DA KUCNEM O DRVO 1

 

DA KUCNEM O DRVO

Nisam sujeverna.

Naravno da nisam.

Ali neću da kažem da mi dobro ide.

Da ne ureknem.

I malo se pomerim sa sedišta stolice.

Za svaki slučaj.

Jer gotovo svako tvrdi da nije sujeveran. A onda kucne u drvo. Ne prolazi ispod merdevina. Pomisli nešto kada vidi zvezdu padalicu. Ne voli petak trinaesti. Obraduje se detelini sa četiri lista. I ako mu crna mačka pređe put, možda neće promeniti pravac — ali će je ipak primetiti.

Potkovica donosi sreću.

Samo još da se dogovorimo da li treba da bude okrenuta nagore, da sreća ne iscuri, ili nadole, da se sreća prosipa po onima koji prolaze ispod nje.

Prospeš so — svađa.

Razbiješ ogledalo — sedam godina nesreće.

Otvoriš kišobran u kući — ne valja.

Prođeš ispod merdevina — ne valja.

Vratiš se kući po nešto što si zaboravio — ne valja. Ako već moraš da se vratiš, postoje popravne radnje. Pogledaš se u ogledalo. Sedneš. Sačekaš trenutak. Kao da sudbina stoji pred vratima sa rokovnikom i možeš da je zbuniš promenom procedure.

Svrbi te levi dlan — novac odlazi.

Desni — dolazi.

Ili obrnuto.

To je jedna od nezgodnih osobina sujeverja: ponekad ni sujeverni nisu sigurni u pravila.

Zazvoni ti u uhu — neko te pominje.

Štucaš — neko misli na tebe.

Ugledaš dimnjačara — uhvati se za dugme.

Detelina sa četiri lista — sreća.

Zvezda padalica — želja.

Novčić u fontanu — želja.

Rođendanske svećice — želja, ali nikome ne smeš da kažeš šta si poželeo.

Mlada treba da ima nešto staro, nešto novo, nešto pozajmljeno, nešto plavo.

Mladoženja ne treba da vidi venčanicu pre venčanja.

Bidermajer leti preko glava neudatih žena i odjednom se sklapanje braka određuje balistikom.

Crveni konac oko ruke štiti od uroka.

Plavo oko — nazar — gleda u ono što bi moglo da pogleda nas.

Beba se ne hvali previše.

Lepota se ne hvali previše.

Sreća se naročito ne hvali previše.

„Pu, pu, pu.“

„Da ne čuje zlo.“

„Pomeri se s mesta.“

„Da ne ureknem.“

Moja baka je imala još jedno veoma precizno pravilo.

Makaze ne smeju da ostanu otvorene.

Otvorene makaze znače svađu.

To mi je posebno lepo sujeverje jer predmet zaista izgleda preteće. Dve oštrice razjapljene jedna prema drugoj, kao da su ukućani već počeli raspravu, samo još nisu obavešteni.

Zatvori makaze.

Sačuvaj brak.

A postoje i ozbiljniji znaci.

Ptica uleti u kuću.

Slika padne sa zida.

Ogledalo pukne samo od sebe.

Pas zavija noću.

Sveća se ugasi.

Vrata se otvore.

Čuje se kucanje, a nikoga nema.

Sat stane baš u trenutku nečije smrti.

I tu prestaje ono: ha-ha, nisam sujeverna.

Jer postoji jedna važna granica.

Jedno je kada verujemo da će nam detelina doneti sreću.

Nešto sasvim drugo kada se dogodi podudarnost toliko neobična da se godinama pitamo šta smo zapravo videli.

KOLIKO SUJEVERJA STANE U JEDAN DAN?

Mnogo.

Ne ustaje se na levu nogu.

Ne sedi se na uglu stola ako hoćeš da se udaš.

Ne stavlja se torba na pod — novac će otići.

Ne zviždi se u kući.

Ne prelazi se preko nekoga ko leži ili sedi — neće porasti.

Ne poklanja se nož bez novčića zauzvrat, da ne „preseče“ prijateljstvo.

Ne pali se cigareta od sveće, jer će negde stradati mornar — jedno od onih verovanja koje već samo po sebi zvuči kao početak priče.

Ne broje se zvezde.

Ne pokazuje se prstom na Mesec.

Ne valja san pričati pre doručka.

Ako se nešto ružno sanja, postoje načini da se san „poništi“.

I, naravno, kada se nešto dobro dogodi:

Kuc-kuc-kuc.

O drvo.

Ne o plastiku. Ne o metal.

Drvo.

Zašto baš drvo?

E, odatle počinje ovaj ciklus.

CEO SVET KUCKA U NEŠTO

A da ne pomislimo da su za sve krive naše bake.

Nisu.

Sujeverje je globalno.

Ljudi hiljadama kilometara udaljeni jedni od drugih nose amajlije, zaziru od određenih brojeva, imaju srećne i nesrećne dane, štite decu od uroka, tumače snove, traže znakove u životinjama, paze šta se sme raditi na venčanju i šta nikako ne sme da se uradi kada neko umre.

Samo se detalji menjaju.

Mi kucamo u drvo.

Englezi „touch wood“.

Amerikanci „knock on wood“.

U velikom delu Mediterana i Bliskog istoka srećemo plavo oko kao zaštitu od uroka.

Crveni konac pojavljuje se u različitim tradicijama kao zaštitni predmet.

U Kini je osmica srećan broj, dok četvorku mnogi izbegavaju jer njen izgovor može da podseća na reč za smrt.

Mi imamo problem sa trinaesticom.

U delovima istočne Azije problem je četvorka.

Dakle, nesreća očigledno nije uspela da usaglasi međunarodni standard.

Ni crna mačka nije svuda kriva.

Negde donosi nesreću. Negde sreću.

Negde je važno sa koje strane dolazi, kuda ide i kome prelazi put.

Mačka za to vreme samo ide negde.

Isto je sa potkovicom.

Jedni je okreću nagore da sreća ostane unutra. Drugi nadole da se sreća izliva na kuću.

Čovečanstvo se, dakle, prilično slaže da potkovica nešto radi.

Ne slaže se šta.

A onda postaje još zanimljivije.

Jer se ista logika pojavljuje i tamo gde nema istog predmeta.

Zaštiti se.

Ne izazivaj sreću.

Ne govori prerano da je sve dobro.

Ne hvali dete previše.

Uradi mali pokret kojim ćeš poništiti ono što si upravo rekao ili pomislio.

Kucni.

Pljucni simbolično.

Dodirni amajliju.

Pomeri se s mesta.

Prekrsti prste.

Uhvati se za dugme.

Čovek kao da je svuda izmislio isto nevidljivo dugme: UNDO.

A ZAŠTO TO RADIMO?

Tu sujeverje postaje mnogo zanimljivije od zbirke bakinih zabrana.

Jer iza njega stoje istorija religija, antropologija, folklor, psihologija, statistika, neurologija — a na ivicama i parapsihologija.

Čovek je životinja koja očajnički traži obrazac.

Ako se dve stvari dogode jedna za drugom, veoma lako počnemo da osećamo da je prva izazvala drugu.

Obukla sam ovu haljinu i dobila posao.

Nisam ponela amajliju i dogodilo se nešto loše.

Pomislila sam na nekoga i telefon je zazvonio.

Sanjala sam ga, a sutradan sam čula vest o njemu.

Nauka za mnogo toga ima vrlo dobra objašnjenja.

Pamtimo pogotke, a zaboravljamo promašaje.

Primećujemo ono što potvrđuje ono u šta već verujemo.

Mozak traži obrasce čak i tamo gde ih možda nema.

Loše procenjujemo verovatnoću.

A ritual nam daje nešto što je čoveku veoma važno: osećaj da ipak može nešto da učini u situaciji nad kojom zapravo nema kontrolu.

Kucnem u drvo. Nisam promenila budućnost. Ali sam nešto uradila.

Možda je upravo zato sujeverje tako žilavo.

A onda dolazimo do reči koja sve ponovo pokvari.

Slučajnost.

Koliko slučajnost sme da bude precizna pre nego što počnemo da se osećamo neprijatno?

Pomislite na čoveka koga niste videli dvadeset godina — telefon zazvoni i to je on.

Sanjate nečiju smrt — sutradan saznate da je umro.

Dvoje ljudi, ne znajući jedno za drugo, izgovore istu neobičnu rečenicu.

Nađete predmet upravo kada ste odustali od njegovog traženja.

Za svaki pojedinačni događaj možda postoji sasvim racionalno objašnjenje.

Ali ljudsko iskustvo ne živi u tabeli verovatnoće.

Ono kaže: dobro. Ali zašto baš tada?

A ŠTA AKO NEŠTO IPAK OSTANE?

Ne želim da ovaj ciklus bude ni priručnik za vračanje ni kurs za racionaliste.

Neću dokazivati da duhovi postoje.

Ali neću ni na svaku priču o duhu zalepiti etiketu „glupost“ i otići kući zadovoljna.

Zanima me šta se zaista zna.

Šta se može objasniti.

Šta je istorijski izmišljeno mnogo kasnije nego što mislimo.

Šta je običaj.

Šta je strah.

Šta je prevara.

Šta je statistički sasvim očekivana slučajnost koja nama izgleda neverovatno.

Šta se događa mozgu u mraku, u snu, u žalosti, u strahu.

Šta su pokušavali da mere parapsiholozi.

I da li posle svega toga ostane neka mala fioka sa natpisom: NE ZNAMO.

Jer upravo je ona najzanimljivija.

U toj fioci biće broj 13. Crna mačka. Duhovi.

Kuće u kojima neko navodno nije otišao.

Snovi koji kao da nešto znaju unapred.

Sinhronicitet.

Telepatija.

Predosećanje.

Spiritističke seanse.

Medijumi — uključujući i prevarante.

Fotografije duhova.

Automatsko pisanje.

Ouija tabla.

Komunikacija sa umrlima.

I ono najteže pitanje: šta se događa kada čovek koji je izgubio nekoga koga voli kaže da je sa njim ponovo razgovarao?

Tu više nema mesta za podsmeh.

Ali ima mesta za pitanje.

Zato ćemo kucati u drvo, brojati trinaestice, pratiti crne mačke, zavirivati u stare kuće i slušati šta umrli navodno govore živima.

Ne obećavam da ćemo išta dokazati.

Možda ćemo ponešto raskrinkati. Možda ćemo ponešto objasniti.

A možda će nam, tu i tamo, ostati nešto što se baš lepo ne uklapa.

Ja se toga uopšte ne bojim.

Naravno da se ne bojim.

Samo ću, za svaki slučaj, zatvoriti makaze.