ČOVEK KOJI JE NACRTAO SRPSKU SOBU - Dragutin Inkiostri Medenjak

 

ČOVEK KOJI JE NACRTAO SRPSKU SOBU

Postoje umetnici čije slike gledamo na zidu. Postoje arhitekte čije kuće gledamo spolja. A postoje i oni neobični ljudi koji bi da oblikuju sve: zid, stolicu, sto, zavesu, knjigu, slovo, ornament iznad vrata, tkaninu, plakat.

Takav je bio Dragutin Inkiostri Medenjak.

Mene je, međutim, Inkiostri pronašao preko knjige.

Pre mnogo godina tražila sam njegove vinjete za jednu svoju knjigu. Nije to tada bilo nekoliko klikova po internetu. Namучila sam se dok ih nisam pronašla u Muzeju primenjene umetnosti, a onda sam ih stavila u knjigu.

I evo jedne od njih.

Na kraju knjige ostao je i mali trag tog poduhvata, među podacima o likovnim prilozima: D. Inkiostri.

Danas, mnogo godina kasnije, gledam tu vinjetu i shvatam da nisam izabrala samo lep ukras.

Izabrala sam čoveka koji je pokušavao da napravi čitav jedan svet.

OD KARLA DO DRAGUTINA

Dragutin Inkiostri Medenjak rođen je kao Carlo Inchiostri u Splitu 18. oktobra 1866, a umro je u Beogradu 16. septembra 1942. godine.

Slikarstvom je najpre počeo da se bavi kao samouk, a potom je 1892–1893. učio u Firenci. Bio je slikar, dekorater, dizajner, ilustrator i fotograf, ali nijedna od tih reči sama nije dovoljna da ga opiše.

Krajem 1905. preselio se u Beograd. Predavao je crtanje u Višoj ženskoj školi i narodnu ornamentiku u Umetničko-zanatlijskoj školi.

Putovao je po Dalmaciji, Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori, Srbiji i Makedoniji, gledao i beležio vezove, tkanja, rezbariju, predmete, šare.

Nije ga zanimalo da narodni ornament jednostavno prekopira.

Hteo je da od njega napravi savremeni jezik.

Prikupljeni motiv mogao je zatim da završi na zidu, stolici, ormanu, plakatu, knjizi, komadu metala ili tkanine.

Drugim rečima, nije želeo muzejsku narodnu sobu.

Želeo je novu sobu.

KUĆA KAO UMETNIČKO DELO

Ako danas hoćete da razumete šta je Inkiostri zapravo radio, treba otići na Kopitarevu gradinu.

U kući Jovana Cvijića.

Kuća je podignuta 1905. godine prema Cvijićevoj zamisli, a njeno unutrašnje uređenje povereno je Inkiostriju.

Tu više ne gledamo jedan njegov predmet.

Ulazimo u njegovu zamisao prostora.

Oslikani zidovi i tavanice, duborez, nameštaj, tekstil i dekorativni detalji povezani su u celinu. Inkiostri je spajao tada modernu secesiju sa motivima narodne umetnosti. Koristio je i predmete i materijale koje je Cvijić donosio sa svojih istraživačkih putovanja.

 

Kuća Jovana Cvijića na Kopitarevoj gradini u Beogradu, sagrađena 1905. godine. Danas Muzej Jovana Cvijića.

Salon u kući Jovana Cvijića. Enterijer kuće oblikovao je Dragutin Inkiostri Medenjak, spajajući secesiju sa motivima srpske narodne umetnosti.

 Zidna i tavanična dekoracija Dragutina Inkiostrija Medenjaka u kući Jovana Cvijića u Beogradu. Secesijski dekor povezan je sa stilizovanim motivima narodne ornamentike.

 

Nameštaj u salonu Jovana Cvijića — karakteristična sofa u obliku slova S i drugi delovi enterijera oblikovanog prema Inkiostrijevoj zamisli.

I to je možda najlakši način da se razume Inkiostri: njemu stolica nije bila samo stolica, zid nije bio samo zid, a ornament nije bio ukras koji se naknadno dodaje.

Sve je pripadalo istom prostoru.

Danas su u Cvijićevoj kući originalno sačuvane prve prostorije sa zidnim slikarstvom, kao i delovi nameštaja, dok je veliki deo Cvijićeve radne sobe stradao tokom Drugog svetskog rata.

Kuća je muzej i Inkiostri se u njoj može videti tamo gde mu je i bilo mesto: ne u vitrini nego oko čoveka.

VUKOVA ZADUŽBINA

Još jedan njegov veliki beogradski trag nalazi se gotovo pred očima hiljada ljudi koji prolaze centrom grada.

Današnja Vukova zadužbina, nekadašnja zgrada Ministarstva prosvete, čuva Inkiostrijev rad na enterijeru. Sa njegovim uređenjem povezuju se i alegorijske predstave umetnosti, vere, istorije i prosvete.

Dom Vukove zadužbine, Kralja Milana 2 u Beogradu. Zgrada je podignuta 1870–1871. prema projektu Aleksandra Bugarskog; današnja fasada rezultat je rekonstrukcije Branka Tanazevića iz 1912. godine.

Alegorijska zidna kompozicija Dragutina Inkiostrija Medenjaka u nekadašnjem Ministarstvu prosvete, danas Domu Vukove zadužbine u Beogradu. Deo ciklusa alegorijskih predstava Umetnosti, Vere, Istorije i Prosvete. Izvor: Dvorci Srbije.

I tako se Inkiostri može tražiti i po Beogradu kojim svakodnevno prolazimo, a da možda ne znamo da gledamo njegov rad.

 

STO NIJE SAMO STO

Muzej primenjene umetnosti ima posebno mesto u priči o Inkiostriju.

Muzej mu je 1998. priredio veliku studijsku izložbu „Dragutin Inkiostri Medenjak — pionir jugoslovenskog dizajna“, a jedna muzejska galerija dobila je upravo ime Inkiostri.

U njegovim zbirkama čuvaju se Inkiostrijevi radovi iz oblasti nameštaja i primenjene umetnosti.

 

 

I tu se vraćamo majstorima.

Jer nacrt nije sto.

Inkiostri može da ga zamisli, nacrta ornament, odredi odnos površina i šara, ali zatim moraju doći ruke koje znaju šta mogu drvo, furnir, rezbarija, intarzija, metal i tekstil.

Možda me upravo zato toliko privlači primenjena umetnost.

Iza predmeta uvek stoji još neko.

SOBA KOJU NE MOŽEMO DA VIDIMO

A onda Titel.

Tamo postoji jedna kuća s početka XX veka, danas zaštićena kao spomenik kulture od velikog značaja, SK 1210.

U njenoj unutrašnjosti Inkiostri je 1911–1912. uredio centralnu prostoriju.

I dogodilo se nešto gotovo neverovatno: taj enterijer ostao je sačuvan u prostoru za koji je napravljen.

Zidovi su obloženi svilenim tapetama pastelnih tonova sa geometrijskom organizacijom površine. Kroz kompoziciju prolaze horizontalni i vertikalni pojasevi sa motivima iz biljnog i životinjskog sveta, dok se u plafonskoj dekoraciji pojavljuju stilizovane ptice.

To je jedan od retkih Inkiostrijevih enterijera sačuvanih kao celina u autentičnom ambijentu.

A gotovo ga niko ne vidi.

Kuća je privatna i nije otvorena kao muzej. Javnu, pouzdano identifikovanu fotografiju Inkiostrijeve sobe nisam uspela da pronađem.

Zato ovde ostavljam prazno mesto. A Titel molim da na stranici grada objavi slike enterijera. Ne moramo ulaziti u privatnu kuću, ali bi trebalo da vidimo srpsku kulturnu baštinu. Imamo čime da se dičimo! Fotografisanje nije skupo.

┌──────────────────────────────────────────────┐
│ │
│ INKIOSTRIJEVA SOBA U TITELU │
│ │
│ Fotografija za sada nije pronađena. │
│ │
│ Možda će jednoga dana upravo ovde biti. │
│ │
└──────────────────────────────────────────────┘

(Kuća u Titelu i centralna soba koju je Dragutin Inkiostri Medenjak dekorisao 1911–1912.)

I meni je taj prazan okvir lep.

Na internetu, gde navodno možemo da vidimo sve, postoji soba stara više od jednog veka, jednog od najznačajnijih naših dekorativnih umetnika, koja je sačuvana — a ne možemo da je vidimo.

INKIOSTRI NA SVILI

A postoji još jedan Inkiostri koji sam videla svojim očima.

Mišin.

U Stefaneumu u Sremskim Karlovcima, dok još nije bila vraćena crkvi, sam videla veliku svilenu tapiseriju koju je naslikao Inkiostri.

Ostala sam bez daha.

Taj predmet mi je ostao u sećanju mnogo življe od mnogih umetničkih dela koja sam gledala po muzejima.

A sada uz njega stoji i pitanje.

Gde je?

Šta se dogodilo sa tapiserijom? Da li je preneta iz Stefaneuma? Da li je sačuvana? Gde se danas nalazi?

Predmeti imaju svoje biografije.

Ponekad urednije od ljudskih, a ponekad mnogo tajanstvenije.

Zato bih volela da se jednog dana i ispod ove slike može dopisati nastavak priče.

KNJIGE, PLAKATI, VINJETE

Inkiostrijeva soba nije morala imati četiri zida.

Mogla je stati između dve korice.

Crtao je vinjete, oblikovao knjige i plakate, radio reklame i nacrte za najrazličitije predmete. Bavio se nameštajem, ćilimima, kožom, kovanim gvožđem, mozaicima i vitražima.

 

„Orao i gusle“, 1912.

Jedan od kasnijih plakata — Ljubljana / Jadran.

Njegovi radovi putovali su i mnogo dalje od Beograda. Izlagao je na međunarodnoj izložbi u Briselu 1906, gde je za spavaću sobu dobio zlatnu medalju, na Balkanskoj izložbi u Londonu 1907. i na međunarodnoj izložbi u Torinu 1911. godine.

ČOVEK KOJI JE HTEO NOVI STIL

Sve to nije radio samo instinktivno.

O tome je i pisao.

Objavio je „Preporođaj srpske umetnosti“, „Novi srpski stil“, a 1925. i „Moju teoriju o novoj dekorativnoj srpskoj umetnosti i njenoj primeni“.

Pokušavao je da odgovori na pitanje koje je početkom XX veka bilo mnogo veće nego što danas zvuči: može li moderna umetnost jednog prostora nastati iz njegove sopstvene tradicije, a da ne postane folklorni suvenir?

Njegov odgovor bio je ornament.

Ali ornament preobražen, stilizovan i preseljen u savremeni život.

GDE JOŠ ŽIVI INKIOSTRI

Tragovi su rasuti.

U Beogradu su najvažnije tačke Muzej Jovana Cvijića, Muzej primenjene umetnosti, Vukova zadužbina, kao i muzejske zbirke u kojima se čuvaju njegovi radovi.

Ali Inkiostri nije samo Beograd.

Radio je u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, Sloveniji, Vojvodini, Boki, Makedoniji. U Visu je sačuvan nameštaj porodice Lučić-Roki, ukrašen narodnim ornamentima u rezbarenju i intarziji. Radio je crkvene i javne enterijere u Splitu, Karlovcu i drugim mestima. Godine 1933. radio je i Sokolski dom u Risnu.

Mnogo toga je nestalo.

Njegov biografski leksikon to kaže gotovo surovo jednostavno: od bogatog Inkiostrijevog opusa sačuvano je malo dela.

Možda ga zato danas treba tražiti drugačije.

Ne samo po muzejima.

Po kućama. Po starim knjigama, zidovima, tavanicama.

Po privatnim zbirkama.

Po predmetima čiji vlasnici možda više i ne znaju ko ih je nacrtao.

I, očigledno, po uspomenama.

I OPET VINJETA

Na kraju se vraćam onoj maloj crnoj vinjeti sa početka.

Veliki enterijeri nestaju. Kuće menjaju vlasnike. Zidovi se prekreče. Nameštaj se raznese. Tapiserija promeni kuću i izgubi joj se trag.

A mala vinjeta preživi u knjizi.

Kada sam je svojevremeno tražila po Muzeju primenjene umetnosti da bih je stavila u svoju knjigu, nisam znala da ću joj se toliko godina kasnije vratiti.

Sada znam zašto mi se dopala.

Inkiostri je radio ono što najviše volim kod predmeta: nije ih smatrao nemim stvarima.

Dao im je nacionalni jezik.