ANTROPOLOGIJA SOPSTVENOG ŽIVOTA 3 - MOJE TELO I JA NISMO ISTA OSOBA

MOJE TELO I JA NISMO ISTA OSOBA

Privremeno smeštena u zastarelu mašineriju

Odavno imam utisak da moje telo i ja nismo ista osoba.

Živimo zajedno. Dugo. Prinuđene smo na saradnju i uglavnom smo korektne jedna prema drugoj, ali imamo veoma različite interese. Ja bih da idem, ono bi da sedne. Ja bih da mislim celu noć, ono hoće da spava. Ja bih da jedem šta hoću, ono odmah napravi laboratorijski izveštaj o tome.

Ponekad mi se čini da sam dobila na korišćenje jednu neverovatno komplikovanu, ali prilično nezgrapnu biološku mašinu bez uputstva za upotrebu.

I bez garancije.

Kažemo: moje telo.

Već je to sumnjivo. Ako je telo moje, ko sam onda ja?

Kažemo: moja ruka, moja noga, moje srce, moj mozak.

Dobro. Čije?

Kada kažem „boli me koleno“, očigledno postoji koleno i postoji neko „me“ kome ono prijavljuje problem. Kada kažem „moje telo više neće“, ja se čak gramatički odvajam od njega: ono neće, ja bih.

I tu počinje svađa.

Što sam starija, sve više mislim da je ljudsko telo nedovršen proizvod.

Fascinantno jeste. Ali fino nije.

Previše je tvrdo, teško, lomljivo, vlažno, sklono curenju, zapušavanju, habanju i kvarovima. Ima zglobove koji se troše, cevi koje se začepljuju, kožu koja puca, kosti koje pucaju još gore, organe koji vise na svojim mestima i srce koje čitavog života mora bez prestanka mehanički da pumpa.

Kakva iscrpljujuća konstrukcija.

Sve mora fizički da se prenese sa jednog mesta na drugo. Hoću u Pariz: moram da spakujem telo. Odnesem ga do aerodroma, skinem mu cipele ako traže, stavim ga u avion, vežem ga, hranim ga, pojim ga, vodim u toalet i čekam da nekoliko tona metala preveze moje kilograme preko kontinenta.

Zašto?

Zašto ne mogu da se teleportujem?

Ne tražim mnogo: rastavi me ovde, sastavi tamo.

Ako je već svemir napravio kvantnu fiziku, mogao je malo ozbiljnije da poradi na putničkom saobraćaju.

Ponekad zaista imam osećaj da smo napravljeni previše grubo. Kao prva verzija. Prototip.

Duša, svest, um — kako god nazvali ono što oseća da je „ja“ — dobili su konstrukciju od kostiju i mesa i sada je vuku unaokolo. Ne mogu da prođem kroz zid, ne mogu da lebdim, ne mogu da promenim oblik, ne mogu da budem na dva mesta, ne mogu čak ni da dohvatim sopstvena leđa kako treba.

To poslednje je posebno ponižavajuće za navodno najrazvijeniju vrstu na planeti.

Možda smo nedovršeni. Možda smo tek jedna faza. A možda je upravo ovo maksimum i samo smo nezahvalni.

Ali ja ipak glasam za sledeću verziju: lakšu, fluidniju i sa teleportacijom u osnovnoj opremi.

Tu su mističari odavno bili maštovitiji od biologije. Helena Blavacka i teozofija govorile su o čoveku kao višeslojnom biću, ne samo fizičkom telu nego i suptilnijim nivoima postojanja. Različite ezoterijske tradicije govorile su o astralnom, eteričkom ili suptilnom telu, a druge kulture i religije razvile su svoje, međusobno veoma različite predstave o slojevima čoveka.

To nisu anatomske činjenice niti naučno potvrđene vrste ljudskih tela. Ali kao ideja su mi neodoljive.

Najviše me zanima fluidno telo.

Ne tvrdo. Ne ovo naše koje udari u sto i dobije modricu. Nego telo čije granice nisu sasvim fiksirane, koje može da se širi, menja, prolazi, možda odvaja od fizičkog, možda postoji drugačije u snu.

Čak i ako takvo telo uopšte ne postoji, činjenica da ga ljudi vekovima zamišljaju govori nešto zanimljivo o nama: izgleda da nam je sopstvena čvrstina oduvek bila tesna.

A onda, usred sve te grube mašinerije — mozak.

Tu moram da priznam da je konstruktor imao dobar dan.

Mekan. Neverovatno dobro zaštićen. Smešten u čvrstu lobanju, okružen membranama i tečnošću, sa čitavim sistemom zaštite jednog izuzetno osetljivog organa.

A unutra — čudo.

Oko kilogram i po mekog tkiva koje proizvodi ili omogućava, zavisno od filozofije koju prihvatimo, matematiku, ljubav, strah, muziku, sećanje, jezik, snove, gradove, Boga, internet i ideju da bi telo trebalo da bude bolje napravljeno.

Mozak je čak uspeo da smisli medicinu kako bi popravljao ostatak mašine.

To je već skoro komično: telo je proizvelo organ koji je pogledao telo i rekao: ovo može bolje.

I medicina zaista jeste postala fascinantna. Sve više stvari može da uradi bez velikog otvaranja čoveka. Gleda unutra ultrazvukom, magnetnom rezonancom i CT-om. Ulazi kroz krvne sudove kateterima. Menja srčani ritam energijom. Sitnim rezovima obavlja zahvate za koje je nekada trebalo otvoriti pola tela. Implantira sočiva, stentove i elektrode.

Nekadašnji hirurg morao je da napravi rupu da bi video šta se unutra događa. Današnji lekar može da posmatra srce dok radi.

To mi već liči na civilizaciju.

I onda odeš kod zubara.

Tu kao da je razvoj tehnologije iznenada stao.

Legneš. Dolazi čovek sa bušilicom.

Buši, struže, kopa, brusi, čupa.

Ima klešta.

KLEŠTA.

Pravi mehaničari u međuvremenu priključe automobil na kompjuter, dobiju dijagnostiku, naruče sofisticirani deo i promene ga elektronski kontrolisanim alatom.

Zubar kaže: „Otvorite usta.“

I počne rudarstvo.

Naravno, savremena stomatologija jeste ogromno napredovala: snimanje, implantologija, materijali, digitalni otisci, računarski projektovane nadoknade i regenerativni pristupi sve su sofisticiraniji.

Ali osnovni odnos čoveka i zuba ostao je nepristojno mehanički.

Ja bih već očekivala levitirajuću vilicu. Teslijansku. Magnetnu. Da zub malo lebdi iznad desni, sam se regeneriše, a kada se pokvari, stomatolog mu promeni frekvenciju.

Ne znam.

Neka smisle nešto.

Imali su nekoliko hiljada godina.

I baš taj zub, koji toliko prezirem kada zaboli, jedan je od najizdržljivijih delova našeg tela. Zubi mogu da nadžive gotovo sve ostalo, pa su zato dragoceni arheolozima i forenzičarima. Iz njih se, kada su uslovi povoljni, može dobiti DNK, a njihova građa i hemijski sastav mogu sačuvati podatke o čoveku i njegovom životu.

Hiljadama godina kasnije možda neće ostati moje lice, glas ni koža.

A neki zub može da kaže: ova je bila ovde.

To je pomalo uvredljivo.

Čitav život pokušavamo da objasnimo ko smo, a na kraju nas najpouzdanije identifikuje kutnjak.

I tu moram malo da popustim ovom svom nezgrapnom telu. Jer ono ipak radi nešto neverovatno: obnavlja se, zaceljuje rane, brani se, prilagođava i pamti pokrete koje je naučilo pre mnogo decenija.

Srce napravi milijarde otkucaja bez našeg svesnog naređenja. Pluća dišu dok spavamo. Jetra radi noćnu smenu bez godišnjeg odmora. Imunološki sistem vodi ratove za koje nikada ne saznamo.

Možda nije elegantno.

Ali je uporno.

I onda se vraćam na početak: ako moje telo i ja nismo ista osoba, gde sam ja?

U mozgu? U svesti? U sećanju? U čitavom nervnom sistemu?

Ili je upravo osećaj da postoji neko „ja“ odvojeno od tela samo još jedan trik tog fantastičnog mekanog mozga?

Možda nema stanara i kuće.

Možda je kuća proizvela osećaj stanara.

To mi se ne dopada naročito.

Više bih volela fluidnu varijantu: da jednog dana samo olabavim granice, izađem iz ove tvrde konstrukcije, ostavim kolena, zube, gravitaciju, aerodromske redove i laboratorijske nalaze — i odem kud hoću.

Bez kofera. Bez aviona. Bez tela.

Ali dok se to tehnološki ili metafizički ne reši, moraću da nastavim da ga servisiram.

Jer, koliko god da smo različiti entiteti, telo i ja, zasad imamo zajednički problem: jedna bez druge nikuda ne možemo.