovaram o njegovim izdanjima širom sveta. Ne pokušavam da sačuvam i proširim međunarodni život dela jednog srpskog pisca u svim medijima.

Ne doprinosim, koliko mogu, kulturnom prisustvu zemlje kojoj pripadam.

U naslovu sam uglavnom nešto drugo.

Udovica. Trideset jednu godinu mlađa. Bivša studentkinja (mada nikad nisam bila Pavićeva studentkinja, jer je radio u Novom Sadu).

A naročito — ljubavnica.

Ta poslednja reč mi je najzanimljivija.

Sedamnaest godina braka nije uspelo da je poništi.

Pomislila sam u jednom trenutku da je odgovor jednostavan.

Patrijarhalna sredina. Muškarci. Ženska seksualnost.

Onda sam pogledala potpise.

Među novinarima čija su puna imena navedena žene su čak brojnije od muškaraca.

To je važna smetnja jednostavnom objašnjenju.

Ako je ovde na delu patrijarhalni obrazac, ne proizvode ga samo muškarci.

Patrijarhat nije pol autora.

To je kulturni sistem očekivanja. A njegova pravila sasvim uspešno mogu da prenose i žene.

FOTOGRAFIJE NE SARAĐUJU

Postoji još nešto što sam tek naknadno primetila.

Fotografije.

One su uglavnom lepe. Ponekad toliko lepe da sam neke od njih prvi put pronašla upravo u tim tekstovima i sačuvala ih za sopstvenu foto-arhivu. Na njima nema skandala. Vidi se bliskost.

Zadovoljstvo. Smeh.

Često se jednostavno vidi sreća.

I tako nastaje čudan raskorak.

Naslov kaže: LJUBAVNICA.

Fotografija kaže: dvoje ljudi kojima je dobro zajedno. 

Naslov kaže: 31 GODINU STARIJI.

Fotografija ne pokazuje problem.

Naslov kaže: LIVADA, ŠUMA, KOLA.

Fotografija kaže: sreća.

Kao da slike odbijaju da sarađuju sa naslovima koji ih koriste.

I možda sam tek tada počela da razumem šta me u čitavoj stvari toliko zanima.

GDE JE KAZNA?

Naša priča je imala sve sastojke za poučnu katastrofu.

Profesor i mlada koleginica.

Trideset jedna godina razlike.

Oboje u brakovima.

Žena napušta muža. Muž ženu. I...?

Veza počinje tamo gde, po društvenom scenariju, nije smela da počne. Iako od kad je sveta i veka sve tako počinje.

Sada bi trebalo da stigne kazna.

On će je ostaviti zbog još mlađe.

Ona će shvatiti da je pogrešila.

Brak će propasti.

Biće ponižena.

Na kraju će priznati da je platila cenu.

Ali kazna nikako da stigne.

Umesto nje došlo je sedamnaest godina brakau kojem međusobno nismo imali "izlete" (što se izgleda očekivalo); moj sin je imao sreće da su mi oba muža bila gospoda pa se nisu loptali njime. Kao što to obićno biva posle razvoda.

Možda društvo mnogo lakše prašta prestup nego odsustvo kazne za prestup.

Tuđa nesreća ima jednu utešnu osobinu: potvrđuje red.

Brakovi propadaju. Ljubavi se troše. Ljudi varaju jedni druge. Razvode se. Razbole se. Ostaju sami.

Kada se to događa drugima, sopstvena nesreća možda izgleda nešto manje velika.

Tuđa sreća ume da bude mnogo neprijatnija.

A naročito sreća za koju smatramo da nije stečena po pravilima.

Šta ćemo sa ženom koja je uradila ono što nije trebalo, izabrala čoveka koga nije trebalo, bila trideset jednu godinu mlađa nego što je trebalo — i zatim odbila da za to bude kažnjena?

Možda je upravo tu početak skandala.

Ženska sreća koja je ostvarena mimo propisanog scenarija prevodi se u skandal.

Ne mora niko u redakciji svesno tako da razmišlja.

Verovatno i ne razmišlja.

Postoje klikovi, algoritmi, stare arhive, pretrage i naslov koji je jednom dobro prošao pa će možda dobro proći ponovo.

Ali izbor nikada nije sasvim neutralan.

Ako već ne možemo da pokažemo da je žena zbog pogrešnog izbora postala nesrećna, možemo njenu sreću da preimenujemo.

Brak postane „ljubavnica“.

Sedamnaest godina postane „100 dana“.

Ljubavna priča postane „livada, šuma i kola“.

A „100 dana“ na kraju su napravili mali eksperiment koji je gotovo suviše dobar da bi bio istinit.

Godinama čitam: „ispovest Pavićeve udovice“, „otkrila“, „priznala“, „vodili smo ljubav 100 dana“.

A onda sam pronašla original.

„Plejboj“, maj 2004.

Razgovara Isidora Bjelica.

Govori Milorad Pavić.

On kaže da ja vodim dnevnik u maloj sveščici i da se tako zna da smo prvih sto dana vodili ljubav sto puta.

Rečenica je tokom svog dvadesetogodišnjeg putovanja izgubila publikaciju. Izgubila je novinara. Izgubila je kontekst.

A na kraju je izgubila čak i čoveka koji ju je izgovorio.

Dobila sam je ja.

Nije ovo odbrana monstruma koji je vodio ljubav u braku

Ovaj tekst ne pišem da bih objasnila da nisam bila „takva“.

Bila sam kakva sam bila.

Ne odričem se svog privatnog života. Ne odričem se ljubavi. Ne odričem se ni erotike o kojoj sam svojevoljno govorila. Ne mislim ni da ozbiljna žena mora da bude aseksualna da bi ostala ozbiljna. Niti smatram da javna ličnost ne treba da govori o svom životu. Pogotovu ne ja, jer su mi gotove sve knjige autobiografske.

Ali intima nije biografija.

Erotska rečenica nije čovek.

A naslov nije život.

Ako iz nečijeg života dovoljno dugo birate samo jedno, na kraju više ne opisujete tu osobu.

Opisujete sopstveni izbor.

Posle svega više nisam naročito ljuta.

Postala sam radoznala.

Zašto baš ova priča? Zašto toliko puta?

Zašto od svega što smo Pavić i ja uradili, napisali, objavili, proživeli i ostavili iza sebe baš nekoliko intimnih rečenica ima tako neverovatnu sposobnost vaskrsavanja?

Erotika nije dovoljan odgovor. Preljuba nije dovoljan odgovor. Razlika u godinama nije dovoljan odgovor (Josip Broz i Jovanka su imali veću razliku u godinama, kao i mnogo, mnogo drugih javnih ličnosti diljem sveta).

Iznošenje intime nije dovoljan odgovor.

Svetska istorija književnosti i umetnosti prepuna je mnogo radikalnijih primera.

Možda nas tuđa nesreća umiruje jer potvrđuje da svet funkcioniše kako očekujemo.

A tuđa sreća ume da bude provokacija. Naročito kada nije stečena po pravilima. Naročito kada žena odbija da se zbog nje kaje.

I naročito kada na fotografijama, uprkos svim naslovima, izgleda srećno.

Sreća, izgleda, mora da poštuje pravila.

U protivnom društvo počinje da traži kaznu.