Čuma koja jede romane
Kada sam završila Pariski poljubac, odštampala sam rukopis, povezala ga spiralom i preko prve strane stavila providnu plastičnu foliju.
Iz sujeverja nisam htela odmah ništa da radim s njim.
Ostavila sam ga preko noći u špajzu, na dasci za peglanje.
Ujutru sam otišla po rukopis.
Plastična folija bila je sva izgrickana.
Ne pocepana. Ne izgrebana. Izgrickana.
Po njoj su ostali sitni tragovi veoma tankih, oštrih zuba.
Pogledala sam rukopis i otišla kod Milorada.
„Čuma mi je noćas jela roman.“
Ne znam zašto sam rekla Čuma.
Znala sam, naravno, šta je čuma u narodnim verovanjima. Čitala sam antropološku literaturu, znala predstave o kugi, personifikacijama bolesti, demonima i načinima na koje su ljudi pokušavali da ih umilostive.
Ali moja Čuma nije bila žena. Nije bila ni bolest.
U mojoj glavi ona je bila nekakva mala demonska životinja.
Dlakava. Sa tankim, oštrim zubima.
I očigledno književnim ukusom.
Miloradu sam pokazala foliju.
Nije rekao: miš. Nije rekao: pacov. Nije rekao: nešto je ušlo u špajz.
Složio se sa mnom da je bila Čuma.
I tako smo nas dvoje, bez ikakvog dogovora, a uprkos svemu što smo znali o mitologiji i narodnim predstavama, dobili istu kućnu verziju jednog veoma starog demona.
Mala.
Dlakava.
Noćna.
Dođe kada svi zaspe.
Popne se na dasku za peglanje.
Nađe tek završen roman.
Sedne.
I počne da mljacka.
Ne jede papir. To bi bilo suviše obično.
Čuma najpre proba korice.
Cak. Cak. Cak.
Sitnim zubima probuši providnu foliju, zastane, omiriše prvu stranicu i nastavi.
Možda je samo htela da vidi da li roman valja.
Izgleda da joj se dopao.
Pariski poljubac je kasnije postao moja najprodavanija knjiga.
Tako da danas mogu da ponudim dve teorije.
Prva je razumna.
U špajzu je bila neka životinjica koja je tokom noći grickala plastiku.
Druga je mnogo bolja.
Čuma je pročitala roman pre svih ostalih.
I odobrila ga.
Koja je tačna?
Ne znamo.
Нема коментара:
Постави коментар