BROJ 13 — ZAŠTO SE BOJIMO BROJA?

Broj je broj.

Jedan, dva, tri, četiri.

Jedanaest, dvanaest, trinaest.

Ništa se nije dogodilo.

Ipak, kad stignemo do trinaest, nešto se promeni.

Hoteli preskaču trinaesti sprat. U liftu posle dugmeta 12 dolazi 14. Neke avionske kompanije nemaju red 13. Ljudi izbegavaju sobu broj 13.

A kada se trinaesti dan u mesecu poklopi sa petkom, dobili smo čitav mali međunarodni praznik nelagode.

Postoji čak i reč za strah od broja 13: triskaidekafobija.

Lepo je što smo strahu dali tako dugačko ime.

Odmah deluje ozbiljnije.

ZAŠTO BAŠ 13?

Možda problem počinje sa brojem 12.

Dvanaest je kroz istoriju neobično uredan broj.

Dvanaest meseci.

Dvanaest znakova Zodijaka.

Dvanaest sati na časovniku.

Dvanaest plemena Izraela.

Dvanaest apostola.

Dvanaest olimpijskih bogova.

Dvanaest Heraklovih podviga.

Dvanaest izgleda kao da kaže:

Gotovo.

Krug je zatvoren.

Sve je na svom mestu.

A onda dođe 13.

Jedan preko.

Nepozvani gost.

I upravo je gost važan za jednu od najpoznatijih priča o nesrećnoj trinaestici.

TAJNA VEČERA

Na Tajnoj večeri za stolom su bili Hristos i dvanaest apostola.

Trinaestoro.

Juda, koji će izdati Hrista, u kasnijoj tradiciji povezan je sa kobnim trinaestim gostom.

Otuda se razvilo i sujeverje da trinaest ljudi za jednim stolom ne donosi ništa dobro.

Ali ovde sam i ja godinama pogrešno spajala stvari.

Hristos, prema hrišćanskoj tradiciji, nije razapet „u petak 13“.

Razapet je u petak.

Dakle, imamo dve različite nelagode.

Broj 13: Tajna večera, trinaestoro za stolom, izdaja.

Petak: dan Hristovog raspeća.

A onda su se petak i trinaestica spojili u slavni bračni par nesreće.

I zanimljivo je da je taj brak mnogo mlađi nego što izgleda. Istoričari folklora upozoravaju da je poreklo verovanja sporno; jedan od stručnjaka za folklor navodi da se jasno zabeležen „petak 13.“ u štampi pojavljuje tek početkom XX veka.

Dakle, imamo staru Tajnu večeru.

Staro nepoverenje prema petku.

Staru sumnju prema trinaestom gostu.

Ali naš današnji petak 13. izgleda da je mnogo mlađi proizvod.

 

(Ni generator slike nije pristao na trinaest stolica. Posle nekoliko pokušaja odustala sam. Izgleda da sujeverje više nije isključivo ljudska osobina.)

A TEMPLARI?

Tu priča postaje još lepša.

Francuski kralj Filip IV naredio je masovno hapšenje templara baš u petak, 13. oktobra 1307. godine.

Savršeno.

Petak.

Trinaesti.

Templari.

Hapšenja.

Mučenja.

Lomače.

Šta još jednom sujeverju treba?

Samo jedan mali problem.

Nema dobrih dokaza da je upravo od templara nastalo sujeverje o petku 13.

Istorijski događaj jeste stvaran.

Legenda o njegovoj vezi sa poreklom petka 13. stigla je mnogo kasnije.

Istorija se dogodila.

Legenda je dopisala fusnotu.

 

 Levo: Hendrik Golcijus, Tajna večera, 1598, bakrorez, National Gallery of Art, Washington — public domain/CC0. Desno: Pogubljenje Žaka de Molea, poslednjeg velikog majstora templara, grafika prema crtežu Žaka-Luja Davida, Musée Carnavalet – Histoire de Paris (Muzej Karnavale – Istorija Pariza) — CC0.

NESREĆA NEMA MEĐUNARODNI STANDARD

A onda dolazi moj omiljeni problem sa nesrećnim brojevima.

Čovečanstvo nikako nije uspelo da se dogovori šta treba da nas unesreći.

U velikom delu zapadnog, naročito anglosaksonskog kulturnog kruga, sumnjivi su petak i 13.

U Španiji i mnogim hispanskim kulturama, kao i u Grčkoj, tradicionalno se zazire od utorka 13.

U Italiji je mnogo sumnjiviji petak 17. Jedno tradicionalno objašnjenje polazi od rimskog zapisa XVII: njegova slova mogu se prerasporediti u VIXI — „živeo sam“, što se može čitati kao zlokobno „moj život je završen“.

U Kini i nekim drugim istočnoazijskim kulturama posebnu nelagodu izaziva broj 4, između ostalog zato što njegov izgovor može zvučati slično reči za smrt.

Dakle:

Amerikanac zazire od 13.

Španac čeka utorak.

Italijan gleda 17.

Kinez proverava četvorku.

Nesreća očigledno nije uspela da usaglasi međunarodni standard.

KAKO NESTAJE TRINAESTI SPRAT

Vrlo jednostavno.

Napišemo:

11

12

14

15

I rešili smo problem.

Osim što ga, naravno, nismo rešili.

Sprat između dvanaestog i četrnaestog nije ispario.

Samo smo trinaesti nazvali četrnaestim.

Isto se događa sa hotelskim sobama i avionskim redovima. Broj nestane sa table.

Prostor ostane.

I tu dolazimo do pitanja koje me najviše zanima.

Ako je 13 zaista nesrećan, da li deluje i na čoveka koji ne zna da je trinaesti?

Ako sedim u fizički trinaestom redu aviona, ali na njemu piše 14 — jesam li bezbedna?

Ako spavam na trinaestom spratu, a hotel ga je nazvao četrnaestim, da li smo prevarili nesreću?

Da li broj mora da zna da je broj?

Ili ja moram da znam?

PETAK 13. KOJI JA PAMTIM

Ja, međutim, imam jedan petak trinaesti zbog kojeg mi je malo teže da se potpuno bezbrižno šalim.

Petak, 13. novembar 2015.

Trebalo je da budem u Parizu.

Povodom velikog francuskog reizdanja Hazarskog rečnika bio je pripremljen program u Bibliothèque Historique de la Ville de Paris (Istorijska biblioteka grada Pariza), u rue Malher (ulica Maler).

Emanuelle Weisz (Emanuel Vejš) i Philippe Varache (Filip Varaš), povezani sa nekadašnjom trupom Les Chasseurs de Rêves (Lovci na snove), ponovo su krenuli hazarskim putevima. Emanuel je još posle francuskog izdanja romana napravila pozorišnu adaptaciju Hazarskog rečnika, a sada se deo nekadašnje ekipe ponovo okupio radi čitanja u Bibliothèque Historique de la Ville de Paris (Istorijska biblioteka grada Pariza). Sama najava i danas stoji na zvaničnom sajtu Milorada Pavića.

Emanuel je u najavi napisala:

„C'est un vendredi 13, ce qui est sans doute porte-bonheur chez les Khazars.“

„Petak je trinaesti, što kod Hazara, bez sumnje, donosi sreću.“

Nisam otišla.

U Beogradu su Čen Danjan i kineska ekipa pravili proslavu povodom završetka filma o Paviću i zbog toga sam ostala u Beogradu.

Te večeri dogodili su se teroristički napadi u Parizu.

Naš pariški stan bio je u rue des Filles-du-Calvaire (ulica Kćeri Kalvarije), u tom delu Pariza.

Bataclan (Bataklan) bio je u susedstvu.

I tu nema potrebe ništa izmišljati.

Dovoljno je ono što se dogodilo.

Nisam promenila put zato što je bio petak 13.

Nisam ni razmišljala o tome.

Ostala sam u Beogradu iz jednog sasvim konkretnog razloga.

Ali Emanuelinu rečenicu danas čitam drugačije.

„C'est un vendredi 13, ce qui est sans doute porte-bonheur chez les Khazars.“

„Petak je trinaesti, što kod Hazara, bez sumnje, donosi sreću.“

Ne tvrdim da me je broj 13 spasao.

Ne tvrdim ni da je išta predvideo.

Ali pokušajte posle toga da napišete potpuno vedar tekst o petku trinaestom.

ŠTA KAŽE NAUKA?

Broj 13, koliko znamo, nema nikakvo fizičko svojstvo kojim bi mogao da izazove bolest, nesreću, otkaz, pad aviona ili teroristički napad.

Ali čovek ima nešto mnogo zanimljivije.

Mozak koji traži obrasce.

Ako mi se nešto strašno dogodi 12. novembra, pamtim strašan događaj.

Ako mi se ista stvar dogodi u petak 13, pamtim i datum.

Pogodak beležimo.

Promašaje zaboravljamo.

Hiljade petaka trinaestih tokom kojih su milioni ljudi ustali, oprali zube, otišli na posao, kupili hleb i vratili se kući nemaju nikakvu priču.

Jedan neobičan petak 13. ima.

I očekivanje može da učini svoje. Ako unapred očekujemo nesreću, više ćemo primećivati neprijatne događaje i lakše ih povezivati sa datumom.

To je sasvim dovoljno da sujeverje preživi.

Ali nije sasvim dovoljno da ukloni onaj neprijatan osećaj kada se slučajnost složi previše lepo.

Ili previše strašno.

A AKO NE ZNAM?

Zato se vraćam na početno pitanje.

Čovek ulazi u hotel.

Pritisne 14.

Lift ga odnese na sprat koji je arhitektonski trinaesti.

On to ne zna.

Prespava.

Probudi se.

Doručkuje.

Ništa mu se ne dogodi.

Da li je pobedio trinaesticu?

Ili trinaestica nikada nije ni igrala?

Ne znam.

Ali znam nešto drugo.

Sledeći put kada uđem u lift i vidim:

11

12

14

neću pomisliti da trinaesti sprat ne postoji.

Pomisliću:

Tu si.

Samo su ti promenili ime.

Izaći ću na četrnaestom.

Bez problema.

Naravno.

Samo ću, za svaki slučaj, kucnuti o drvo.