LJUBAV NIJE ISTA U SVAKOM DOBU ŽIVOTA
O ljubavi sam napisala celu knjigu.
To, naravno, nije značilo da sam saznala šta je ljubav.
Naprotiv.
Što sam duže živela, postajalo mi je sve jasnije da pod istom rečju tokom života podrazumevamo sasvim različite stvari.
Sa petnaest godina ljubav je događaj.
Sa dvadeset je sudbina.
Sa trideset može biti projekat zajedničkog života.
Sa četrdeset već ima istoriju, decu, račune, navike, izdaje, oproštaje, putovanja, svađe, zajedničke prijatelje i onu neverovatnu količinu sitnica od kojih se zapravo sastoji intimnost.
A kasnije?
Kasnije prvi put počinjemo da shvatamo da ljubav nije samo pitanje koga volimo. Menja se i onaj koji voli.
Pre više od dvadeset godina napisala sam da postoje najmanje tri prve ljubavi: ona iz detinjstva, ona iz mladosti i prva ljubav u zrelijem dobu.
Danas bih dodala četvrtu.
Prvu ljubav u starosti.
Jer ni ona ne može biti nastavak prethodnih. U nju ulazi sasvim drugo biće, sa čitavom arhivom prethodnih života.
U mladosti mislimo da ćemo se raspasti ako izgubimo ljubav.
Kasnije već znamo da se nećemo raspasti.
I upravo zato možemo da volimo drugačije.
U knjizi sam ljubavi delila na velike, male i srednje. Male su lake, penaste, kratkotrajne. Velike su teške kao brokat. U njima se, napisala sam, „iskustveno stari, a emocionalno podmlađuje“.
To mi se i danas dopada.
Samo sada znam nešto što tada nisam mogla znati: velika ljubav se ne završava nužno kada nestane čovek sa kojim smo je živeli.
Menja agregatno stanje.
Možda sam još tada naslućivala da je ljubav pre svega energija. Pisala sam da čovek upravo kroz sposobnost da voli dostiže jednu od svojih najvećih moći i da od dva života može da napravi nešto što liči na umetničko delo.
Ali tada sam ljubav još posmatrala uglavnom dok se događa između dvoje živih ljudi.
Nisam znala kako izgleda kada ostane jedan.
Tada se otkrije nešto veoma neobično: libido nije nestao zajedno sa svojim predmetom.
Može da promeni pravac.
Može otići u rad, pisanje, pravljenje, uređivanje, istraživanje, kuću, lepotu, putovanje, dete, psa, biljku, knjigu.
Možda čovek uopšte nema toliko različitih energija koliko voli da misli. Možda ima jednu ogromnu životnu energiju kojoj tokom vremena samo menja imena.
Ljubav.
Eros.
Rad.
Radoznalost.
Stvaranje.
Još nešto sam tada znala: ljubav mora da se menja. U protivnom atrofira. U knjizi sam za njeno održavanje predlagala samoću, putovanja, igru, čak i dobru svađu.
Danas bih rekla nešto radikalnije: ne menja se samo ljubav. Menja se naša potreba za njom.
Sa dvadeset želimo da nas neko izabere.
Kasnije želimo da nas neko razume.
Još kasnije možda više ne želimo ni jedno ni drugo po svaku cenu.
Želimo da nam ne smeta.
To je, priznajem, prilično visok ljubavni kriterijum.
Godine menjaju i telo ljubavi.
U mladosti telo ide nekoliko koraka ispred nas.
U zrelosti pregovaramo s njim.
Kasnije ume da se ponaša kao treća osoba u vezi koja ima sopstvene zahteve, termine kod lekara, lekove, bolove, temperaturu sobe i mišljenje o tome koliko dugo možemo da ostanemo budni.
Ali erotika ne mora da stari istom brzinom kao telo.
Još 2005. pisala sam da erotika nije isto što i seksualnost. Ona je šira i sastoji se od detalja: pogleda, mirisa, pokreta, odeće, načina na koji neko drži čašu ili pruža ruku.
Možda upravo zato može da nadživi mladost.
U knjizi sam se bavila i ljubavlju prema starijem, mlađem i vršnjaku. Mislila sam da se kroz ljubav godine sabiraju i oduzimaju, da partneri jedno drugo mogu istovremeno da stare i podmlađuju.
I napisala sam nešto što mi se sada čini mnogo važnijim nego tada: treba verovati da su najlepše godine upravo one u kojima se trenutno nalazimo.
To je lako napisati sa četrdeset pet.
Sada tu rečenicu treba proveriti.
To je već antropologija sopstvenog života.
Jer ljubav u starosti možda više nije pitanje: hoće li me neko voleti?
Nego: koliko sam još sposobna da volim?
Čoveka.
Dete.
Prijatelja.
Posao.
Kuću.
Psa.
Lep predmet.
Jutro.
Kafu.
Sopstveni mir.
I na kraju sebe, što je možda bila najteža ljubav od svih.
[SLIKA 6 — LJUBAV U POZNIM GODINAMA / ZAVRŠNA: veoma svetla soba; starija žena sa paž frizurom sedi sama kraj otvorenog prozora; oko nje nema simbola romantične ljubavi, nego nekoliko stvari koje očigledno voli: rukopis, knjiga, fotografija, pas, biljka, kafa i lep predmet; kroz otvoren prozor ulazi jutarnja svetlost; prizor nije o samoći nego o ogromnoj količini ljubavi koja više nema samo jedan predmet; bez teksta.]
I možda je upravo tu najveća promena.
Kada sam bila mlađa, ljubav sam zamišljala kao nešto što se događa između mene i nekoga.
Sada mi se čini da je ljubav način na koji smo povezani sa svetom.
Predmeti se menjaju.
Ljudi dolaze i odlaze.
Telo se menja.
Životna doba se smenjuju.
A sposobnost da volimo možda je jedina stvar koja kroz sve njih pokušava da ostane ista.
Samo više nije ista ljubav.
Нема коментара:
Постави коментар