DUHOVI — KO OSTANE U KUĆI?

Duhovi imaju neobične navike.

Ne pojavljuju se, recimo, u podne na autobuskoj okretnici.

Vole kuće. Hodnike. Stepeništa. Tavane. Podrume. Ogledala.

Vrata koja se sama otvaraju.

I hladnoću.

HLADNOĆA

Pojavu duhova gotovo redovno prati hladnoća.

Odjednom zahladi.

Ne mora da se pojavi bela prilika. Dovoljno je da čovek oseti hladan vazduh tamo gde ga ne očekuje, da mu se naježi koža ili da mu se učini da je temperatura u jednom delu sobe naglo pala.

Zašto baš hladnoća?

Najjednostavnije objašnjenje postoji: stare kuće imaju promaju, dimnjake, lošu izolaciju, različite temperature zidova i vazdušne struje koje čovek često ne registruje dok ne zastane. Strah, osim toga, menja način na koji opažamo sopstveno telo.

Ali duhovi su u pričama odavno dobili svoj meteorološki potpis.

Dođu — i zahladi.

Što je prilično nepristojno ako ste već platili grejanje.

DUHOVI ZAJEBANTI

Nisu svi duhovi ozbiljni.

Postoji čitava porodica onih koji kao da nemaju nikakvu veliku poruku za čovečanstvo.

Ne najavljuju smrt.

Ne otkrivaju tajne zagrobnog života.

Drmaju džezve na čivilučiću.

Lupaju. Grebu. Pomeraju stvari.

Prave razne vrste buke.

Kao da je neko umro, prešao na drugi svet i zaključio: Dobro. A sad da vidimo koga možemo da iznerviramo.

Folklor poznaje upravo takva bića. U evropskoj tradiciji naročito je poznat poltergeist. Sama nemačka reč znači otprilike „bučni duh“: njegovo prisustvo odaju udarci, pomeranje predmeta, zveckanje i čitav repertoar kućnog maltretiranja. Demončići!

Istorija takvih slučajeva puna je prevara, pogrešno protumačenih zvukova i sasvim običnih fizičkih uzroka.

Ali meni je zanimljivo nešto drugo.

Zašto smo mrtvima ili bolje reći - nevidljivim pripisali i smisao za humor?

Možda nam je lakše da podnesemo pomisao na smrt ako pretpostavimo da pokojnik i dalje ume nekoga da zeza.

ČAŠICA

I ja sam prizivala duhove.

Nekoliko godina posle Pavićeve smrti otišla sam sa sinom Vukom u hotel Adam & Eve, u kojem sam ranije često boravila sa Miloradom. Vuk mi je pravio društvo jer sam još bila u žalosti.

Hotel mu se nije naročito dopao.

Adam & Eve je ekscentrično mesto, puno ogledala, odsjaja i neobičnih enterijera. Čovek ponekad nije sasvim siguran da li u hodniku vidi drugog gosta ili sebe iz nekog neočekivanog ugla.

Idealno mesto za prizivanje duhova.

Da bih zabavila Vuka, predložila sam:„Hajde da prizovemo Milorada.“

Nismo imali ni spiritističku tablu ni odgovarajuću čašicu. Ni iskustvo.

Ali čovek koji je rešio da razgovara sa mrtvima ne odustaje zbog nedostatka opreme.

U hotelskoj suvenirnici kupili smo malu čašicu sa Fatiminim okom. Od reklamnog materijala koji smo našli u sobi isekli smo kartončiće i na njih ispisali slova. Poređali smo ih ukrug.

I počeli.

Svašta smo pitali.

Čašica se pomerala.

Neki odgovori bili su bez veze. Neki neočekivani. Neki nedorečeni. Nije to bio razgovor posle kojeg čovek može da izjavi da je rešio pitanje zagrobnog života.

Ali jedna rečenica bila je čudna:

„Ako nađete brod, biće puno para!“

Dobro.

Brod.

U hotelu.

Na moru.

Nismo tome pridavali naročit značaj.

BROD

Sutradan ujutru krenuli smo stazom prema plaži.

Na zemlji je ležala ogromna, osušena i potpuno stvrdnuta grana palme.

Izgledala je kao veliki starinski čamac.

Vuk i ja smo se pogledali.

Našli smo brod.

Naravno, razuman čovek bi ga ostavio tamo.

Mi smo ga odneli u Beograd.

Jedva.

I taj brod je danas u Legatu Milorada Pavića.

U njemu držim novčiće iz raznih zemalja. Kada nam dođe neki strani gost, tražim da mi ostavi jedan novčić iz svoje zemlje i ubacim ga u palma-čamac.

Gostima kažem da sakupljam novčiće.

Tako je najlakše.

Ne kažem:

„Ovaj brod mi je pokojni muž najavio preko čašice sa Fatiminim okom u turskom hotelu punom ogledala.“

Ljudi bi mogli svašta da pomisle.

A novca je, zaista, sve više.

U čamcu.

A ŠTA JE POMERALO ČAŠICU?

Nauka ovde ima prilično dobro objašnjenje: ideomotorni efekat.

Čovek može da napravi sitne mišićne pokrete bez svesne namere da ih pravi. Kada prst vrlo lagano leži na čašici, planšeti ili nekom sličnom predmetu, ti mikropokreti mogu da se prenesu i pojačaju, pa učesnici sasvim iskreno imaju utisak da predmet nisu pomerili oni. Ovaj mehanizam odavno se proučava upravo u vezi sa spiritističkim tablama, viskom i sličnim pojavama.

To mi je ubedljivo.

Naročito sam primetila da čašica bolje „radi“ ako je drugi prst na njoj prst čoveka koji veruje, opušten je i ne pokušava svesno da upravlja njome.

Skoro kao društvena igra.

Samo što u društvenoj igri znate ko pomera figuricu.

Ovde svi tvrde da nisu.

Nauka, dakle, može sasvim lepo da objasni čašicu.

Granu palme sledećeg jutra nije pomerala čašica.

PRIKAZANJA

A onda postoje prikazanja.

Njih ne bih sasvim mešala sa duhovima.

Moj sin Vuk ima prikazanja.

To je utoliko neobičnije što je inače prilično konzervativna osoba i ne provodi život tražeći natprirodne pojave.

Najčešće vidi Hrista.

Prvo prikazanje dogodilo se sasvim slučajno u Sloveniji.

Bili smo u okolini Celja. Šetali smo stazicom, po brdu i kroz šumu, kada je Vuk odjednom zastao.

Okrenuo se prema nama i pitao:

„Je l' vidite?“

Nismo videli ništa.

On je video Hrista.

Fotografisali smo mesto na kojem ga je ugledao.

Fotografija je napravljena klasičnim foto-aparatom. Kada smo je razvili, na zemlji se videla neka beličasta, neodređena materija.

Ono što bi se u spiritističkom rečniku nazvalo ektoplazmom.

Ektoplazma je zanimljiva reč sa prilično nezgodnom biografijom. U spiritizmu je označavala navodnu materiju koja izlazi iz medijuma ili omogućava materijalizaciju duha. Naučno postojanje takve supstance nije potvrđeno, a mnoge slavne istorijske „ektoplazme“ razotkrivene su kao gaza, tkanina, papir i slični sasvim ovozemaljski materijali.

Dakle, ne tvrdim da je ono na našoj fotografiji bila ektoplazma.

Tvrdim samo da je tako izgledalo.

Nama je bilo dovoljno neobično da smo otišli u parohijsku crkvu u Laškom.

Probudili smo sveštenika.

Saslušao je Vuka.

I dao mu ogromnu crvenu sveću da je zapali.

Priča bi već ovde mogla sasvim pristojno da se završi.

Ali nije.

Sledeće godine ponovo smo otišli u Terme Laško i vratili se na isto mesto.

Šuma je bila raskrčena.

I tada smo ugledali nešto što prethodne godine od rastinja uopšte nismo mogli da vidimo.

Kapelu.

Bila je u pravcu u kojem je Vuk prethodne godine video Hrista.

Ne znam šta iz toga treba zaključiti.

Možda ništa.

Kapela je očigledno bila tamo i prethodne godine. Mi samo nismo znali da postoji. A očigledno je i Crkva zaboravila.

Ali Vuk nije video kapelu.

Video je Hrista.

Vukova prikazanja nisu česta. Danas ih doživljava kao neku „normalnu“ stvar.

Zna da mi ne vidimo.

Ne pokušava da nas ubedi.

Samo nam posle prepriča šta je video.

I možda mi je upravo to najneobičnije.

Ne prikazanje.

Navikavanje na prikazanje.

DUHOVI POSLE SMRTI VOLJENIH

Postoji još nešto zbog čega bih bila veoma oprezna sa podsmevanjem ljudima koji kažu da su videli, čuli ili osetili pokojnika.

Takva iskustva u žalosti uopšte nisu retka.

Istraživanja opisuju čitav raspon: neko samo oseća da je pokojnik u sobi, neko čuje glas, neko ga nakratko vidi ili oseti dodir. Jedna meta-analiza procenila je da je makar jedno takvo iskustvo prijavila više od polovine proučavanih ožalošćenih, uz važne metodološke ograde. Savremena literatura naglašava i da većina tih iskustava sama po sebi nije znak bolesti; često su benigna, pa čak i utešna.

To mi je važno.

Jer postoji ogromna razlika između rečenica:

„Čovek je nešto doživeo.“

i

„Mi znamo šta je to bilo.“

Prvu mogu sasvim mirno da prihvatim.

Sa drugom bih bila oprezna.

NAUKA I MAŠTA

Nauka je s razlogom nepoverljiva.

To joj je posao.

Traži dokaz. Traži ponovljivost. Traži merenje. Ako nešto ne može da proveri, neće ga tek tako primiti u kuću.

Zbog toga je konzervativna.

A često i prilično nemaštovita.

Ali napreduje.

I, zanimljivo, postaje sve maštovitija.

Jer je stvarnost poslednjih vekova uporno prisiljava na to.

Nevidljivi mikroorganizmi. Zakrivljeno prostor-vreme. Crne rupe. Kvantna spregnutost.

Mnogo toga bi čoveku iz nekog ranijeg vremena zvučalo kao fantastična književnost.

To, naravno, nije dokaz da duhovi postoje.

Samo je dobar razlog da ne budemo previše zadovoljni konačnošću sopstvenih objašnjenja.

Možda zato ne treba birati između nauke i verovanja.

Možemo imati i treću fioku.

Na njoj piše: NE ZNAMO.

U njoj ima dosta mesta.

Za hladnoću u sobi.

Za džezvu koja se zatrese.

Za čašicu koja sama sastavlja reči.

Za Hristosa u šumi.

Za belu mrlju na fotografiji.

Za kapelu koja je sve vreme bila tamo, ali je nismo videli.

I za jednu osušenu palminu granu koja je čekala kraj staze prema plaži, jutro pošto nam je čašica rekla:„Ako nađete brod, biće puno para.“

Brod smo našli. Pare još skupljam. U novčićima. Za svaki slučaj. Zlu ne trebalo!