Ciklus - NE ZNAMO 4 - POSTHUMNI HOROSKOP

 

POSTHUMNI HOROSKOP

Kada se završava čovekova biografija?

Čovek se rodi.

Dobije datum, sat i mesto rođenja.

Astrolog mu napravi natalnu kartu i ona, prema astrološkoj tradiciji, govori o njegovom životu.

A onda čovek umre.

I šta se događa sa horoskopom?

Logičan odgovor bio bi:

Ništa.

Čoveka više nema.

Ali tu nastaje problem.

Jer njegova biografija ponekad očigledno nastavlja da se događa.

Slikar za života ne može da proda slike. Posle smrti njegove slike vrede desetine miliona.

Pisac umre gotovo nepoznat. Pedeset godina kasnije čitaju ga na drugom kraju sveta.

Neko za života dobije pismo, ali ga nikada ne pročita. Pismo se pronađe posle njegove smrti i promeni sve što smo mislili da znamo o njegovom životu.

Čovek bude osuđen.

Umre kao krivac.

Sto godina kasnije pronađe se dokaz da nije bio kriv.

Kada se, onda, dogodila njegova rehabilitacija?

Sto godina posle njegove smrti?

Ili se tada promenila i njegova biografija unazad?

Život koji se menja kada je već završen

Zamislimo običnog čoveka.

Lekar mu kaže da ima kancer.

Čovek poveruje da će umreti.

Ne može da podnese dijagnozu i ubije se.

Posle njegove smrti stigne rezultat: došlo je do zamene uzoraka.

Nije imao rak.

Šta sada piše u njegovoj biografiji?

Ubio se zato što je bio smrtno bolestan? Ne!

Ubio se zato što je mislio da je smrtno bolestan.

A činjenica koja menja smisao njegove smrti pojavila se tek kada njega više nije bilo.

Njegov život je završen. Ali priča njegovog života nije.

Tu mi posthumni horoskop odjednom više ne deluje sasvim besmisleno.

Ne kao horoskop mrtvog tela.

Telo nema budućnost. Ali ime ima. Delo ima.

Porodica ima. Reputacija ima. Sudski predmet ima. Rukopis ima. DNK ima.

Grob čak može da ima budućnost.

Mrtvac dobije dijagnozu posle tri hiljade godina

Arheolozi otvore grob.

Čovek je mrtav tri hiljade godina.

Ne znamo kako se zvao.

Pregledaju njegove kosti savremenim metodama i pronađu tragove bolesti.

Odjednom čovek koji tri hiljade godina nije imao dijagnozu — dobije dijagnozu.

I kažemo: imao je rak.

Ali kada je ta činjenica postala deo njegove biografije?

Dok je bio živ, a nije znao?

Kada je umro?

Ili tri hiljade godina kasnije, kada smo mi pogledali njegove ostatke?

Naravno, bolest je postojala tada.

Ali činjenica „ovaj čovek je bolovao od te bolesti“ u našem znanju nastala je sada.

Mrtvac je dobio novu biografsku činjenicu. Tri hiljade godina posle smrti.

Pismo koje kasni duže od života

Još je čudnije sa dokumentima.

Neko napiše ljubavno pismo. Ne pošalje ga. Ili ga pošta izgubi.

Čovek kojem je namenjeno provede život verujući da nije bio voljen.

Umre.

Pismo se pronađe u nekoj fioci. Ispostavi se da jeste bio voljen.

Šta je istina?

Njegov doživljeni život, u kojem nije bio voljen?

Ili njegova naknadno rekonstruisana biografija, u kojoj jeste?

Pismo nije promenilo prošlost.

Ali je promenilo njeno značenje.

A to je možda upravo ono što posthumni život radi.

Ne menja događaj. Menja ono što događaj jeste.

Najveće karijere mrtvih

Postoje ljudi čija je posthumna karijera veća od njihove životne.

Van Gog je za života bio siromašan i slabo priznat. Danas pripada najpoznatijim slikarima na svetu.

Kafka je umro 1924. i iza sebe ostavio zahtev Maksu Brodu da njegove neobjavljene rukopise uništi.

Brod ga nije poslušao.

Da jeste, posthumna istorija književnosti izgledala bi drugačije.

A možda je najekstremniji primer Hristos.

Ako ga ovde posmatramo samo kao istorijsku ličnost, bez pitanja vere, odnos je gotovo neverovatan.

Relativno kratak život.

A zatim približno dve hiljade godina posthumne biografije.

Crkve. Ratovi. Umetnost. Muzika. Kalendar. Države. Zakoni.

Milijarde ljudskih života.

Ako iko ima posthumni horoskop, onda ga ima Hristos.

A gde astrologija prestaje?

Tu dolazim do pitanja koje me zapravo zanima.

Astrologija prati tranzite preko natalne karte živog čoveka.

Zašto bi tranziti izgubili svako značenje onoga trenutka kada čovek umre, ako ono što je započeo nastavlja da postoji?

Možda ga izgube.

Možda je natalna karta isključivo karta biološkog života i smrću je zatvorena.

Ali onda bismo morali objasniti nešto drugo.

Zašto postoje tako jasni posthumni periodi?

Decenije zaborava. Pa iznenadno otkriće. Nova izdanja. Skandal.

Rehabilitacija. Otvaranje arhiva. Pronalazak slike. Ekshumacija. DNK analiza.

Film. Prevodi.

Pismo pronađeno u fioci.

Jedan mrtav čovek može pedeset godina da bude gotovo nevidljiv, a onda za nekoliko godina postane predmet knjiga, izložbi, filmova i sporova.

To jeste neka vrsta karijere.

Samo njen vlasnik više nije prisutan.

I tu nastaje možda najzanimljivije pitanje.

Ako bismo uzeli natalnu kartu čoveka i, ne znajući ništa o njegovoj biografiji, nastavili tranzite pedeset ili sto godina posle njegove smrti — da li bi se u njoj pojavili upravo periodi kada se nešto veliko događalo njegovom imenu, delu ili reputaciji?

Ako ne bi — odlično.

Eksperiment nije uspeo.

Ali ako bi?

Onda imamo problem. Ne dokaz astrologije. Ne dokaz zagrobnog života.

Samo problem sa granicom koju smo smatrali sasvim jasnom.

Rođenje je početak. Smrt je kraj. Između njih je biografija.

A izgleda da nije uvek tako.

Možda čovek ima najmanje dve biografije.

Onu koju je stigao da živi.

I onu koja mu se dogodila kada više nije mogao ništa da učini povodom nje.

Da li druga ima horoskop?

Ne znamo!