ČASOVNIČARI
Ljudi koji popravljaju vreme
Kao dete često sam išla kod časovničara.
Mama me je slala.
Bio je na kraju moje ulice, Svetozara Markovića u Nišu, u lepoj građanskoj kući. Radionica nije bila lokal u današnjem smislu. Bila je u samoj kući.
Volela sam da idem tamo.
Čim bih ušla, imala sam osećaj da sam ušla u drugu dimenziju.
Bila je to soba čudesa.
Po zidovima su visili starinski satovi. Na stolu su ležali otvoreni mehanizmi, sitni zavrtnji, zupčanici, opruge, stakla, kazaljke, kaiševi, alatke čiju namenu nisam razumela.
A časovničar bi sedeo i popravljao ono što mu je mama poslala.
Sat.
Kožicu.
Nešto treće.
Meni se nije žurilo.
Gledala sam.
ČOVEK KOJI OTVARA SAT
Sat je neobičan predmet.
Spolja je zatvoren.
Pokazuje dve ili tri kazaljke i dvanaest brojeva.
A onda ga časovničar otvori i unutra se pojavi čitav grad.
Točkovi, pa zupci, nekakve opruge, osovine, razna sitnačka čudesa.
Jedan deo pokrene drugi, drugi treći, treći četvrti, i sve to zajedno radi samo jedan posao.
Meri nešto što se ne može ni videti ni dodirnuti.
Vreme.
Časovničar zato ne pravi samo predmet.
On pravi preciznost.
Kod kovača greška može biti milimetar.
Kod časovničara milimetar je prostranstvo.
VREME JE NEKADA ŽIVELO U GRADU
Čovek nije oduvek nosio vreme na ruci.
Vreme je bilo napolju.
Na crkvenom tornju, ili gradskoj kuli. Na javnom satu.
Oglašavalo se zvonom.
Grad je znao koliko je sati i obaveštavao svoje stanovnike.
Kasnije smo vreme smanjivali.
Sa kule je sišlo na zid. Sa zida na sto. Sa stola u džep. Iz džepa na ručni zglob.
Danas je završilo u telefonu.
Vreme je, izgleda, vekovima putovalo prema telu.
LUTKE KOJE ME NISU ODUŠEVILE
Postoje i oni čuveni gradski satovi oko kojih se u određeno vreme okupe turisti.
Minhen. Prag.
Svi čekaju.
Onda se gore, veoma visoko, nešto otvori, nešto pokrene, izađu figure, prošetaju, poklone se, vrate se unutra.
Ljudi fotografišu. Oduševljavaju se.
Ja nisam bila impresionirana.
Visoko je. Ništa se pošteno ne vidi.
A još treba da stojiš i iščekuješ kada će nekoliko lutaka da izađe iz sata.
Meni je to glupavo.
Mnogo mi je čudesniji mali zupčanik koji se pomeri tačno onda kada treba.
(Praški Orloj. Svakog sata turisti čekaju pojavljivanje figura apostola.)
A SATOVE NISAM VOLELA
To je paradoks.
Volela sam časovničarsku radionicu.
Satove nisam.
Naročito one starinske koje sam kao dete sa zanimanjem gledala po zidovima.
Kada su u kući, kuckaju.
Tik. Tak. Tik-Tak.
Mene to uznemirava.
Ako bi sat imao klatno, zaustavila bih ga.
Odmah bi nastala tišina.
Mnogo bolje.
Postojao je i bledoplavi budilnik.
Njega sam posebno mrzela.
Budilnik u detinjstvu nikada nije donosio ništa dobro.
Ili znači da treba ustati za školu.
Ili da treba ići kod lekara.
Nisam mogla da smislim nijednu treću mogućnost. Zašto me uopšte budi?
VREME NA RUCI
Ni ručne satove nisam volela.
Decenijama ih praktično nisam želela.
A onda sam tek oko svoje pedesete godine prvi put sama sebi kupila pravi sat.
I gde?
U Nišu.
U rodnom gradu.
Bila sam tamo nekoliko dana i sedela u kafiću preko puta jedne luksuzne sajdžinice. U izlogu su bili satovi. Mnogo njih. Stotine.
I među svim tim satovima videla sam jedan.
Frederique Constant.
Poželela sam ga.
Posle toliko godina tokom kojih nisam želela sat, sat je izabrao trenutak da me sačeka u Nišu.
Preko puta kafića.
(Frédérique Constant sa brilijantima, kupljen u Nišu.)
PAVIĆEVI SATOVI
Milorad mi je kupovao sasvim drugačije satove.
Uvrnute. Dizajnirane.
Satove koji su više ličili na ideju o satu nego na sat.
Imala sam čak i jedan kao prsten.
Njega i danas čuvam.
Ne radi.
Staklo mu je puklo 24. marta 1999, na dan kada je počelo bombardovanje Srbije i Beograda.
Nisam ga popravila. Ne želim.
Neki pokvareni predmeti više nisu pokvareni predmeti.
Postanu dokumenti.
Taj sat čuvam kao ožiljak.
A ONDA JE SAT POČEO DA GLEDA MENE
Mnogo kasnije dogodio se neobičan obrt.
Počela sam da nosim pametne satove.
Ne zato što sam odjednom zavolela satove.
Nego zato što sat više nije samo pokazivao meni nešto.
Počeo je da meri mene.
Puls. Ritam. Spavanje. Kretanje (prisila koraka i onda kobajagi pobeda).
Telo je ušlo u sat.
A sat je, na neki način, ušao u medicinu.
Tako sam posle čitavog života izbegavanja satova završila sa jednim na ruci.
Ne zbog vremena.
Zbog srca.
SAT KAO NARUKVICA
Postoji još jedan način na koji danas podnosim ručni sat.
Kao nakit.
Od kada postoji TEMU, naručujem jeftine satove prema boji garderobe.
Jer na ruci zapravo podnosim samo narukvicu.
Ili brezletnu, kako je Milorad govorio.
Ako sat već mora da mi bude na ruci, neka se ponaša modno, bižuterski.
Neka bude brezletna.
Crvena uz crveno.
Zelena uz zeleno.
Crna uz crno.
Vreme je tu gotovo sporedna funkcija.
NAVIĆU MOBILNI
Najčudnije je što i dalje govorim: naviću mobilni u sedam. Naviću ga u pola osam. Naviću ga da zvoni.
Mobilni telefon se, naravno, ne navija.
Ali jezik pamti predmet koji je nestao.
Nekada se budilnik zaista navijao.
Okretala se mala krunica, zatezala opruga i u metalnom kućištu čuvala energija koja će ujutru proizvesti onu užasnu zvonjavu.
Predmeta više nema.
Glagol je ostao.
UNUTRAŠNJI SAT
Ali postoji jedan sat koji mi najviše nedostaje.
Dok sam bila mlađa, gotovo uvek sam znala koliko je sati.
Bez sata. Bez telefona, niti gledanja kroz prozor.
Ponekad gotovo u minut.
Negde u meni postojao je mehanizam koji je znao.
Nisam ga navijala.
Nisam mu menjala bateriju.
Nisam razmišljala o njemu.
Mozak je jednostavno bio u dosluhu sa vremenom.
A onda se to izgubilo.
Danas stvarno moram da pogledam koliko je sati.
Žao mi je zbog toga.
Časovničar iz Svetozara Markovića mogao je da otvori sat, pronađe kvar, zameni oprugu, očisti mehanizam, podesi ga i ponovo ga natera da meri vreme.
Ali taj unutrašnji sat ne mogu da mu odnesem.
A baš njega bih volela da mi popravi.
Нема коментара:
Постави коментар