Ciklus - NE ZNAMO 7 - ŠTA JE STARIJE, KOKOŠKA ILI JAJE?

 

Ontološka vrtoglavica

ŠTA JE STARIJE, KOKOŠKA ILI JAJE?

Suštinsko pitanje koje zvuči smešno

Šta je starije, kokoška ili jaje?

Čovečanstvo je imalo nekoliko hiljada godina da ovo reši.

Nije!

U međuvremenu smo izračunali brzinu svetlosti, razbili atom, pročitali ljudski genom, presadili srce, napravili internet, spustili se na Mesec i poslali sprave tamo gde nijedna kokoška nikada neće stići.

Ali kokoška i dalje stoji u dvorištu.

Pored nje je jaje.

I situacija je ista.

Možemo zamisliti da se jednoga dana sazove konačna međunarodna konferencija.

Dolaze biolozi. Filozofi. Genetičari. Paleontolozi. Fizičari. Teolozi.

Dolazi i jedan pravnik, jer će se vrlo brzo pokazati da nam je potreban.

Na sredini sale nalazi se kokoška.

Pred njom jaje.

Predsedavajući otvara sednicu: „Molim prisutne da konačno utvrdimo ko je ovde bio prvi.“

Kokoška ćuti.

Jaje takođe.

Genetičar traži uzorak.

Filozof pita šta podrazumevamo pod „prvi“.

Pravnik pita čije je jaje.

Paleontolog donosi dinosaurusa.

Teolog kaže da zna odgovor.

Fizičar pita kada je počelo vreme.

Konferencija se prekida zbog ručka.

Na meniju je piletina.

I tako smo ponovo na početku.

Problem sa kokoškom i jajetom jeste što pitanje zvuči toliko smešno da ne primetimo da je zastrašujuće.

Jer ono zapravo ne pita ništa naročito o živini.

Pita: kako nešto počinje? Kada nešto postaje ono što jeste?

I postoji li uopšte trenutak u kojem možemo pokazati prstom i reći: evo!

Pre ovoga ga nije bilo.

Odavde postoji.

Samo što smo, umesto čoveka, života, vremena i svemira, za glavnog istraživača izabrali kokošku.

Što je možda bila odlična odluka.

Jer da smo odmah počeli od svemira, uplašili bismo se.

Ovako imamo kokošku.

Za sada.

 

Dobro, jaje

Biologija naizgled lako rešava problem.

Jaje je starije.

Mnogo starije.

Životinje su polagale jaja stotinama miliona godina pre nego što se pojavila prva kokoška.

Dinosaurusi su izlazili iz jaja.

A pošto je kokoška, u evolutivnom smislu, potomak dinosaurusa, možemo čak prilično veselo zaključiti da danas za doručak jedemo dinosauruse i njihova jaja.

Slučaj rešen.

Jaje.

Ali nije.

Jer nismo pitali:

Šta je starije, kokoška ili bilo kakvo jaje?

Pitali smo:

Šta je starije, kokoška ili kokošje jaje?

E, sad imamo problem.

Prva kokoška

Zamislimo životinju koja je gotovo kokoška.

Ima perje. Kljun. Kandže.

Kokodače, pretpostavljam. Čeprka po zemlji.

Samo još nije kokoška.

Nešto joj nedostaje.

Šta?

Ne znamo.

Ali recimo da je ona poslednja ne-kokoška.

Jednog jutra snese jaje.

Iz njega izađe prva prava kokoška.

Čestitamo!

Dobili smo odgovor.

Jaje je bilo prvo.

Samo trenutak.

Ko je odlučio da je majka ne-kokoška, a ćerka kokoška?

One sigurno nisu.

Majka nije pogledala pile i rekla:

„Bože, rodila sam novu vrstu.“

Pile takođe nije izašlo iz jajeta sa ceduljicom oko vrata:

PRVA KOKOŠKA primerak broj 1.

Majka i ćerka bile su gotovo iste.

Kao što su i majka te majke i njena ćerka bile gotovo iste.

I tako unazad.

Nigde nema velike crvene crte: DO OVDE NIJE KOKOŠKA. ODAVDE JESTE.

Crta postoji u našoj glavi.

A čije je onda jaje?

Tu se problem pretvara gotovo u administrativni.

Ako je kokošje jaje ono koje je snela kokoška, onda prvo mora postojati kokoška.

Kokoška je starija.

Ako je kokošje jaje ono iz kojeg će izaći kokoška, onda ga je mogla sneti životinja koja još nije bila kokoška.

Jaje je starije.

Dakle, odgovor zavisi od toga kako ćemo definisati pridev „kokošje“.

Milijarde godina evolucije.

Nastanak vrsta.

Poreklo života.

I mi smo se zaglavili na pridevu.

To mi se veoma dopada.

 

A ko je bio prvi čovek?

Sada sklonimo kokošku.

Više nije smešno.

Zamislimo nemogući porodični album.

U njemu se nalaze fotografije svih naših predaka.

Ja.

Moja majka. Njena majka. Njena majka. I tako dalje.

Ne hiljadu godina. Ne sto hiljada. Milionima godina unazad.

Listamo album unatrag.

Lica se menjaju toliko sporo da između dve susedne fotografije gotovo da nema razlike.

Ali nastavljamo.

I na kraju više ne gledamo čoveka.

Dobro.

Vratimo nekoliko stranica.

Gde je poslednji ne-čovek?

I gde je prvi čovek?

Pokažite fotografiju.

Ovaj ovde još nije čovek.

A njegovo dete jeste.

Ne možemo.

Jer takav trenutak verovatno nikada nije postojao.

A ipak čovek postoji.

Ja upravo pišem ovu rečenicu.

Vi je čitate.

Dakle, negde između nečega što nije bilo čovek i mene dogodio se čovek.

Samo ne postoji jutro kada se probudio prvi čovek.

 

Porodični album čovečanstva 

Kada dete postaje odraslo?

I onda shvatimo da nam se isto događa neprestano.

Kada dete postaje odraslo?

U ponoć na osamnaesti rođendan?

U 23.59 bilo je dete.

Minut kasnije — odrasla osoba.

Naravno da nije.

To je pravna granica.

Kada čovek postaje star?

Kada prestaje da bude mlad?

Kada gomila peska prestaje da bude gomila ako iz nje vadimo zrno po zrno?

Kada je nastala noć?

Sunce zalazi. Nebo tamni.

Pokažite mi onu sekundu u kojoj je dan prestao, a noć počela.

Mi obožavamo granice.

Priroda izgleda nešto manje.

A kada je počeo život?

 

Početak života 

E, sada smo stigli tamo gde kokoška više nije nimalo smešna.

Život na Zemlji nije počeo kokoškom.

Nije počeo čovekom.

Nije počeo ni prvim bićem koje bismo lako prepoznali kao životinju.

Negde u nezamislivo dalekoj prošlosti postojala je materija koja nije bila živa.

A onda je postojala materija koju danas nazivamo živom.

Šta se dogodilo između?

Možemo proučavati hemiju.

Molekule. Membrane. Samoreplikaciju.

RNK. Energiju.

Možemo praviti modele najranijih sistema iz kojih je život mogao nastati.

Ali naše kokošje pitanje ponovo sedi na stolu i gleda nas.

Ko je bio prvi živ?

I šta je bilo neposredno pre njega?

Ako je moglo da se razmnožava, menja i prenosi informaciju, da li je već bilo živo?

Ako nije — šta mu je još nedostajalo?

I u kom trenutku je neživa materija postala živa?

Nije mogla dobiti potvrdu.

ŽIVO od danas.

 

A šta je bilo pre toga?

Tu konačno gubimo i kokošku i jaje.

Ostaje početak.

Svemir ima istoriju koju možemo pratiti unazad do izuzetno ranih faza.

Što idemo dalje, naše teorije postaju sve zahtevnije, a na samoj granici onoga što možemo opisati počinje problem.

Ako pitamo šta je bilo pre veoma ranog svemira, možda čak pogrešno koristimo reč „pre“, jer je i vreme deo onoga čiji početak pokušavamo da razumemo.

Ali ljudski mozak se buni.

Kako može nešto da počne ako pre njega nije bilo ničega?

Dobro.

Onda je nešto postojalo.

A odakle to?

Ako je nešto stvorilo svemir — odakle ono?

Ako je postojalo oduvek — šta znači oduvek ako još nema vremena?

Ako se svemiri rađaju iz drugih svemira — odakle prvi?

Ako prvog nema — kako postoji niz?

I odjednom smo veoma daleko od kokošinjca.

A nismo promenili pitanje. Samo smo zamenili imenice.

Šta je bilo prvo?

 

Kokoška nas je prevarila

Možda je zato pitanje opstalo toliko dugo.

Ne zato što ljudi nisu uspeli da smisle odgovor.

Nego zato što se iza njega krije pitanje na koje odgovor možda nije ni moguće dati onako kako je postavljeno.

Mi zamišljamo početak kao ivicu stola.

Ovde nema ničega.

Ovde počinje sto.

Ali možda priroda nema ivice koje odgovaraju našim rečima.

Možda se vrste ne pojavljuju.

Postaju.

Možda čovek nije počeo.

Postajao je.

Možda život nije jednog jutra počeo da bude život.

Možda je granica između živog i neživog mnogo čudnija nego što nam se dopada.

A možda čak ni pitanje početka svemira ne znači ono što mislimo da znači.

 

Kokoška na ivici svemira 

I tako se vraćamo kokoški.

Stoji u dvorištu. Čeprka.

Ne zna da je potomak dinosaurusa.

Ne zna da pripada vrsti.

Ne zna kada je njena vrsta počela.

Ne zna da je hiljadama godina predmet filozofskog problema.

Snese jaje.

Ode!

A mi ostanemo da gledamo u njega i pitamo: šta je bilo prvo?

Možda pitanje nije šta je bilo prvo.

Možda je pitanje mnogo gore: kako išta počinje da bude ono što jeste?

I gde je granica između onoga što još nije i onoga što već jeste?

Od kokoške smo stigli do početka života.

Od jajeta do početka vremena.

Prilično dobro za pitanje koje zvuči smešno.

A šta je bilo prvo?

Ne znamo!