GRNČARI I KERAMIČARI
Pre nego što je čovek napravio tanjir, jeo je iz ruke.
Pre nego što je napravio šolju, pio je sa izvora.
A onda je jednog dana uzeo zemlju, dodao joj vodu i napravio predmet koji pre toga nije postojao u prirodi.
Kamen je nalazio.
Drvo je sekao.
Kožu je skidao sa životinje.
Ali glinu je oblikovao.
Možda je to jedan od prvih trenutaka kada čovek nije samo prilagodio ono što je našao.
Napravio je nešto novo.
ZEMLJA KOJA PAMTI PRSTE
Glina je neobičan materijal.
Dok je vlažna, poslušna je.
Prima pritisak prsta.
Čuva trag nokta.
Može da se savije, istanji, izdubi, spoji.
A onda dođe vatra.
I ono što je bilo blato postane predmet.
Tu počinje grnčarstvo.
Najstarije keramičke posude nastale su mnogo pre grnčarskog točka. Pravljene su rukama, od valjaka ili traka gline, glačane, ukrašavane i pečene u vatri.
Neko je veoma davno otkrio jednu od najvažnijih tehnoloških tajni čovečanstva: zemlja + voda + vatra = trajanje.
Neolitska keramička posuda iz Hadži Firuza, današnji Iran, VI milenijum p. n. e. Metropolitan Museum of Art.
POSUDA
Prva velika revolucija nije bila estetska. Bila je praktična.
Odjednom se voda može nositi. Žito čuvati. Hrana kuvati. Ulje skladištiti. Višak sačuvati za sutra.
A „sutra“ je jedna od ključnih reči civilizacije.
Ko može da sačuva hranu, ne mora sve da pojede danas.
Ko ima zalihe, može da ostane na jednom mestu.
Ko ostaje, gradi. Ko gradi, pravi naselje.
A onda se, kao obično, umeša čovek.
Nije mu dovoljno da činija drži žito.
Mora da bude lepa.
ČIM SMO NAPRAVILI POSUDU, POČELI SMO DA JE UKRAŠAVAMO
Linije. Tačke. Talasi. Spirale. Životinje. Ljudi. Geometrijski ornamenti.
Boja.
Površina posude postala je prostor za sliku.
Na Bliskom istoku, gde se mogu pratiti neke od najvažnijih ranih zemljoradničkih i gradskih kultura, keramika postaje neverovatno bogata. Oblik i ukras menjaju se od mesta do mesta i iz veka u vek.
I upravo zato će hiljadama godina kasnije arheolog gledati parče razbijene činije sa ozbiljnošću sa kojom drugi ljudi gledaju kraljevsku krunu.
Oslikana keramika iz Suze, današnji Iran, IV milenijum p. n. e.
NAJVEĆA RAZBIJENA KNJIGA NA SVETU
Keramika se lomi.
To joj je mana u kuhinji.
U arheologiji je gotovo prednost.
Ljudi su vekovima razbijali posude i bacali ih.
Organski materijali nestaju. Drvo istruli. Tkanina propadne. Hrana bude pojedena.
Ali pečena glina ostaje.
Zato su keramički fragmenti jedan od najobilnijih i najvažnijih arheoloških izvora.
Iz jednog komadića arheolog može da sazna kada je nešto napravljeno, kojom tehnologijom, gde, čime je ukrašeno, a ponekad i odakle je stiglo.
Ako se ista keramika pojavljuje na udaljenim mestima, počinju pitanja o trgovini, putovanjima, razmeni i migracijama.
Mi vidimo krhotinu.
Arheolog vidi adresu, približnu godinu i rodbinu.
Civilizacija je iza sebe ostavila mnogo veličanstvenih spomenika.
Ali je ostavila još više polupanih lonaca.
Čudo jedno!
A sreća za arheologe.
A ONDA SMO GLINU STAVILI OKO VRATA
Jer čovek nije pravio samo ono što mu je potrebno.
Pravio je i ono što želi.
Od keramike i srodnih pečenih i glaziranih materijala nastajale su perle, privesci, amuleti, figurice i ukrasni predmeti.
Na Bliskom istoku i u Egiptu naročito će procvetati fajans — materijal drugačiji od obične grnčarske keramike, ali rođen iz iste velike ljudske opsesije mineralima, vatrom, bojom i preobražajem materije.
Plavo. Tirkizno. Zeleno.
Boje vode, neba, vegetacije.
Čim je naučio da napravi posudu, čovek je poželeo da je oslika.
Čim je naučio da napravi perlu, poželeo je da je stavi oko vrata.
GRNČARSKI TOČAK
A onda se zemlja zavrtela.
Grnčarski točak promenio je zanat.
Ruke više nisu morale da obilaze oko predmeta.
Predmet je dolazio rukama.
To je jedna od onih genijalnih promena koje izgledaju jednostavno tek pošto ih je neko drugi smislio.
Komad gline se okreće.
Palac ulazi u sredinu.
Zidovi rastu.
Za nekoliko minuta pred očima nastaje savršeno kružna posuda.
Ali samo ako ruke znaju šta rade.
Ko je jednom gledao dobrog grnčara za točkom zna da postoji trenutak kada izgleda kao da posuda sama izlazi iz njegovih šaka.
Naravno da ne izlazi.
Godine vežbe samo umeju lepo da se prerušavaju u lakoću.
GLINA POČINJE DA PIŠE
Ali na Bliskom istoku glina je dobila još jedan posao.
Prestala je samo da čuva žito.
Počela je da čuva reči.
U Mesopotamiji su ljudi utiskivali znakove u vlažne glinene tablice. Trščana pisaljka ostavljala je klinaste tragove.
Računi. Dugovi. Spiskovi robe. Ugovori. Pisma. Administracija.
Književnost. Mitovi.
Čovek je od zemlje napravio stranicu.
Glinena tablica sa klinastim pismom, Uma, Mesopotamija, oko 2034. p. n. e.
I tu smo napravili veličanstveni krug.
Iz zemlje izraste žito.
Žito stavimo u glinenu posudu.
A koliko ga ima zapišemo na glinenoj tablici.
Pre nego što smo podatke čuvali u oblaku, čuvali smo ih u blatu.
OD POSUDE DO KUĆE
Ali zašto stati kod činije?
Ako se od zemlje može napraviti mali čvrsti predmet, može se napraviti i veliki.
Opeka.
Najpre sušena na suncu, zatim i pečena.
Od zemlje više ne pravimo samo ono što stoji u kući.
Pravimo kuću.
Naselja Bliskog istoka i drugih područja gde je drvo bilo oskudno, a zemlje bilo u izobilju, rasla su od zemljane opeke.
Čatal Hojuk je jedan od najupečatljivijih ranih primera: gusto zbijene kuće od zemljanih materijala, jedna uz drugu, sa životom koji se velikim delom odvijao i preko krovova.
A mnogo kasnije zemljana arhitektura moći će da raste i uvis.
Šibam u Jemenu izgleda gotovo nemoguće: višespratne kule od zemljane opeke uzdižu se iz pustinje kao drevni neboderi.
Šibam u Jemenu — grad višespratnih kuća od zemljane opeke, ‘Menhetn pustinje’.
Od zemlje smo napravili činiju.
Onda zid.
Onda grad.
ZLAKUSA
A zanat nije ostao u arheološkoj vitrini.
Kod nas postoji Zlakusa.
Zlakusko lončarstvo čuva posebnu tehniku ručnog oblikovanja posuda od mešavine gline i mlevenog kalcita, uz tradicionalno pečenje na otvorenoj vatri. UNESCO ga je 2020. upisao na Reprezentativnu listu nematerijalnog kulturnog nasleđa čovečanstva.
I to mi je možda najlepši deo priče.
Posle svih muzeja, iskopavanja i nekoliko hiljada godina — opet ruke.
Nema arheologa.
Nema rekonstrukcije.
Zanat je živ.
Zemlja. Voda. Ruke. Vatra.
I dalje radi.
ALI KADA JE TREBALO DA TRAJE ZAUVEK...
I sada se moramo na trenutak vratiti prethodnoj priči.
Kamenu.
Jer Mesopotamija je svoje račune, pisma, ugovore i bezbrojne svakodnevne tragove zapisivala na glini.
Glina je bila savršena memorija svakodnevnog života.
Ali kada je vavilonski kralj Hamurabi u XVIII veku pre naše ere dao da se zabeleži njegova velika zbirka zakonskih odredaba, najčuveniji primerak nije ostavio na glinenoj tablici.
Uklesao ga je u kamen.
Hamurabijeva stela, Vavilon, XVIII vek p. n. e., Luvr. Zakon uklesan u kamen.
To nije prvi zakon koji je čovečanstvo ikada imalo — postojale su starije zbirke zakona, među njima Ur-Namuov zakonik.
Ali Hamurabijeva stela postala je jedan od velikih simbola trenutka kada uređeno društvo svoju vlast, pravila i predstavu o pravdi pretvara u pisanu reč.
I tu mi je važnije nešto drugo.
Hiljade glinenih tablica sačuvale su svakodnevicu jedne civilizacije.
Ali kada je trebalo objaviti: ovo je zakon, čovek se vratio kamenu.
Glina je čuvala život.
Kamen je trebalo da čuva poredak.
Možda je upravo tu granica između naselja i civilizacije.
Nije dovoljno napraviti kuću.
Nije dovoljno napraviti posudu.
Nije dovoljno ni naučiti da pišeš.
U jednom trenutku moraš da odlučiš po kojim pravilima će svi ti ljudi živeti zajedno.
I ta pravila više nisu smela da budu samo izgovorena.
Morala su da budu zapisana.
A za nešto toliko važno čovek je ponovo izabrao materijal koji je poznavao mnogo pre gline.
Kamen.
Jer posuda može da se razbije.
Tablica može da se izgubi.
Kralj može da umre.
Ali zakon treba da ostane.
Нема коментара:
Постави коментар