ANTROPOLOGIJA SOPSTVENOG ŽIVOTA 6 - SEĆANJE JE NEPOUZDAN AUTOBIOGRAF

 

SEĆANJE JE NEPOUZDAN AUTOBIOGRAF

Ja još nisam doživela da se dve osobe potpuno isto sećaju istog događaja.

Postoji zajednički nacrt. Kroki.

Bili smo tamo. Bio je taj čovek. Dogodilo se to i to. Otprilike tim redom.

A čim počnu detalji, kao da smo prisustvovali različitim događajima.

Jedan se seća da je bilo leto, drugi da smo nosili kapute. Jedan tvrdi da je neko rekao jednu rečenicu, drugi da je nikada nije izgovorio. Jednome je veče bilo divno, drugome nepodnošljivo. Jedan pamti svađu, drugi večeru.

A oboje mogu biti potpuno iskreni.

To mi je fascinantno.

Ako smo zajedno proveli tri sata za istim stolom, kako smo uspeli da odatle odnesemo dve prošlosti?

Sestrino detinjstvo i moje detinjstvo

Moja sestrica je mnogo pamtila naše detinjstvo.

Ja gotovo ništa.

Imala sam obrise.

Kuću. Sobu. Neki miris. Svetlost. Predmet. Nečiji položaj u prostoru. Fragment događaja bez početka i kraja.

Ona bi mi pričala nešto što smo zajedno doživele, sa detaljima, rečenicama, redosledom događaja, a ja bih je slušala kao da mi prepričava film koji sam nekada gledala i potpuno zaboravila.

Ponekad bi nešto pokrenula.

Aha!

Odjednom se pojavi slika.

Ali još je čudnije bilo obrnuto.

Postojale su stvari kojih sam se ja sećala, a ona nije.

Dakle, ni ona nije posedovala naše detinjstvo.

Imala je svoje.

Ja sam imala svoje.

A negde između ta dva detinjstva verovatno se nalazilo ono koje se zaista dogodilo.

Samo što njemu više niko nema pristup.

Moj mozak ima neobičan sistem arhiviranja

Ja, pritom, ne zaboravljam ravnomerno.

Spadam u ljude koji se nečega ili jedva sećaju ili se sećaju direrovski precizno.

Sredina kao da ne postoji.

Mogu da izgubim čitave godine, a da mi ostane potpuno beskoristan detalj.

Ne znam šta smo radili tog dana, ali znam gde je stajala čaša.

Ne znam o čemu smo razgovarali, ali znam kakve je neko imao cipele.

Ne znam godinu, možda ni grad, ali vidim sto, njegovu ivicu, svetlost koja pada sleva i nečiju ruku na stolnjaku.

Čemu je moj mozak procenio da će mi baš to biti potrebno?

Ko je arhivista?

I po kom pravilniku radi?

Jer, ako ga ima, volela bih da ga pročitam.

Imena su počela da beže

Otkad starim, počela su da mi beže imena ljudi.

To me nervira.

Znam čoveka. Vidim mu lice.

Znam gde smo se upoznali. Znam čime se bavi. Znam njegovu ženu. Znam gde živi. Možda znam i šta smo jeli poslednji put kada smo se videli.

Ime?

Nema.

Kao da je neko iz uredno popunjenog formulara obrisao samo jednu rubriku.

I najgore je što znam da ga znam.

Mozak me obaveštava: podatak postoji.

Dobro. Daj ga.

Ne.

Zašto?

Ne znam.

A onda, nekoliko sati kasnije, dok perem zube ili tražim nešto sasvim deseto, ime se pojavi.

Hvala.

Sada mi više ne treba.

To nije neobična pojava. Imena ljudi spadaju među podatke koje je našem sistemu pamćenja relativno teško da prizove jer su vlastita imena slabo povezana sa drugim značenjskim informacijama. A sa godinama takvo „na vrh jezika“ zapinjanje postaje češće.

Ali objašnjenje ne čini stvar manje iritantnom.

Gde je nestala misao od pre tri sekunde?

Mnogo više me zbunjuje nešto drugo.

Pomislim nešto.

Tri sekunde kasnije ne znam šta sam pomislila. Nije prošao dan. Nije prošla godina. Nije prošlo ni pet minuta.

Misao je praktično još topla.

Nestala.

Vratim se nekoliko koraka. Pogledam predmet koji sam gledala. Ponovim pokret. Pokušavam da rekonstruišem put kojim sam došla do misli.

Ponekad uspe.

Ponekad ne.

Šta to radi moj mozak?

Ovde je zanimljiva razlika između pamćenja i pažnje: da bi nešto kasnije moglo da bude pronađeno kao sećanje, prvo mora dovoljno dobro da bude registrovano. Ako pažnja već prelazi na sledeću stvar, ono što doživljavamo kao „zaboravila sam upravo ono što sam pomislila“ ponekad zapravo nije gubitak lepo spremljene uspomene. Možda uspomena nikada nije ni stigla u arhivu.

To mi je još gore.

Znači da sam proizvela misao i nisam je sačuvala.

Memorija je puna

Ponekad kažem da više nemam gde da trpam svoja sećanja.

Znam da mozak nije hard-disk koji jednog jutra prijavi: MEMORIJA JE PUNA. OBRIŠITE 17,3 GB DETINJSTVA.

Ali subjektivni osećaj je upravo takav.

Decenijama se talože ljudi, knjige, gradovi, razgovori, telefonski brojevi, lica, poslovi, ljubavi, svađe, bolesti, putovanja, kuće, filmovi, vesti, lozinke, poruke, fotografije, internet, hiljade potpuno nepotrebnih podataka.

A poslednjih decenija količina informacija koja prolazi kroz jedan običan dan postala je besomučna.

Neko mi kaže da možda ne zaboravljam zato što starim, nego zato što sam pretrpana informacijama.

To mi se dopada kao objašnjenje.

Mnogo je prijatnije imati prepunu biblioteku nego dotrajalu bibliotekarku.

Ljudi koji pamte sve

A onda sretnem ljude koji pamte sve živo.

Datum. Dan u nedelji. Ko je sedeo gde. Šta je ko rekao. Ko je prvi stigao.

Ko je imao koju haljinu. Šta je bilo za ručak. Pre četrdeset dve godine.

Pamte sve tuđe rođendane, sve cekvene praznike, imena svih majstora koji su prolazili kroz kuće... 

Zavidim im.

A onda se zapitam da li bih zaista želela da budem takva.

Postoje ljudi sa izuzetno snažnim autobiografskim pamćenjem koji mogu da prizovu neverovatnu količinu dana sopstvenog života. To zvuči kao supermoć dok ne pomislimo da se ne pamte samo lepe stvari.

Pamte se i poniženja. Gubici. Svađe. Strahovi.

Rečenice koje bismo najradije zauvek izbrisali.

Možda zaboravljanje nije kvar sistema.

Možda je jedna od njegovih funkcija.

Sećanje nije snimak

Najveća greška je možda to što zamišljamo sećanje kao snimak.

Negde postoji prošlost, a mi pritisnemo PLAY.

Ali mozak, izgleda, ne radi tako.

Sećanje više liči na rekonstrukciju.

Svaki put kada nešto prizovemo, sastavljamo ga od onoga što je ostalo. U tu rekonstrukciju mogu ući kasnija iskustva, tuđe priče, fotografije, ono što danas znamo, pa čak i ono što danas jesmo.

Zato dvoje ljudi mogu iskreno pričati dve različite verzije istog događaja.

Ne mora jedno da laže.

Oboje rekonstruišu.

A onda nastaje nešto što mi je zanimljivije od pitanja ko je u pravu: šta ako smo tokom života više puta prepričavali neku uspomenu i svaki put je pomalo menjali?

Posle dovoljno godina možda se više ne sećamo događaja.

Sećamo se prethodnog sećanja na događaj.

Kopije kopije kopije.

Fotografija kao lažni svedok

Onda izvadimo fotografiju.

Evo dokaza!

Ali ni ona ne rešava problem.

Fotografija dokazuje da smo u jednom deliću sekunde stajali na određenom mestu.

Ne govori šta se dogodilo pet minuta ranije.

Ne govori šta smo mislili.

Ne govori da li smo bili srećni.

Možemo na fotografiji izgledati zaljubljeno, a da smo se deset minuta kasnije posvađali.

Možemo izgledati nesrećno samo zato što nam je sunce išlo u oči.

Fotografija je precizan dokaz nečega veoma malog.

A mi joj naknadno damo celu priču.

Ko onda piše moju autobiografiju?

Ja.

Ali današnja ja.

A ona nije bila prisutna u mom detinjstvu.

Tamo je bila neka druga ja.

Današnja žena uzima njene ostatke, fotografije, priče drugih ljudi, nekoliko direrovski preciznih detalja, ogromne praznine i pravi od toga priču koja se zove moj život.

I uverena je da ga se seća.

Možda zato više ne mislim da je zaboravljanje samo gubitak.

Ponekad mi se čini da mozak nešto vrlo mudro baca.

Ne treba mu.

Ne treba ni meni.

Ne mogu zauvek nositi svaki razgovor, svaki pogled, svaku uvredu, svaku večeru i svako ime.

Možda je lakše da zaboravljam.

Ali onda ostaje nezgodno pitanje.

Ako se moja sestra sećala jednog detinjstva, ja drugog, ako dvoje ljudi pamte isti događaj različito, ako fotografija zna samo delić sekunde, a ja svaki put kada prizovem prošlost možda malo promenim njen sadržaj — gde je onda moj pravi život?

Dogodio se.

To je sigurno.

Ali događaj je prošao.

Ostao je autobiograf.

A autobiograf je nepouzdan.