ŽIVOTINJE KOJIMA DUGUJEMO: MAGARE–MAGARENCE

 

ŽIVOTINJE KOJIMA DUGUJEMO: MAGARE–MAGARENCE

Magare je glupo.

Magare je tvrdoglavo.

Magare ima velike uši.

„Magare jedno!“ govorimo detetu kad nešto ne razume.

Ali magarence?

Magarence je nešto sasvim drugo.

Magarence je malo, mekano, klempavo, nežno. Magarence je igračka. Plišano, drveno, nacrtano u slikovnici, na točkićima, sa ušima koje padaju na stranu.

Čudna stvar.

Odraslu životinju pretvorili smo u pogrdu, a njeno dete u igračku.

Magare — uvreda. Magarence — poljubac.

AFRIKANAC KOJI JE PROMENIO SVET

Magarac nije mali, ružni konj.

On ima svoju mnogo stariju priču.

Domaći magarac potiče od afričkog divljeg magarca. Njegovi preci živeli su u suvim predelima severoistočne Afrike, a ljudi su ih pripitomili pre otprilike pet hiljada godina. To nije bio beznačajan događaj. Pojava magarca promenila je mogućnost kretanja ljudi i robe kroz Afriku i Aziju i pomogla razvoju trgovine, stočarskih zajednica i ranih gradova.

Konj će kasnije dobiti vojskovođe, kraljeve, konjičke spomenike i pesnike.

Magarac je dobio džak.

A nosio ga je odlično.

Prilagođen je vrućini i oskudnoj hrani, može da koristi grublju vegetaciju i štedljiviji je sa vodom od mnogih drugih domaćih životinja. Upravo zato je bio dragocen tamo gde je život bio najteži.

TVRDOGLAV KAO MAGARE

Ali zašto je tvrdoglav?

Možda zato što nije dovoljno glup.

Konj je životinja snažnog nagona za bekstvom. Magarac, kada proceni da je situacija nesigurna, može da stane.

Neće.

Čovek vuče.

Magarac stoji.

Čovek gura.

Magarac stoji.

Čovek zaključi:

„Tvrdoglav kao magare.“

A magarac možda misli:

„Ti idi. Ja sam video gde me vodiš.“

Njegov oprez i razvijen nagon samoodržanja čovek je vekovima tumačio kao neposlušnost. A neposlušnu životinju nije baš lako voleti kada treba da vam odnese dve vreće brašna uz planinu.

 

A šta da kažemo za one kučiće koji neće da se maknu, kao magarci, sve dok se ne uzmu u ruke!? 

UŠI

A tek uši.

Magareće uši su tolike da smo i njih pretvorili u kaznu.

Nekada su neposlušnoj ili „glupoj“ deci na glavu stavljane magareće uši. U karikaturama su postale trenutna oznaka gluposti.

A magarcu njegove uši nisu smešne.

U otvorenim, suvim predelima iz kojih potiče, veliki pokretljivi ušni školjci pomažu mu da hvata zvuke i da pokazuje raspoloženje i pažnju. Magarac njima striže, okreće ih, spušta, podiže.

Mi vidimo klempavost.

On nosi dva velika radara.

ŠTA SMO DOBILI OD MAGARCA?

Na prvi pogled, mnogo manje nego od krave, kokoške, ovce ili svinje.

Ne daje nam svakoga jutra jaje.

Ne daje nam vunu.

Nije postao veliki industrijski izvor mesa.

Njegov glavni proizvod bio je — njegov životni vek utrošen u naš rad.

Nosio je vodu.

Drva. Žito. Kamen. Grožđe. Masline.

Robu.

Decu. Odrasle.

Vukao kola.

Okretao naprave.

Išao putevima kojima kola nisu mogla.

Prelazio planine, pustinje i kamenjar.

U nekim delovima sveta i danas je presudna radna životinja, naročito tamo gde su teren, siromaštvo ili nedostatak puteva takvi da motorno vozilo nije jednostavno rešenje. Njegova istorijska važnost bila je ogromna upravo zato što je radio poslove koji su često ostajali nevidljivi.

A I MLEKO

Ali magarica ipak nešto daje.

Mleko.

I tu odjednom iz siromašnog seoskog dvorišta ulazimo pravo u carsku kupaonicu.

Magareće mleko vekovima prati glas da je blagotvorno za kožu. Najslavnija priča kaže da se Kleopatra kupala u njemu.

Problem je samo što je legenda o Kleopatri mnogo čuvenija od dokaza za Kleopatru.

Antički izvori mnogo pouzdanije povezuju magareće mleko sa rimskim svetom i negom kože, a naročito se proslavila priča o Poppei Sabini, Neronovoj ženi.

Kleopatra je, izgleda, magaricama samo ukrala najbolji marketing.

Ali slika je ostala veličanstvena: stotine magarica, navodno potrebnih da jedna bogata žena napuni kadu mlekom.

Magarac je tako uspeo da spoji dva kraja društva.

Siromahu je nosio džak.

Bogatašici je punio kadu.

MAGARAC I HRIST

A onda jedno od najneobičnijih mesta koje je magarac dobio u našoj kulturi.

Hristos ulazi u Jerusalim na magaretu.

Ne na ratnom konju.

Ne na životinji cara i osvajača.

Na magaretu.

Kod nas se pred Cveti slavi Lazareva subota — Vrbica. Deca nose vrbove grančice i zvončiće, a sutrašnji praznik Cveti obeležava Hristov ulazak u Jerusalim. Vrbove grančice u našem podneblju preuzele su mesto palminih grana iz jevanđeljske priče.

I tako se magarence, vrba, deca, zvončići i jedan od najpoznatijih ulazaka u grad u istoriji hrišćanstva sastaju u istoj priči.

Životinja kojoj ćemo kasnije reći „glupo magare“ nosi Hrista.

MAGARE I ŽENA

Postoji jedna slika Balkana koju smo svi negde videli.

Muškarac sedi na magarcu.

Pored njega ide žena.

Peške.

I nosi teret.

Naročito je poznat stereotip Crnogorca na magarcu i žene koja korača uz njega natovarena.

Tu treba biti oprezan: karikatura nije etnografski dokaz da su svi tako živeli.

Ali je zanimljivo šta je društvo izabralo da nacrta.

Muškarac jaše.

Magarac nosi muškarca.

Žena nosi sve ostalo.

Ako ćemo već da pravimo hijerarhiju, nije sasvim jasno ko je na toj slici magare.

A SAD ONO O ČEMU SE NE GOVORI

Magarac ima još jednu anatomsku osobinu koju nekako mnogo ređe pominjemo od njegovih ušiju.

Polni organ.

Veliki.

Vrlo veliki.

Čudno.

Hiljadama godina ljudi žive sa magarcima. Gledaju ih, pare ih, uzgajaju, ukrštaju sa konjima, a evropska kultura opsesivno govori o magarećim ušima.

O drugom upadljivom delu anatomije — mnogo manje.

Zašto?

Ne znam.

Možda su muškarci zbunjeni.

Ha, ha.

Ali reprodukcija magarca dovela je do još jednog ljudskog izuma: mazge. Ukrštanjem kobile i magarca dobija se izuzetno snažna i izdržljiva radna životinja, najčešće sterilna.

Dakle, ni ovde magarca nismo ostavili na miru.

Ukrstili smo ga sa konjem da napravimo još boljeg radnika.

DA LI MAGARE PLJUJE?

Ne kao kamila.

To ćemo ostaviti kamili, koja ima sasvim dovoljno svojih talenata.

Magarac može da izbaci pljuvačku ili sadržaj iz usta u određenim situacijama, ali „pljuvanje“ nije njegova karakteristična odbrana kao što zamišljamo kod kamelida.

Magarac ima mnogo jednostavniji argument.

Zube.

I zadnje noge.

Ako je uplašen, ugrožen ili dovoljno iznerviran, može veoma ozbiljno da ugrize ili udari.

Dakle, ako magarac neće preko mosta, možda je ipak pametnije prvo pogledati most.

OD MAGARENCA DO KLANICE

I magarac završava u istom delu priče koji ne volimo da gledamo.

Negde se koristi za meso. Negde za mleko. Negde za kožu. Negde ostari kao radna životinja. A u savremenoj trgovini naročito je problematična potražnja za magarećom kožom.

Njegova sudbina ima jednu dodatnu surovost: životinja koja je decenijama vredela zato što može da radi, kada više ne može da radi lako prestaje da vredi.

Tu se opet pojavljuje naše staro pitanje.

Koliko vredi životinja kada više ne proizvodi ono zbog čega smo je držali?

Dignitet životinje ne počinje onda kada nam postane simpatična.

I ne završava se onda kada prestane da nam bude korisna.

MAGARE JEDNO!

I na kraju smo od svega toga zapamtili:

„Magare jedno!“

„Tvrdoglav kao magare.“

„Ima magareće uši.“

Čak i kada vređamo dete, magarac nam je pri ruci.

A životinja koju nazivamo glupom hiljadama godina je nalazila put kroz kamenjar, procenjivala gde može da stane, čuvala ravnotežu pod teretom i odbijala da krene kada joj nešto izgleda opasno.

Možda magarac nije stekao lošu reputaciju zato što je glup.

Možda ju je stekao zato što nije uvek hteo da uradi ono što čovek želi.

A to su dve sasvim različite stvari.

A ŠTA KAŽE MAGARE?

To ćemo posebno lepo napraviti kada proverimo jezike, jer je magareće njakanje gotovo idealno za naš mali rečnik.

Mi čujemo:

I-A! I-A!

Englez čuje nešto drugo.

Francuz nešto treće.

Japanac će ga zapisati četvrto.

A magarac već pet hiljada godina govori potpuno isto.

Samo se ljudi nikako ne mogu dogovoriti šta je rekao.

Magarac nije glup. Nije ni džakonoša.

Nije par ušiju. Nije dečja pogrda.

Pratimo ga oko pet hiljada godina. Natovarili smo mu na leđa gotovo sve što nismo hteli sami da nosimo. Pomogao nam je da pređemo pustinje, planine i trgovačke puteve. Nosio je siromašne. Nosio je Hrista. Njegovim mlekom su bogati negovali kožu. Od njega smo napravili mazgu da bi mogao da radi još više.

A onda smo njegovim imenom nazvali glupog čoveka.

Magare jedno!

Sramota!

A ŠTA KAŽE MAGARE?

Srpski: i-a, i-a! — „i-a, i-a“

Engleski: hee-haw! — približno „hi-ho“

Francuski: hi-han! — približno „i-an“

Nemački: i-ah! — „i-a“

Španski: hii-haa / hi-aa! — približno „i-a“

Italijanski: ih-oh! — približno „i-o“

Portugalski: ió-i-ó! — približno „io-i-o“

Holandski: ie-aa! — približno „i-a“

Poljski: i-a, i-a! — „i-a, i-a“

Češki: í-á, í-á! — „i-a, i-a“

Ruski: иа-иа! — „ia-ia“

Ukrajinski: іа-іа! — „ia-ia“

Grčki: γκα-γκά! — približno „ga-ga“

Turski: ai, ai! — približno „aj-aj“

Japanski: ヒヒーン — hihīn — približno „hihiin“

Korejski: 히이힝 — hiihing — približno „hiihing“

Kineski: 嗯啊 — ēn a — približno „en-a“

Jedno magare. Jedan glas. A čovek čuje i-a, hee-haw, hi-han, i-ah, ih-oh, hihīn...

Magare za to vreme verovatno misli: „Nj-a-a-a! Pa koliko puta treba da vam ponovim?“