ANTROPOLOGIJA SOPSTVENOG ŽIVOTA 4 - ŠTA SAM SVE MISLILA DA JE VAŽNO

 

ŠTA SAM SVE MISLILA DA JE VAŽNO

Promena unutrašnje hijerarhije

Uvek sam mislila da je ljubav najvažnija.

I još uvek to mislim.

Samo što sam nekada pod ljubavlju, pre svega, podrazumevala ljubav prema muškarcu.

Naravno, znala sam da postoji mnogo ljubavi: prema detetu, roditeljima, porodici, prijateljima, poslu, kući, prirodi, životinjama, umetnosti, predmetima. Sve su to ljubavi. Ne metaforički. Zaista mislim da pripadaju istoj velikoj porodici osećanja.

Ali ipak je na vrhu stajala ona jedna.

Muškarac.

Partnerska ljubav.

Ona je imala prvenstvo prolaza.

Druge ljubavi mogle su biti ogromne, ali ova je bila LJUBAV.

Kada ljubav promeni predmet

A onda sam ostala sama.

I, naravno, želela sam ponovo upravo tu vrstu ljubavi. Činilo mi se sasvim logično da se prazno mesto popunjava istim sadržajem.

Nije se dogodilo.

Dogodilo se nešto mnogo čudnije: prazno mesto počelo je da zauzima nešto što je sve vreme bilo tu.

Rad.

Ne znam čak ni kada je izvršen državni udar. Jednog dana sam samo shvatila da je ljubav prema radu zauzela ogroman deo teritorije koja je ranije pripadala klasičnom libidu.

A možda je to oduvek bilo povezano.

Stvaranje je i ranije kod mene imalo libidinoznu energiju. Uzbuđenje kada nešto smislim, nestrpljenje da nastavim, opsesivno vraćanje tekstu, nemogućnost da prestanem dok ne rešim problem, zadovoljstvo kada od nečega čega nije bilo nastane nešto.

To veoma liči na zaljubljenost.

Samo što rukopis ne pita gde si bila.

I možeš da ga isključiš.

Mada ni to nije sasvim tačno.

Ponekad on neće da isključi tebe.

Ljubav prema radu verovatno se pojačala i zbog egzistencijalnih okolnosti. I tu ne mislim samo na novac.

Mislim na egzistenciju u doslovnom smislu: zašto postojim?

Šta ostaje iza mene osim deteta? Čemu je služilo to što sam bila ovde? Jesam li nešto dodala: jednu knjigu, misao, trag, priču, predmet, nečije sećanje, nešto što pre mene nije postojalo?

Kakav je moj doprinos Planeti?

A kad sam već krenula megalomanski: svemiru?

Verovatno svemir može sasvim pristojno bez mene.

Ali ja ne mogu sasvim pristojno bez osećanja da sam mu nešto priložila.

Neka bude i fusnota.

Moja privatna država

Nekada su mi veoma važni bili ljudi.

Mnogo ljudi.

Prijatelji, poznanici, susreti, događaji, javni život, prisutnost u njemu. Biti tamo gde se nešto događa. Videti. Biti viđen. Razgovarati. Upoznati nekoga. Otići negde. Vratiti se sa pričom.

Bilo mi je važno i da budem prisutna u tuđim životima: da znam šta se događa, ko je gde, ko je s kim, šta je rekao, šta se promenilo.

Društveni život ima svoju gravitaciju: što si više u njemu, više ti je potrebno da u njemu ostaneš.

A onda se i to promenilo.

Naročito posle kovida.

Ne mogu više da podnesem mnogo ljudi. Umaraju me.

To mi je neobično jer sam nekada živela potpuno drugačije. Burni društveni život nije mi bio napor nego gorivo.

Sada mi je gorivo samoća.

I ne osećam je kao kaznu.

Naprotiv.

Napravila sam sebi izolovan, autentičan život kao malu državu.

Ima granice. Ima carinu. Ima vrlo strogu viznu politiku. Nema slobodnog ulaska.

Ja sam predsednik, vlada, policija, stanovništvo i opozicija.

Povremeno primim diplomatske predstavnike.

Onda odu.

Granica se zatvori.

I ponovo mi je dobro.

Kada izađeš iz društvene gravitacije, dogodi se nešto zapanjujuće.

Svet nastavi bez tebe.

U početku to možda malo uvredi čoveka.

A onda ga oslobodi.

Nisam potrebna na svakom mestu. Ne moram sve da znam. Ne moram svemu da prisustvujem. Ne moram čak ni da budem zapamćena u svakoj prostoriji kroz koju sam prošla.

To je vrlo prijatno otkriće.

Ozbiljan izlazak na kafu

Istovremeno mi se pojačalo osećanje za sve što je lepo.

Ma šta to bilo.

Lepa šolja, haljina, drvo, svetlost na zidu, miris, dobra rečenica, komad nameštaja, pas koji spava, kafa u lepom kafiću.

I tu se dogodila još jedna promena: ugađam sebi i kada to niko ne vidi.

Možda naročito tada.

Za odlazak u kafić umem da se obučem kao da idem na ozbiljan događaj.

A događaj je kafa.

Nema fotografa. Nema publike. Nema razloga.

Osim što sam ja tamo.

Nekada nam je za lepotu možda bio potreban svedok.

Sada više nije.

Možda sam tek kasno naučila i da zadovoljstvo ne mora da se zasluži.

To je jedna od glupljih ideja koje smo dobili vaspitanjem: prvo obavi sve što moraš, budi korisna, radi, zaradi, pobrini se za druge, završi obaveze, pa onda, ako ostane vremena, možeš malo da uživaš.

A nikada sve nije završeno.

Uvek postoji još nešto što bi trebalo.

Sada ponekad obrnem redosled.

Prvo kafa.

Pa ćemo videti.

Kupim nešto lepo zato što mi je lepo. Obučem se zato što se meni oblači. Sedim. Gledam. Ne proizvodim ništa. Ne doprinosim ničemu.

Petnaest minuta sam potpuno beskorisna za čovečanstvo.

Čovečanstvo zasad podnosi taj gubitak iznenađujuće dobro.

Vreme je postalo stvarno

Promenio se i moj odnos prema vremenu.

Nekada sam mislila da imam beskonačno mnogo vremena.

Ne teorijski. Znala sam, naravno, da je život konačan. Ali živela sam kao da će za sve postojati još jedna prilika.

Videću tog čoveka drugi put. Pročitaću tu knjigu. Otići ću tamo. Napisaću to jednog dana. Javiću se. Srediću. Stići ću.

To „jednog dana“ bilo je ogromno skladište u koje sam odlagala život.

Sada mi je vreme postalo mnogo konkretnije.

Ne nužno strašnije.

Samo dragocenije.

I zato mnogo lakše odbacujem ono na šta ne želim da ga potrošim.

Možda moje veliko NE nema nikakve veze sa namćorastošću.

Možda je samo matematika.

Ako više nema beskonačno mnogo dana, zašto bih jedan od njih provela tamo gde mi se ne ide, sa ljudima koje ne želim da vidim, razgovarajući o nečemu što me ne zanima?

To nije povlačenje iz života.

To je raspolaganje sopstvenim vremenom.

Zanimljivo je da ovde lično iskustvo ima i jedan širi psihološki pandan: istraživanja o takozvanoj socioemocionalnoj selektivnosti pokazuju da, kada vreme počnemo da doživljavamo kao ograničenije, prioritet često prelazi sa širenja iskustava i kontakata na ono što nam je emocionalno značajno. Manji krug ljudi zato ne mora automatski značiti osiromašenje života.

Putovanje više nije sveta obaveza

Mislila sam i da su putovanja strašno važna.

Bila su.

I još ih volim.

Ali između mene i putovanja u međuvremenu se umešala čitava administracija fizičkog postojanja: aerodromi, redovi, čekanje, kontrole, koferi, transferi, vrućina, umor.

Telo.

Opet telo.

Nekada je između mene i nekog grada stajala samo želja da tamo odem.

Sada održim malu sednicu vlade svoje privatne države i pitam: da li mi se zaista ide toliko da sve ovo trpim?

Sve češće odgovor glasi: ne.

I ostanem kod kuće bez osećanja da sam nešto propustila.

Jer se dogodila možda najveća promena: spoljašnji svet sam zamenila unutrašnjim.

Ne sasvim.

Ali odnos snaga se promenio.

Nekada je spolja bilo ogromno, a unutra nešto što nosim sa sobom.

Sada je unutra ogromno, a spolja dolazim u posetu.

 

 

NE

I naučila sam jednu neverovatnu reč.

NE.

Kako sam mogla toliko dugo da živim bez nje?

Neću. Ne mogu. Ne dolazim. Ne zanima me. Ne slažem se. Neću da objašnjavam.

Neću čak ni da vas ubedim.

E, ovo poslednje još vežbam.

Jer i dalje volim da ubedim drugog da sam u pravu. To zadovoljstvo nisam sasvim transcendirala.

Samo sam naučila da ponekad odćutim.

Ranije bih možda potrošila sat vremena objašnjavajući nekome zašto nije u pravu.

Sada pomislim: dobro.

Budi u krivu.

I odem da popijem kafu.

To je neverovatna ušteda vremena.

Manje ljudi, više empatije

Ali ovde se dogodilo nešto što nisam očekivala.

Čovek bi mogao pomisliti da će povlačenje iz društvenog sveta proizvesti sebičnost.

Kod mene se, čini mi se, dogodilo suprotno.

Što manje ljudi podnosim oko sebe, imam više empatije prema ljudima.

Zvuči kontradiktorno, ali nije.

Možda sam, kada sam prestala da budem stalno izložena ljudima, prestala i da se stalno branim od njih.

Postala sam blaža.

Mekša.

Manje spremna da presuđujem.

Tuđa slabost me manje nervira. Tuđa nesreća više pogađa. Lakše razumem zašto je neko uradio nešto što ja nikada ne bih.

Ne moram da živim s njim.

Dovoljno je da razumem da i on živi sa sobom.

Moja intima nije postala sebičnost.

Postala je mesto iz kojeg lakše vidim druge.

Bar ja tako mislim.

Novi gospodar

Postoji, međutim, zamka.

Ako sam ljubav prema muškarcu zamenila ljubavlju prema radu, možda sam samo promenila gospodara.

I rad ume da bude posesivan.

Traži još jedan sat, još jednu stranicu, još jednu proveru, još samo ovo da završim.

Znam tu vrstu strasti.

Zato sada pokušavam da naučim nešto što mi je možda teže od rada: da nešto nema nikakvu svrhu.

Da dan ne mora ostaviti rezultat. Da kafa ne mora proizvesti ideju. Da put ne mora postati tekst. Da razgovor ne mora biti koristan.

Da lepota ne mora ničemu da služi.

Možda je i to nova hijerarhija važnosti: posle tolikih godina u kojima sam pitala čemu nešto služi, počinjem da dopuštam da ponešto postoji samo zato što mi pričinjava zadovoljstvo.

Čak i ja.

Šta je ostalo važno?

I možda je to odgovor na pitanje šta sam sve mislila da je važno.

Nisam nužno pogrešila.

Bilo je važno.

Tada.

Ljubav prema muškarcu nije postala manje stvarna zato što je danas drugo mesto zauzeo rad. Putovanja nisu bila manje važna zato što danas ponekad radije ostajem kod kuće. Javni život nije bio lažan zato što mi sada prija da zatvorim vrata.

Promenila sam se ja.

A sa mnom se promenila i hijerarhija sveta.

Možda važnost nije osobina stvari.

Možda je važnost odnos između stvari i čoveka u određenom trenutku njegovog života.

Zato više ne bih ni pitala: šta je u životu najvažnije?

Pitala bih: šta mi je važno sada?

I tu postoji jedna mala opasnost.

Jer odgovor koji danas izgovorim sa potpunom sigurnošću možda će mi za deset godina biti smešan.

Ako budem imala sreće da ga se uopšte sećam.

A to je već sledeći problem.

Sećanje je nepouzdan autobiograf.